Prošle nedelje broj stanovnika planete Zemlje dostigao je sedam milijardi. Koliko je ovaj broj zastrašujuć može se shvatiti samim pokušajem da se izbroji od 1 do 7.000.000.000 – za to bi vam trebalo 222 godine, ako svake sekunde odbrojite po jedan broj. Toliko velika populacija ljudi otvara pitanje upotrebe resursa, ekonomskog rasta i načina da se svi prehrane.

Ljudi su napunili svet do te mere tek u poslednjih 100 godina. Naime, pre pet vekova, krajem XV stoleća, negde tamo kad je srpska despotija pala pod vlast Turaka, na planeti je živelo dramatično manje ljudi – samo oko 500 miliona. Taj se broj održavao sve do sredine XVIII veka. Tehnologija obrade zemlje, isušivanje velikih obradivih površina i razvoj medicine doveli su do smanjenja smrtnosti i broj stanovnika počeo je da raste.

U vreme početka Prvog srpskog ustanka na Zemlji je živelo više ljudi, ali ne mnogo više – 980 miliona. No, zahvaljujući industrijskoj revoluciji, broj stanovnika na svetu će se udvostručiti tokom XIX veka – pre tačno sto godina, 1911. na svetu je živela jedna milijarda i 700 miliona ljudi.

U dvadesetom veku dolazi do onoga što se naziva demografskom eksplozijom. Kad je u Beogradu počeo Drugi svetski rat, tačnije 6. aprila 1941, na svetu je živelo više od dve milijarde, odnosno 2.316.961.836 ljudi. Ova brojka će nakon rata početi da raste nezaustavljivom brzinom – skočiće na tri milijarde početkom šezdesetih, da bi potom rasla sve brže – četiri sedamdesetih, pet osamdesetih i šest devedesetih.

EKSPLOZIJA STANOVNIŠTVA: Sada je broj ljudi na Zemlji dostigao sedam milijardi. Svi svetski mediji su 31. oktobra 2011. javili o rođenju sedmomilijardite bebe. No, odmah se javio spor oko prvenstva rođenja, mada je ono utvrđeno samo približno.

S obzirom na to da ga je praktično nemoguće tačno izbrojati, samo određivanje sedmomilijardite osobe je arbitrarna stvar i zasniva se na procenama i postojećim trendovima rasta – može se proceniti koliko ljudi se rodi i koliko umre svakog dana, pa se na osnovu postojećih popisa sabiranjem može odrediti vrednost tog broja u izvesnoj budućnosti.

Kako god, kako pokazuje proračun, svetska populacija svakako nezaustavljivo raste, i to neverovatnim tempom. Dok pročitate ovaj tekst, broj stanovnika planete će se uvećati za 200. Ako ga ostavite na trenutak i odete da zakuvate kafu, dok se vratite, biće ih 50 više.

Trenutno, dok se ovaj tekst objavljuje, na planeti živi 7.001.602.822 ljudi. Sutradan će ih biti 7.001.803.445, dakle za oko 200.000 više – svakog dana se, naime, svetska populacija uveća za jedan Kragujevac sa okolinom.

U međuvremenu, prvi rezultati poslednjeg popisa stanovništva u Srbiji pokazuju da se broj stanovnika smanjio za upravo toliko. Inače, svakog sata se u Srbiji u proseku rodi 13 beba. No, nažalost, za isto vreme u proseku umre isto toliko ljudi ili malo više, tako da za jednu deceniju u Srbiji iščezne čitav jedan veliki grad.

MALTUSOV ZAKON: Kad je reč o svetskoj populaciji, Fond Ujedinjenih nacija za stanovništvo (UNFPA), daje tri moguće projekcije za budućnost. Ovi brojevi zavise od toga kako će se i koliko uspešno sprovoditi populaciona politika, posebno kad je reč o zemljama takozvanog Trećeg sveta.

Prema najumerenijoj projekciji, broj stanovnika bi do kraja veka čak mogao da opadne na 6,2 milijarde, prema srednjoj bi se do 2100. godine moglo očekivati oko 10 milijardi ljudi, dok najgora predikacija pokazuje rast populacije na čitavih 15,8 milijardi, što je više nego duplo stanovnika nego danas.

Postojeći resursi nisu dovoljni da nahrane toliku populaciju. Još u XVIII veku je matematičar Tomas Maltus smatrao kako će broj stanovnika i količina hrane uvek biti u raskoraku. Naime, prema njegovom proračunu, broj stanovnika raste uvek brže nego rezerve hrane za jednu populaciju. Imajući u vidu ovaj pionirski rad, Čarls Darvin je svoju teoriju evolucije i osmislio na ideji da zbog stalnog nedostatka resursa, populacije vode borbu za opstanak. No, to je osnov svih savremenih strahova od prevelikog broja ljudi.

Tim povodom je UNFPA i sada lansirala kampanju "Sedam milijardi i ja" u okviru koje se obeležilo rođenje sedmomilijardite osobe. Ovu kampanju su podržali brojni umetnici i javne ličnosti sa svih kontinenata, a cilj je da se u duhu dogovora iz Kaira od pre 17 godina, svet sa tako mnogo ljudi učini boljim mestom za život.

Ovo pitanje nije samo demografsko nego i kulturno i političko. Zanimljivo je svetsku istoriju posmatrati kroz prizmu rasta populacije jer ne mogu biti isti onaj svet sa jednom milijardom i sa sedam puta više ljudi. Naime, Vinston Čerčil je bio 1.260.000.000. stanovnik sveta, Martin Luter King 2.037.908.114, a aktuelni predsednik Amerike Barak Obama 3.100.469.118.

KONTROLA RAĐANJA: U slučaju da se demografski rast nastavi ka brojci od 15 milijardi, očekuju se zastrašujući scenariji. U kombinaciji sa posledicama globalnog zagrevanja, glad poput one koja je tokom ove godine zahvatila Rog Afrike mogla bi se proširiti na čitave kontinente. To bi, nesumnjivo, dovelo do ratova i velikih stradanja.

Mnogoljudne zemlje, u želji da izbegnu glad, već decenijama pokušavaju da zaustave rast stanovništva. No, populaciona politika se i sama ponekad pretvara u teror. Posebno okrutne metode su primenjene u zemljama kao što je Indija. Sredinom sedamdesetih, nakon kampanje sterilizacije koju je pokrenula Indira Gandi, prisilno je sterilizovano čak osam miliona ljudi, uglavnom u siromašnim delovima populacije.

Suočena s glađu, Kina je u međuvremenu pokrenula takozvanu politiku jednog deteta. Komunistička partija lansirala ju je 1983. i sprečila rođenje čak 400 miliona novih stanovnika Kine. Naravno, teško prihvaćena u pojedinim oblastima, ali ipak sistematski sprovođena, ova politika se smatra najuspešnijom inicijativom te vrste – ona je usporila rast i sprečila da se stanovništvo Kine uveća do neodrživih razmera. To je uticalo kako na ekonomski rast same Kine tako i na usporenje opšteg rasta populacije.

Mada je rast donekle usporen u poslednje dve decenije, svet se drastično uvećao, pa je za Ujedinjene nacije kontrola tog problema jedno od ključnih pitanja. Metode borbe su se menjale, u pokušaju da se nađe efikasan, ali i human pristup ovom problemu. Godine 1994. na konferenciji Ujedinjenih nacija o stanovništvu i razvoju u Kairu, u Egiptu, delegati su pokušali da nađu novi put.

Kad se uporede stope rasta stanovništva u bogatijim i siromašnijim delovima sveta, postaje očigledno da ekonomski razvoj zapravo sam usporava rast stanovništva. Zato se fokus populacione politike usmerio na potrebe žene u siromašnom društvu, na edukaciju i podizanje kvaliteta života, a ne na obaveznu sterilizaciju.

Sa prelaskom u svet sa sedam milijardi ljudi, usred globalne ekonomske krize i problema globalnog zagrevanja, dogovor iz Kaira postaje posebno aktuelan. On podrazumeva očiglednu činjenicu da je najbolje sredstvo kontracepcije – razvoj.