Na novinsku vest od pre nekoliko dana da je u 94. godini preminuo tvorac audio-kasete Lu Otens, mahinalno sam se okrenuo po sobi, a onda i po stanu i zaključio da u kući nemam ni traga od nekada neizostavnog kućnog aparata – kasetofona. I tako je već skoro petnaest godina. Slučajno se desilo da sam tog dana sa suprugom sišao i u podrum. U gomili nepotrebnih stvari koje se nikada neće baciti, našla se kutija u kojoj se nalazilo stotinak audio-kaseta. Mojih. Svakakve muzike je tu bilo. Najviše sa bratovljevih džez ploča, uz kombinovanje redosleda pesama po njegovom ukusu. Flojdi, Stounsi, Čajkovski, Rahmanjinov, Balašević, Lole, Narakord… Iz drugog kraja podrumskog ormara javio se ćutke SANYO dvokasetaš bez zvučnika. Ni tebe neću baciti.

A počelo je 1970. godine kada se naš otac vratio iz inostranstva sa službenog puta. "Doneo sam vam magnetofon." Ali ne, nije to bio magnetofon. Bilo je nešto manje od radija i veće od tranzistora, a traka se nalazila u nečemu veličine čokoladice "Životinjsko carstvo". U odnosu na dimenzije magnetofona i kolutova sa trakom, nova sprava nije baš obećavala i delovala je pomalo razočaravajuće. Ali je imala mikrofon. Snimci muzike na kasetama iz tog doba liče na tonske zapise iz domaćih filmova, jer se snimanje retkih ploča ili muzike sa radija vršilo tako što bi se mikrofon približio zvučniku gramofona tj. radija, uz obavezu ukućana, pre svega mene, na mir i tišinu. Od tada pamtim besan pogled mog burazera. Dakle, ovo su bili početni dometi našeg prvog kasetofona koji je bio, gle čuda, marke SANYO, kao i onaj potonji dvokasetaš iz podruma sa početka teksta, a sa kraja priče o kasetofonima u mojoj kući.

Ova tehnika je brzo napredovala, pa se sredinom 70-ih pojavljuju radio-kasetofoni sa rešenjem koje je omogućavalo direktno snimanje sa radija, bez uticaja spoljnih zvukova. Nedeljom smo sa "Diskomera" Slobe Konjovića (ime radio-stanice ne pominjem kako se ne bi dovela u vezi sa današnjim istoimenim, a nakaznim TV kanalom) skidali pesme. Sloba je svaku pesmu puštao pre nego što bi završio najavu i isto tako upadao pred kraj. Trebalo je biti vešt da se iseče njegov glas, a čuveni miksevi u kojima pesma počinje od drugog stiha su dugo (možda i zauvek) ostajali upisani u memoriju. Ipak, raznovrsna muzika sa radija na kasetama predstavljala je značajnu građu za izbor muzike koja se posle nabavljala u prodavnicama ploča. Vinilni proizvod je uvek imao ikoničan status u odnosu na audio-kasetu, koja se smatrala poštapalicom. Kultni status gramofonske ploče proizlazio je iz činjenice da je ona bila samo vaša, a delili ste je sa onima koji su vam najvažniji.

Međutim, na Adu, Košutnjak, plažu, ekskurziju, radnu akciju, kao i u učionicu ili vojnu spavaonicu niste mogli da nosite gramofon (retki su bili na baterije i to samo za singl ploče), a audio-kasete nisu zahtevale poseban tretman pri transportu. Osim toga, audio-kaseta od 90 minuta je mogla da se vrti bez ikakvog tetošenja uz prekid na polovini za okretanje. One od 120 minuta bile su poznate kao "gutačice" baterija. Tako je audio-kaseta priznala gramofonskoj ploči dvorski status, ali je zato sama postala kraljica ulice. Taj andergraund status je učvrstila sa pojavom radio-kasetofona u kolima. Konačno ste muziku koju želite mogli da imate za volanom i uz put. Naš prvi radio-kasetofon u ladi 1600 (moskvič je bio za ortodokse, mi smo bili umereno liberalna porodica) ćale je prošvercovao iz frišopa na granici sa Bugarskom i bio je PIONEER. Osim toga, pojavom vokmena mogli ste imati svoju muziku samo za sebe. Pojavom muzičkih stubova/linija, kasetofon je zatražio ravnopravan status i na dvoru i tako dobio naziv dek. Kao takav se uklapao u kompoziciju stuba (tjuner, risiver i dek), ali je gramofon ostajao na vrhu (nigde drugo nije ni mogao da bude), kao kod mog brata – TEHNICS. Ko je tada pazario dobar uređaj, ima ga i danas. Kada mi je usled godina trajanja i prekomerne upotrebe otkazao gramofon TOSCA 5 (najobožavaniji uređaj u SFRJ posle "stojadina", Obodin frižidera i Gorenje mašine za veš), moja muzička komunikacija počinje da se odvija preko već pomenutog dvokasetaša.

Devedesetih se od uličnih prodavaca moglo po malim cenama nabaviti mnogo muzike na kasetama, ali taj period kratko traje jer počinje era CD diskografije. "Romantični" period te inače spektakularne decenije predstavlja piraterija CD-ova (legenda kaže da je i to bilo iz Bugarske) zahvaljujući kojoj ste, opet po sjajnim cenama, mogli da dođete do snimaka za koje niste verovali da ćete ikad imati.

A onda je došao mp3, Jutjub, USB… i bugarski voz, ali to nije tema… osim što je bugarski.

Audio-kaseta je izum koji je predstavljao uspešno prelazno rešenje u ispunjavanju individualnog prostora muzikom. Ono što je nekad predstavljao vokmen danas je mobilni telefon, a umesto kasete nosač je muzički kanal na internetu ili datoteka vlasnika telefona. Reč vokmen se više ne koristi, kao ni audio-kaseta. Iako je CD predstavljao najkvalitetniji nosač zvuka koji je ikad stvoren, a pri tome se i njegovo osmišljavanje pripisuje Luu Otensu, audio- kaseta je ta koja je svetu donela neposrednu prisutnost muzike na otvorenom prostoru. Ako muziku karakteriše neobaveznost, sloboda i iznad svega dostupnost, onda je kaseta bila oruđe, ali i ideja koja je osmislila tu dostupnost. Mp3 je samo jedna od nijansi.

Gospodin Lu Otens je imao dug i, po svemu sudeći, plodan život. Nadamo se i lep. Na neki način je nadživeo svoje izume, iako se i kasete i CD i danas koriste. Uz vest o njegovoj smrti, kao neizostavan podatak išla je i informacija da neki izvođači (Ledi Gaga) svoja dela objavljuju na kasetama, što predstavlja kuriozitet. Današnje vreme je puno informacija o smrti ljudi koji su svojim delima ispunili našu svakodnevicu. Za mnoge od njih saznamo tek na vest o njihovoj smrti. Lu Otens je bio jedan od tih. Svešću o tome da nam je svojim delom život učinio sadržajnijim, izražavamo zahvalnost čoveku koji je očito voleo ljude.