Nemački producent i reditelj dokumentarnih filmova Zigfrid Resel upravo mi je poslao knjigu Ljubav u vreme veleizdaje, zbirku pisama koje su dramski pisac Ginter Vajzenborn i njegova supruga Džoj (Margareta, rođena Šnabel) pisali jedno drugom dok su čekali na smrtnu kaznu u nacističkim zatvorima 1943. i 1944. godine. Resel se začudio kada sam mu rekao da sam dobro poznavao Vajzen­borna. On mi je pomagao kada sam 1952. i 1953. godine kao novinar beogradskog lista "Omladina" prvi put posle rata došao u Nemačku da pravim intervjue i pišem reportaže, uprkos tome što sam sedam godina ranije bio u nemačkim koncentracionim logorima.

Ginter Vajzenborn je jedini član špijunske organizacije "Crvena kapela" koga je Gestapo uhapsio, nacistički sud osudio na smrt, a ostao živ najverovatnije zbog toga što se tada veoma popularna filmska glumica Kamila Horn kod Gebelsa zauzela za njega. Ona je pre Vajzenbornovog hapšenja naručila da specijalno za nju napiše dramu. Čak je uspela da dobije dozvolu da ga poseti u zatvoru. Odustajanje od pogubljenja i pretvaranje kazne u dugogodišnju robiju usledilo je i zbog toga što je u obaveštajnoj organizaciji koja je radila za SSSR, on bio tek sporedna ličnost.

Ako se na srpskom preko Gugla potraži "Crvena kapela", naići će se na čudnu dansko-severnokorejsku dramsku ekipu i jedan njihov dokumentarni film. Uporniji će naći ime Anatolija Gureviča, kontroverznog sovjetsko-nemačkog obaveštajca, koji je iz Brisela organizovao obaveštajnu mrežu u Nemačkoj, ali mimo one kojoj je pripadao Vajzenborn. Gurevič, koji je radio pod pseudonimom Kent, takođe je pao šaka Gestapou, da bi ostao živ pristao je da radi za njih, kasnije se pravdao da je to bilo "samo bajagi". Posle rata odsedeo je nekoliko godina u sovjetskom zatvoru, ali to je druga priča.

Gestapo je sve špijune koji su svoje vesti slali kucanjem na tasteru tajnih radio-stanica Morzeovom azbukom nazivala pijanistima – klaviristima. Ako ih je bilo više, orkestrom – na nemačkom Die Kapelle. Jednostavnosti radi, sve obaveštajne grupe nazivali su Die rote Kapelle – Crveni orkestar, mada mnoge od njih nisu bile međusobno povezane. Crveni, zbog toga što su radili za "crvene", za komuniste, za Staljina. Ime sovjetskoj obaveštajnoj organizaciji je zapravo dao Gestapo.

VESELI ŠPIJUNI

Grupu kojoj se priključio moj docniji prijatelj Ginter Vajzenborn, koji je krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina bio uspešan dramski pisac, vodili su ekonomista Arvid Harnak, rođen 1901. i viši činovnik u ministarstvu privrede, vazduhoplovni poručnik Haro Šulce Bojzen rođen 1909. Deda-ujak mu je bio admiral Alfred fon Tirpic, tvorac nemačke carske flote pred Prvi svetski rat. Ta mu je rodbinska veza bila od velike koristi. Šulc Bojzen, koji je završio obuku za vojnog pilota, radio je u obaveštajnom odeljenju ministarstva vazduhoplovstva. Obojica su zahvaljujući svojim poslovima imali pristup važnim informacijama.

Vajzenborn, koji je bio poznatiji kao ženskaroš nego kao čovek zainteresovan za politiku, postao je ljubavnik supruge Šulcea Bojzena, koja se zvala Libertas, verovatno uz znanje muža, ali se istovremeno zaljubio i u njihovu sustanarku Margaretu Šnabel, koju je iz milošte nazvao "Džoj", a kojom se i formalno oženio. Slobodan život, rekli bismo promiskuitetan, tada se smatrao antiburžujskim.

Društveni život u Nemačkoj na početku Hitlerove vladavine, pogotovu u Berlinu, bio je čudan i veseo. Harnak i Šulce Bojzen, obojica na relativno visokim položajima, obojica članovi nacističke partije, da bi zamaskirali svoje ubeđenje i svoj tajni rad išli su na sve moguće vesele terevenke, pravili izlete u prirodu i piknike, obožavali pozorište, ljubakali se naokolo, što je donekle zavaralo kontraobaveštajce. Mislilo se da se špijuni trude da budu neupadljivi.

Oni su mrzeli svoje poslodavce, bili razočarani u kapitalizam, verovali u budućnost koju je obećavao SSSR. Mada nisu bili članovi komunističke partije, bili su, što je i Breht govorio za sebe, "komunisti van partije". Oni su pred napad Nemačke na SSSR slali Moskvi sve više tajnih depeša, pored ostalog i detaljno obaveštenje o koncentraciji trupa, pa čak i vreme početka napada, ali Staljin im nije poverovao, rekao je svojima da ga ne maltretiraju "glupostima koje šalju ti kurvini sinovi". On nije poverovao ni istovremenim i identičnim porukama Riharda Zorgea, možda najboljeg špijuna u toku Drugog svetskog rata, koji je obaveštenja slao iz Japana. Staljin je verovao u pakt koji je 1939. godine sklopio sa Hitlerom, napad Nemačke nazvao je kasnije "verolomnim".

Vajzenborn je dvadesetih godina bio dramaturg pozorišta Volksbühne, veoma uspešna bila je njegova antiratna drama Podmornica S–4 koju su nacisti, došavši na vlast, osudili kao nepatriotsku i štampano izdanje zajedno sa mnogim drugim delima u Berlinu bacili na lomaču, ali se i on po ugledu na Harnaka i Šulcea Bojzena primirio, upisao u imperijalnu komoru književnika, počeo da piše lake društ­vene pozorišne komade koji su izvođeni, čak je uz Gebelsovu dozvolu postao dramaturg "Šilerovog pozorišta" u Berlinu.

Gestapo je ubrzo razotkrio celu grupu. Kao i mnogi drugi, Harnak i Šulce Bojzen su osuđeni na smrt i obešeni decembra 1942. godine, Libertas je giljotinirana dan posle njih. Vajzenborn i njegova supruga ostali su živi u zatvoru. Hitlerovski mediji nisu ništa objavili o tom uspehu svoje službe, jer nisu hteli da se za vreme ratnih pobeda išta sazna o tako razgranatim radnjama protiv vlasti, za razliku od suđenja učesnicima atentata na Hitlera godinu i po dana kasnije, čiji su svi detalji gromoglasno objavljivani preko radija i u svim novinama.

JUGOSLOVENSKI NOVINAR

Ja o svemu tome nisam imao pojma kad sam kao dopisnik iz Beograda upoznao mnoge nemačke pisce, tako i Vajzenborna u Hamburgu, gde je bio šef-dramaturg u Hamburger Kammerspiele – Hamburškom komornom teatru. Ništa mi tada nije govorio o svojim ratnim podvizima.

Četiri godine posle raskida Tita sa Staljinom bilo je lako biti jugoslovenski novinar u Nemačkoj. Vladala je velika radoznalost kakva je jedna komunistička zemlja koja se pobunila protiv SSSR, pogotovu kod levičarsko nastrojenih Nemaca. Ako je neko, kao ja, dobro znao nemački jezik, pre toga čak bio u koncentracionom logoru, to je bio bonus više.

Ja sam se početkom 1952. godine zaposlio u redakciji lista "Omladina", "organu Narodne omladine Jugoslavije", koji je na velikom formatu izlazio tri puta nedeljno, i već iste godine su me poslali da pišem reportaže iz Savezne Republike Nemačke – zapadne Nemačke. Nimalo se nisam ustručavao da prvi put posle rata idem u Nemačku. Naprotiv, osećao sam se kao pobednik. Iako lično nisam imao prilike da išta doprinesem toj pobedi, bilo je jasno na čijoj sam bio strani, iako ne svojom zaslugom jedva doraslog deteta.

Trebalo je dobiti pasoš, jugoslovensku izlaznu vizu, pa nemačku vizu, ali to je rešavala služba CK Narodne omladine. Dobio sam i veoma skromne dnevnice u devizama. Da bih što više uštedeo, poneo sam dosta dvopeka, trouglastih "zdenka" sireva i salame, između nemačkih gradova koristio sam noćne vozove i umeo savršeno da spavam uz kloparanje točkova i fijuk parnih lokomotiva da bih uštedeo i na hotelima. Bilo je mnogo udobnije nego u vagonima za stoku u kojima su nas esesovci prevozili iz logora u logor. Tako sam upoznao bombama temeljno razrušene gradove Minhen, Keln, Frankfurt na Majni i stigao na severnu tačku mog puta u Hamburg i, odmah da kažem, imao sam toliko uspeha sa svojim reportažama da sam već sledeće, 1953. godine poslat ponovo na slično putovanje.

STRAH OD TOMASA MANA

Vajzenborn me je poveo i na relativno intiman prijem u čast Tomasa Mana, koji je upravo održao predavanje u Hamburgu, i hteo da me predstavi velikanu, ali ja sam se uplašio i to odbio. Danas teško da mogu da zamislim kako sam mogao da budem tako glup. Naravno da me Tomas Man ne bi čestito ni pogledao, promrmljao bi dve-tri ljubazne reči, kao svakome koga bi mu priveli, ali ja bih danas mogao da kažem da sam se rukovao s njim, pa čak da preteram i tvrdim da sam poznavao tri nemačka nobelovca – sa Hajnrihom Belom i sa Ginterom Grasom sam zaista drugovao. Bela i Grasa sam prevodio na srpski jezik, ali nikad se nisam usudio da prevodim Tomasa Mana.

Opraštam sebi nekako, bio sam klinac, ali pre toga se u Minhenu nisam ustručavao da potražim i zamolim za intervju Eriha Kestnera, kod nas poznatog pre svega kao dečjeg pisca, ali ja sam imao njegovu zbirku pesama Lirska domaća apoteka u kojoj za razna raspoloženja preporučuje odgovarajuće stihove. Neke sam preveo i objavio, i to sam mogao da mu kažem.

U Kelnu sam se popeo na vrh katedrale i bacio pogled na potpuno razoreni grad, ruševina do ruševine. Da li mi je bilo žao? Pa nije, ali nisam se ni osećao trijumfalno. Valjda sam u logoru postao tup za tuđe patnje, mislim da smo bili surova generacija. U kelnskoj radio-stanici sam se prvi put sreo sa Hajnrihom Belom, koji još nije bio slavan, on mi je prvi pričao o neformalnom udruženju pisaca Grupa 47 i upozorio da jedan njen član živi u Beču, a poreklom je iz Jugoslavije, Milo Dor. Rajnlanđanin Hajnrih Bel mi je prvi rekao da postoji Banaćanin Milutin Doroslovac – Milo Dor – koji će ubrzo zatim postati jedan od mojih najdražih, najintimnijih prijatelja u ovom životu.

KO PLAĆA RUČAK

Upoznao sam i druge nemačke pisce, a od jednog od njih, pesnika Volfganga Vajrauha, naučio sam u Hamburgu važnu lekciju o nemačkim običajima, koju sam platio relativno skupo. Njemu sam takođe mogao da kažem da sam preveo i objavio neke njegove pesme, pa me je pitao da li bih želeo da sutradan ručam s njim. Naravno da sam želeo. Bio je to skup, otmen restoran, a ja ne baš gladan, ali sam umoran od salame i dvopeka navalio da naručujem šta mi se po jelovniku sviđalo. Kad smo završili i kelner došao da naplati, on je izdiktirao šta je pojeo i bocu vina, koju smo popili, uz primedbu da piće on časti, što je značilo da ja treba da platim svoje. Da sam to znao, mnogo bih skromnije naručivao ili čak ne bih ništa jeo. Pre toga nisam znao da ako vas u Nemačkoj pitaju da li želite da zajedno obedujete, to znači da svako plaća svoje, ako onaj koji predlaže namerava da plati sve, on će naglasiti "…ja te pozivam".

Mnogo bolje sam prošao kad sam zamolio za intervju pisca Ernsta Šnabela, koji je u to vreme bio generalni direktor radio-televizije NWDR u Hamburgu. Iz nekog razloga još nije bio u svom kabinetu, sekretarica mi je prenela da se izvinjava, da će doći sa zakašnjenjem, mogu da dođem kasnije ili da pričekam. Meni se učinilo da je ona najlepši ženski stvor koji sam ikada video u životu. Očigledno nije imala mnogo posla, počeo sam razgovor, valjda i da se udvaram, ona je prihvatila, na kraju sam se usudio da je pitam da li može da mi nabavi ulaznicu za pozorište, ona je rekla naravno da može, šta želim da gledam, pa sam izvalio da bih voleo nešto što ona još nije gledala, pa da idemo zajedno. Iznenadio sam se što je odmah prihvatila. Rekoh već, tada nije bilo loše biti iz Titove Jugoslavije.

O tom doživljaju ljubavi u Hamburgu napisao sam prvu radio-dramu u svom životu, sticajem okolnosti to je postala prva režija muzičke saradnice Radio Beograda Mire Trailović. Tada nisam imao pojma, a mislim da nije ni ona, da će biti jedan od najvažnijih pokretača teatra i reditelja u Jugoslaviji.

Sekretarica generalnog direktora NWDR-a setila se da mi predloži da sve što sam njoj ispričao kažem i za javnost na radiju. Rastelefonirala se, napravili su tri male emisije sa mnom – kad je ona zvala, mislilo se da prenosi želju generalnog direktora – dobio sam u gotovom honorar znatno veći nego što su bile moje dnevnice za deset dana. Kupio sam veliki radio marke "Blaupunkt". Naravno da je bio isuviše veliki da se na bilo koji način sakrije u vozu, ali carinu nisam platio. Jugosloveni su tada tako retko putovali u inostranstvo da pravilnik o carinama za takvu robu još nije ni postojao. Nisam siguran da li je istina, ali posle sam čuo da je slovenački kompozitor Bojan Adamič, koji je stvorio malo-pomalo muziku za oko 200 filmova, bez carine uvezao avion jer još nije bila propisana carina za privatne letelice.

NA RUŠEVINAMA

Kada sam 1944/45. bio u logorima u Magdeburgu, Buhenvaldu kraj Vajmara, seocetu Nideroršel u Tiringiji, Langenštajnu sasvim blizu starog grada Halberštata, naravno da još nisam upoznao ta mesta, ništa o njima nisam saznao. Upoznaću ih dobro mnogo kasnije. Logor Aušvic namerno ne pominjem u tom kontekstu, jer se nalazi u Poljskoj i posle rata nikad nisam bio tamo. Kad kažem Aušvic mislim na logor koji su izgradili nemački esesovci, kad pomenem poljski grad, u tom pogledu ni kriv ni dužan, navodim njegovo ime Osvijecim.

Minhen, Keln, Frankfurt na Majni i Hamburg sam upoznao već 1952. i 1953. godine, ali posle ponovo bio u njima tako često da ne umem da izbrojim. Posetio sam i mnoge druge nemačke gradove i na zapadu i na istoku te zemlje, to znači u dve veoma različite nemačke države. Na prvom mestu je svakako Berlin, ali i mala mesta kao Špejer blizu francuske granice, gde sam učestvovao na jednom međunarodnom skupu urednika omladinskih novina i takođe upoznao jednog od važnih prijatelja, Ansgara Skrivera, sa kojim ću posle dugo blisko sarađivati, kad je postao urednik fičera radio-stanice u Kelnu. Najviše sam zavoleo i volim Hamburg. Hoću da kažem da mislim da poznajem Nemačku baš kao i Srbiju, baš kao što sam poznavao Jugoslaviju. Moja Jugoslavija se raspala, a dve nemačke države su se spojile.

LJUBAVNA PISMA PRED SMRT

Ginter Vajzenborn bio je u zatvoru dve i po godine, na slobodu je pušten tek kad je Crvena armija stigla u Berlin, njegova supruga Džoj puštena je ranije, oslobođena optužbe, njoj se nije ni sudilo. Čitam njihova pisma. Ako se ne uzme u obzir u kakvim su uslovima pisana, deluju frazerski, gotovo kao kič. Ali to dvoje supružnika bili su svesni da njihova pisma, koja su slali iz jednog zatvora u drugi, čita cenzura, nikad nisu znali da li je baš to poslednja prilika da jave nešto jedno drugom. Znali su da su njihovi drugovi, pa i Libertas, na koju je Džoj na slobodi bila toliko ljubomorna, pogubljeni, da njih svake noći može da čeka ista sudbina. Zbog toga pišu samo o paketima, o zdravlju, neprekidno o tome koliko se vole, šta su sve zajedno doživeli, Ginter njoj daje dirljive savete kako da sačuva zdravlje, da hoda gore-dole po ćeliji, radi sklekove. Ništa herojski, nikakve velike fraze, zbog toga je utoliko dirljivije. Nisu mogli da znaju da će posle rata, koji je za njih značio oslobođenje, a za mnoge njihove sunarodnike poraz i kapitulaciju, još relativno dugo živeti zajedno. Ginter Vajzenborn je umro 1969, a njegova dvanaest godina mlađa supruga Džoj 2004. godine.