U Americi i u Zapadnom svetu uopšte, politička korektnost je nešto što je već par decenija deo opšteprihvaćenog standarda, ili bar znak kultivisanosti. Međutim, izgleda da valja biti obazriv ili se bar zamisliti nad automatskom upotrebom bilo kog opšteprihvaćenog standarda. Ukoliko je nekome bio potreban dokaz teze da naša trenutna uverenja utiču na način na koji posmatramo artefakte iz prošlosti, nedavno je mogao da pronađe jedan veoma dobar primer.

Naime, list "Njujork post" je u svojoj trač rubrici objavio vest o nameri jedne američke kompanije koja trguje antikvitetima da putem interneta proda primerak slikovnice Miki Maus godišnjak, broj tri (Mickey Mouse Annual, 3) po fantastičnoj ceni od 54.000 dolara!

Ono što je podvučeno kao senzacija jeste da ova knjižica, prvobitno objavljena u Britaniji od izdavačke kuće Dean and Son davne 1932. godine, sadrži i storiju koja prikazuje Mikija i Mini Maus koje proganjaju raspomamljeni ljudožderi, u stvari tamnoputi domoroci predstavljeni po svim zakonima najgoreg rasističkog stereotipa (koža crna kao tuš, oči izbuljene, preko svake mere napućene usne, i tome slično). Što je još gore, u ilustrovanoj poemi se nekoliko puta spominje reč "nigger" (crnčuga). Navodno je autor britanskog izdanja bio delimično inspirisan nekim od ranijih, u Americi objavljenih novinskih stripova u kojima su Miki i Mini bili proganjani od ljudoždera (u tim stripovima, doduše, uvredljiva reč nije bila u upotrebi).

CRNČUGE I AFROAMERIKANCI: Članak u "Njujork postu", baš kao i oglas aukcijske kuće Momentsintime.com, vrlo sugestivno naglašavaju Diznijevu rasističku prošlost, koja je vremenom bila potisnuta.

Dakle, mnogo toga navedenog zvuči kao ukazivanje na kosture koji se kriju po ormarima, što bi svako normalan trebalo da pozdravi, međutim… Može li na ovom mestu da stane jedno međutim, i šta tu uopšte može da bude pogrešno? Recimo, postoji mogućnost da ipak probate da od obaveštenih ljudi čujete mišljenje o elementima ovog "slučaja" (valja reći, ne baš ogromnog po značaju, ali indikativnog ako vas zanima stanje stvari).

Kao prvo, svako od upućenika u kolekcionarstvo povezano sa Diznijevom produkcijom (a takvi danas čine relativno brojnu podgrupu) vam može reći da britanski "Miki Maus godišnjaci" danas spadaju među rasprostranjenije uzorke diznijevskih proizvoda tridesetih. Čak i običnom pretragom preko interneta moguće je pronaći primerke po ceni od pedesetak dolara. To je svakako ogromna razlika u odnosu na 54.000 dolara, za koliko ovu knjigu pokušava da utopi Momentsintime.com. Pri tom valja reći da je jasno da ova kuća, koja se bavi prodajom retkih dokumenata, autograma i antikviteta, pokušava da – mašući opštepoznatim imenima kao što je Diznijevo – pridobije pozornost bogate i ponekad ne baš dovoljno obaveštene klijentele. U njihovom katalogu prodaju se prilično raznorodni artefakti povezani sa ličnostima kao što su John Kennedy, Malcolm X, ili Salvador Dali. Među najuspešnijim poslovima ove kompanije je aukcijska prodaja primerka albuma "Double Fantasy" koji je John Lennon potpisao i predao Marku Chapmanu, čoveku koji će ga pet sati kasnije usmrtiti revolverskim hicem. Ploča je bila u posedu policije, koja je označila otiske prstiju ubice, i koristila to kao dokaz tokom suđenja, a nakon toga istu vratila samom Chapmanu, koji je verovatno i posredovao u prodaji. Primerak albuma je prodat za vrtoglavih 460.000 dolara!

BOJ NA TRŽIŠTU: Glavni kurator ove kompanije, odbivši da obrazloži previsoku cenu Miki Maus godišnjaka, takođe nam je potvrdio da knjiga još nije pronašla svog kupca. Ali, čak i ako nekako može da se razume težnja trgovaca da plasiraju robu po visokim cenama, kako tumačiti ponašanje štampe, koja je celoj stvari dala na publicitetu?

Jedno od tumačenja može biti i sukob interesa – list "Njujork post" je vlasništvo jedne od kompanija novinskog magnata Ruperta Murdocha, koji takođe poseduje Fox, jednu od najvećih tv i filmskih kompanija u SAD. Poznato je da su oni u direktnoj konkurenciji sa Diznijevom kompanijom, do te mere da su čak vlasnici rivalskih bejzbol timova u Južnoj Kalifoniji! Dakle, moguće je da se koreni ovog slučaja kriju i u borbi za tržište iako to ne može baš sve da objasni. Recimo da bi glavno pitanje još uvek bilo: da li je Volt Dizni bio rasista i koliko neki od njegovih produkata odražavaju ili tolerišu takvu ideju?

Pre svega, poznato je da je Volt Dizni bio oličenje promućurnog preduzetnika, a u kapitalističkom svetu takvi obično zastupaju konzervativna shvatanja. Ali, na osnovu brojnih biografskih zapisa i materijala, teško da postoji povod da se Dizni nazove rasistom. Ne treba zaboraviti da je još tridesetih godina u mnogim zemljama roba sa Diznijevim žigom bila proizvođena od strane lokalnih autora. Kreator spornog priloga u Miki Maus godišnjaku je britanski crtač Wilfred Haughton, čiji je rad bio samo autorizovan od strane tadašnje Diznijeve agencije, i u tom smislu može jedino postaviti pitanje: kako su oni tako nešto bili spremni da tolerišu?

Jedan od uposlenika kompanije Volta Diznija, koji je želeo da ostane anoniman, nam je izjavio: "Mislim da je prilično jasno da Volt Dizni nije bio rasista. Među ljudima koji su radili u njegovom studiju bilo je Jevreja i crnaca (uključujući velikog animatora Floyda Normana). Kada je u pitanju produkcija stripova, za koju neki kažu da je bila uzor priče iz Miki Maus godišnjaka, iskreno bi bilo reći da za to Dizni nije preterano mario. Sav njegov angažman bio je da pogleda prvih nekoliko epizoda stripova koje je početkom tridesetih započeo da crta slavni Ub Iwerks, a nastavio Floyd Gottfredson. Za Diznija su stripovi, zasnovani na likovima koje je kreirao, bili samo koristan nusproizvod. On lično nije bio direktno uključen ni u posao licenci i zaštite autorskih prava van SAD. Tako da postoji 99,9 odsto mogućnosti da on uopšte nije ni čuo za dotičnu ilustrovanu poemu koja je objavljena u Engleskoj."

CRNO BELI SVET: S druge strane, valja podvući crtu i reći da su rasističke predstave iz knjige o kojoj govorimo bile odblesak šire rasprostranjenih predrasuda a ne ekskluzivitet jednog studija. U popularnoj kulturi tog vremena je predstava tamnoputih domorodaca kao grotesknih ljudoždera koji kuvaju svoje žrtve u kazanu bilo nešto kao opšte mesto. Ono što je potisnuto, dakle, možda nije bilo Diznijev kulturni šovinizam, već jedan širi kulturni šovinizam koji je postojao na Zapadu. I ne samo tamo – valja podsetiti da je i u nas, recimo, 1954. godine objavljena knjižica pod nazivom Miki kao Robinzon, u okviru popularne edicije Zlatna knjiga. U pitanju su prevodi ilustrovanih priča o Mikiju Mausu, takođe kreiranih tokom tridesetih u Britaniji, gde se pojavljuje ista bulumenta crnaca-ljudoždera. I sve to baš u vreme kada se još sa podozrenjem gledalo na "loše uticaje sa Zapada" i kada je na svaku kritiku loših strana ovdašnjeg društvenog poretka bilo odgovoreno da su neki drugi gori, jer "Amerikanci recimo muče crnce".

"Nekada su vladali stereotipi kada su predstavljani tamnoputi, ili ljudi jevrejske, italijanske, japanske nacionalnosti, i drugi", nastavlja već spomenuti radnik Volt Dizni produkcije. " Povrh svega, postojala je tendencija da se u crtanim filmovima i stripovima stvari prikazuju izrazito karikaturalno. To je uostalom bila osnova tog samog medija. Tako da je istina da su u nekim crtanim filmovima (naročito onim starijim) crnci-urođenici prikazani kao kanibali, kao što je i lik Vuka u filmu Tri praseta u jednoj sceni prikazan kao karikatura Jevrejina."

Dakle, moguće je da su ovakve predstave bile dokument jednog vremena, više, nego svesno izražavanje nekakve rasističke poruke. Ali ipak kao validno ostaje pitanje: da li su u pravu oni koji danas na to gledaju kao na nešto što je nepoželjno za prikazivanje u javnosti, vaspitavanje dece, itd.? To pitanje ostaje onima koji se bave javnim moralom, ali, kao ljubitelj klasične animacije znam za bar jedan slučaj kada je zabrana bila pogrešna. Naime, u studiju braće Vorner je četrdesetih godina kreiran kratki crtani film pod nazivom Ugljena i sedam patuljaka (Coal Black and de Sebben Dwarfs), delo legendarnog režisera animacije Boba Klampeta (Bob Clampett). U pitanju je pravo remek delo, koje je jednostvano prognano sa televizijskih programa (bar u Americi) jer su svi junaci crtaća – crnci iz Njujorškog predgrađa – prikazani u skladu sa karikaturalnim stilom tog vremena. Potpisnik teksta je imao sreću da ovo ostvarenje vidi u kući istoričara animacije Karla Koena (Carl Cohen) koji je izbunario raritetnu kopiju i zarolao je na svom antikvarnom šesnaestomilimetarskom projektoru. Film je među najfrenetičnijim, najoslobođenijim ostvarenjima koja se u mediju sedmominutne animacije mogu zamisliti. Vrhunac ironije je da je delo nastalo upravo kao satira Diznijevog filma o Snežani i sedam patuljaka, oličenja belačkog čistunstva i krutosti!

U životu, dakle, za razliku od rasističkih koncepcija, stvari nisu baš tako crno-bele.