Vožnja biciklom kroz Boston, ako rentirate bajk, jedno je od najskupljih takvih iskustava – dnevni zakup košta čak 45 dolara. Međutim, ono što možete da vidite i obiđete na ovaj način, ako vas ne ispoliva kiša sa Atlantika, vredno je svakog centa.

Inače, ceo Boston je u znaku proslave 250 godina od čuvene Bostonske čajanke koja pada 16. decembra ove godine. Tada je, kao što znamo, jedna grupa bostonskih Sinova slobode prerušenih u Mohavk Indijance, a u znak protesta protiv britanske politike, pobacala 342 bale čaja sa brodova Britanske istočnoindijske kompanije u more. Taj događaj bio je jedna od varnica koje su zapalile američku revoluciju.

Na mestu na kojem se sve to dogodilo nalazi se Muzej Bostonske čajanke. Uz zgradu, kao sastavni deo izložbenog prostora, ukotvljene su replike dva broda iz tog vremena, Elenor i Biver (Eleanor i Beaver). Muzej poseduje i dva originalna sanduka za čaj iz toga događaja 1773.

Nešto kasnije posetio sam Old Stejt Haus iz 1713, najstariju javnu zgradu u Bostonu koja je bila sedište Britanske kolonijalne uprave, da bi danas bila pretvorena u muzej, a u jednom njenom delu je ujedno i stanica za metro.

Pored izložbe o burnom istorijatu ove zgrade i u ovom muzeju postoji poseban deo posvećen jubileju Bostonske čajanke, okolnostima koje su do nje dovele kao i posledicama. Na kraju izložbe nalazi se vaga na kojoj možete ubacivati novčiće na njen jedan ili drugi kraj i tako glasati za to da li je Bostonska čajanka iz današnje istorijske perspektive bila opravdana ili nije. Fascinantno je kako Amerikanci u svojim muzejima preispituju i neke naoko potpuno neosporne istorijske događaje. Pokušajte da zamislite, na primer, u nekom našem istorijskom muzeju takve vage na kojima se glasa da li je Sarajevski atentat bio opravdan ili ne, Takovski ustanak, Puč od 27. marta 1941. ili pak Kosovski boj. Nastavljam dalje i pažnju mi privlači tabla na kojoj piše da se najveći Tifani luster u Americi nalazi u crkvi pored koje prolazim. Reč je o Central Congreational Church (Prezviterijanska crkva) koja je sagrađena 1867. Tifanijev dizajner Jakob Adolf Holcer napravio je luster povodom Svetske kolumbijske izložbe organizovane u Čikagu 1893.

Po celoj crkvi pa i na njenoj fasadi nalaze se poruke tolerancije prema manjinskim i ugroženim grupama: Afroamerikancima, LGBT zajednici, bolesnima… Na jednom mestu nalazi se i 8 postulata ove crkve: 1. Čuvaj životnu sredinu; 2. Brini o siromašnima; 3. Opraštaj često; 4. Odbaci rasizam; 5. Bori se protiv siromaštva; 6. Prigrli različitosti; 7. Voli Boga i 8. Uživaj u ovom životu! Teško se oteti utisku da se poruke i vrednosti koje širi protestantizam tako retko čuju iz usta verskih lidera katoličke, pravoslavne i islamske vere koje dominiraju prostorima Balkana.

Kako je bilo lepo vreme, rešio sam da se odvezem do Južnog Bostona, do obale Atlantskog okeana i da se okupam. Kupalište L Street Bathhouse iz 1931. otvoreno je ponovo ovog leta nakon trogodišnjeg renoviranja koje je koštalo 31,2 miliona dolara. Međutim, ako želite tu da se okupate, nećete moći, dozvoljeno je samo članovima.

Ispred kupališta nalazi se spomenik sa likovima trojice momaka. Reč je o čuvenom memorijalu nazvanom “The Three Samaritans of South Boston”. Ko su bili ovi bostonski “milosrdni Samarićani” i šta se zapravo dogodilo.

Naime, 14. decembra 1968. trojica prijatelja Majkl Biti, Ernest Santoro i Džon Voker bili su na plaži da proslave Majklov 16. rođendan. Dok su stopirali na putu ka kući, sreli su mladi par čiji se automobil pokvario. Zastali su da im poguraju kola. U tom trenutku na njih je naleteo drugi vozač koji je bio pod dejstvom alkohola. Dvojica dečaka poginula su na licu mesta a treći je umro nešto kasnije u bolnici.

Produžio sam uz obalu do plaže Karson koja je otvorena za nas obične smrtnike. Nedaleko od nje nalazi se Calf Pasture Pumping Station, zgrada nekadašnjeg Vodovoda i kanalizacije Bostona koja je sagrađena 1880. i kao spomenik kulture trenutno je u fazi pripreme za restauraciju u multifunkcionalne svrhe. Zgrada je primer reskošne ričardsonijanske romaneskne arhitekture. Očekuje se da radovi počnu sledeće godine.

Stižem i do Muzeja lepih umetnosti, za čije razgledanje vam je potreban čitav dan. Nisam imao toliko vremena pa sam se odlučio da posetim samo deo posvećen antičkom periodu, koji mi inače u muzejima nije na listi prioriteta.

Pored brojnih predmeta iz antičke Grčke i Rima, ovde se nalazi i statua Muze koja je bila deo grupe koju su činili devet muza i Apolon a naručio ih je car August za renoviranje Pozorišta u Pompejima u 32. godini p.n.e. Originalna glava je izgubljena i u 17. veku zamenjena glavom Juno, Jupiterove žene, kraljice i boginje (Hera kod Grka), zaštitnice braka, dece, a i države Rim.

Statua je bila u kolekciji kardinala Ludovisija u Rimu u čuvenoj Eskvilin bašti da bi na kraju bila prodata bogatoj Amerikanki Meri Prat Brandegi, koja ju je 1904. brodom prenela u Italijansku baštu na svom imanju u Bruklinu u Masačusetsu. Sa svojih 396 cm ovo je najviša originalna antička statua na tlu SAD.

Nešto dalje, kao u kakvom stripu iz 1200. godine p.n.e., na antičkoj keramici moguće je pratiti događaje koji su prethodili Trojanskom ratu, sam rat i njegove posledice. Vidimo scene u Sparti gde je Menelaj, muž lepe Jelene, ugostio Parisa kao kraljevskog gosta. Međutim, kad je Menelaj otišao iz Sparte na sahranu svoga oca na Krit, Paris je oteo Jelenu (prema nekim izvorima, otišla je dobrovoljno), a poneo je i mnogo Menelajevog blaga, što je jasno pokazano na jednom od ćupova. Tu su i Trojanski konj i sve što se posle dešavalo, a u raznim verzijama nam je poznato iz antičkih spisa i kasnijih knjiga i filmova.

Pogledao sam u ovom muzeju i jednu od najznačajnijih svetskih kolekcija, “Beninsku bronzu”. U kontekstu aktuelnih dešavanja u Zapadnoj Africi, državnih udara i preplitanja zapadnih, kineskih i ruskih uticaja, valja napomenuti da su se na tom tlu stotinama godina unazad nalazile neke veoma napredne civilizacije. Tako je, na primer, Carstvo Mali postojalo od 1230. do 1610, a jedan od njegovih vladara, Mansa Musa, imao je toliko zlata da se smatra najbogatijim čovekom u istoriji civilizacije. U ovom muzeju je deo kolekcije “Beninska bronza” koja je pokradena iz Kraljevske palate u Beninu kada su 1897. Britanci osvojili Kraljevstvo Benin, koje je na tlu današnje Nigerije postojalo od 1180. godine.

Evuare II nosi titulu Oba of Benin i 40. je po redu vladar ove kraljevske loze a tokom svoje karijere bio je ambasador Nigerije u Angoli, Švedskoj i Italiji. U svetu se vodi velika polemika da li pokradena “Beninska bronza” treba da se vrati u Nigeriju.

Za kraj ovog biciklističkog krstarenja po ulicama, crkvama i muzejima Bostona navratio sam i do jednog od najstarijih grobalja na severnoameričkom kontinentu. Granary Burial Ground, groblje u centru Bostona koje postoji od 1660, mesto je na kojem su sahranjeni neki od otaca nacije, kao i brojne znamenite ličnosti iz vremena kada je brod “Mejflauer” 1620. na Kejp Kodu iskrcao prva 102 engleska doseljenika u ove krajeve…

Kao što stari Novosađani vole da kažu da su im se preci ovamo doselili sa Čarnojevićem, a Beograđani da su “peta generacija na Dorćolu”, i u Bostonu kada žele da se našale sa nečijim pretencioznim isticanjem starosedelačkog porekla, reći će: “Ma da, tvoja baba se sigurno sa ‘Mejflauera’ iskrcala ovde!”