Ako imate priliku da se bar nakratko igrate Gajger-Milerovim brojačem, lepim i jednostavnim instrumentom koji će se oglasiti snažnim tonom svaki put kada detektuje radioaktivnu česticu, zapazićete kako u sasvim normalnim uslovima na svakih par sekundi pored vas prozuji jedna takva bezopasna, ali radioaktivna avet. Većina ih izvorno potiče iz svemira, od zvezda, ali neke od njih su stvorili ljudi – u izazovnom i primamljivom poduhvatu oslobađanja energije iz atomskog jezgra, tokom eksplozija nuklearnih bombi, u mračnim nuklearnim probama i nekoliko tragedija na civilnim reaktorima kao što su Fukušima, Ostrvo Tri milje i Černobilj, na svet su pušteni demoni koji će zauvek progoniti ljudsku vrstu.

Trideset godina nakon najveće nuklearne katastrofe u istoriji, radioaktivni cezijum i druge supstance koje su za samo nekoliko sekundi, u noći 26. aprila 1986. godine, iscurile u atmosferu iz otvorenog reaktora 4 nuklearne elektrane Černobilj u danas nezavisnoj Ukrajini, još uvek se u tragovima mogu uloviti u atmosferi planete. Posledice Černobilja neće potpuno nestati hiljadama godina, ali život većeg dela čovečanstva ne trpi zbog toga. Stanovništvo koje se nalazi dovoljno blizu lokacije ovog incidenta, međutim, još uvek je ugroženo.

Danas više od pet miliona ljudi živi u područjima koja su delimično kontaminirana zbog havarije u Černobilju. Radioaktivno zagađenje opasno po zdravlje prostire se na 310 kvadratnih kilometara u Rusiji, na 640 kvadratnih kilometara u Ukrajini i čak na 3000 kvadratnih kilometara u Belorusiji, na koju je palo više od 60 odsto opasnih materija. Na području uz sam Černobilj, u prečniku od oko 30 kilometara od elektrane, nalazi se Zabranjena zona, oblast u kojoj je svaki duži boravak opasan po život. Zona ima specijalni administrativni status, ograđena je bodljikavom žicom, znacima upozorenja i kontrolnim punktovima. Oko 800 čuvara nadzire ogradu, a unutar Zone se nalazi više od 30 grobalja radioaktivnog otpada.

Zona nije prazna. U nju ulaze likvidatori, tehničari i inženjeri koji rade na čišćenju radioaktivnog otpada – smešteni u blizini Zone, na ovom opasnom poslu rade u dvonedeljnim smenama. Pored tehničkog osoblja, uz odgovarajuću zaštitu, oblast ponekad razgledaju nuklearni turisti i novinari koji uglavnom svedoče da je u Zoni zarobljeno vreme iz komunističke epohe. Prirodna prostranstva su već značajno izmenila svoj lik. Bez čoveka, životinje su osvojile područje koje je iz godine u godinu sve bogatije vegetacijom. Kada ne bi bilo raznih genetskih devijacija, divljina bi delovala nedirnuto.

No, u najužem obruču, uočljiv je jedan neprirodni trag – jeziva "crvena šuma". Mrtva i tiha borova šuma, koja se prostirala na četiri kvadratna kilometra oko elektrane, a posle havarije je dobila tamnosmeđu boju i uginula, stoji kao spomenik žrtvama Černobilja u Zoni. Inače, prema zvaničnim podacima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), oko 6,6 miliona ljudi bilo je nakon havarije izloženo radijaciji, a smatra se da je više od 9000 ljudi preminulo od raka. Tačan broj žrtava nikada nije ustanovljen, ali je dobro poznato da je ukupno bilo 56 direktnih žrtava incidenta. Krivci za toliku nesreću su brojni, mreža odgovornosti se preliva kroz davno srušenu sovjetsku imperiju, od pojedinaca koji su upravljali elektranom do najviših funkcionera Sovjetskog Saveza. Ko je zapravo kriv za Černobilj?

SUĐENJE: "Krivim sebe samo za jednu stvar: uvek sam mislio da je najvažnije preduzeće – tehnologija, ali će se pokazati da sam potcenio najvažniju stvar – vrednost ljudi", rekao je glavni inženjer elektrane Nikolaj Fomin. Skoro godinu dana kasnije, 24. marta 1987. godine, Fomin će se kao i drugi radnici elektrane suočiti sa pitanjima, sa nezamislivim razmerama katastrofe koju je izazvao. Čekajući suđenje u sovjetskom zatvoru, Fomin će razbiti stakla na svojim naočarima, iseći vene i tako pokušati samoubistvo. Otkriven na vreme, dočekaće suđenje, biti osuđen na deset godina prinudnog rada u radnom kampu, ali će odslužiti samo godinu dana, pošto će ga prebaciti u psihijatrijsku bolnicu.

"Za tebe je bolje da budeš u zatvoru", rekao je 13. avgusta 1986. godine, četiri meseca nakon havarije, ukrajinski javni tužilac glavnom okrivljenom, direktoru nuklearne elektrane Viktoru Brjukanovu. Tužilac ga je prethodno saslušavao puna tri sata, od 10 sati ujutru pa sve do pauze, nakon čega je otišao na ručak. Po povratku je naredio hapšenje. Brjukanov je izveden pred sud zajedno sa glavnim inženjerom Fominom i njegovim zamenikom Anatolijem Djatlovom. Proces je organizovan u julu 1987. u improvizovanom sudu u Černobilju, u zgradi nekadašnjeg Doma kulture.

Okrivljeni su gotovo halucinirali tokom procesa, da bi nakon tri nedelje suđenja bili osuđeni na deset godina prinudnog rada. Uz njih trojicu, osuđeni su na manje kazne i šef smene Boris Rogoškin, stariji inženjer Jurij Lauškin i šef reaktora Aleksandar Kovalenko. Proces je izazvao svetsku pažnju. Američki list "Njujork tajms" od 27. jula 1987. objavljuje priču sa suđenja u severnoj Ukrajini, prenoseći čak i reči sudije koji je okrivljenima zamerio nebrigu, nerad i opštu lošu atmosferu u elektrani, jer je utvrđeno da su radnici pili i igrali karte tokom smene.

Sud će ustanoviti da je do havarije došlo tokom testiranja koja su vršena pod velikim pritiskom rukovodstva i da su operateri zaobišli čitav niz sigurnosnih procedura. Svi alarmni sistemi, automatika i glavni računar su isključeni tokom testa.

Sovjetski Savez, dok je istovremeno pokrenuo čak 600.000 ljudi u procesu obnove i sanacije, armije dobrovoljaca poznatih kasnije kao likvidatori, do samog kraja će insistirati na ljudskoj grešci i krivici osuđenih pojedinaca. Izveštaji Međunarodne agencije za atomsku energiju iz ove godine takođe su se koncentrisali na odgovornost pojedinaca. No, potonje istrage u Ukrajini, sprovedene nakon raspada SSSR-a, ali i obnovljeni izveštaj IAEA, ukazaće i da sam dizajn reaktora nije bio dovoljno bezbedan.

REAKTOR: Nuklearna elektrana u Černobilju imala je četiri reaktora tipa RBMK-1000, a u vreme incidenta su građena i dva nova, reaktori 5 i 6. Svaki od njih je bio 1 GW snage na pragu. Dan pre incidenta, direktor elektrane je naredio testiranja reaktora 4, a operateri su pokušali da izmere brzine turbine pri njegovom zaustavljanju. Ovaj zapravo rutinski test sprovodi se ne samo na nuklearnim postrojenjima, nego i u običnoj termoelektrani.

Na prvi pogled, zapravo, nuklearna elektrana ima mnogo sličnosti sa termoelektranom. Suštinska razlika je u tome što se vodena para u termoelektrani pokreće sagorevanjem uglja, a u nuklearnoj radom reaktora. Većina nuklearnih reaktora kao gorivo koristi uranijumov dioksid u prahu, sabijen u tablete od 8×9 milimetara. Samo jedna ovakva minijaturna tableta uranijumskog goriva oslobađa energije koliko i jedna tona uglja, 2,5 tona ogrevnog drveta, tri bureta od 200 litara nafte ili 500 kubnih metara zemnog gasa.

Reaktorsku zgradu čine unutrašnja čelična ljuska pod pritiskom i spoljna zgrada od armiranog betona. Unutar nje se nalazi reaktor sa dva rashladna kruga i sigurnosnim sistemima. U reaktoru se oslobađa energija iz atomskog jezgra koje je bombardovano neutronima u procesu lančane reakcije. To se naziva kontrolisanom fisijom i podrazumeva cepanje teških jezgara, kakvi su radioaktivni uranijum U235 ili plutonijum P239.

Reaktorska posuda u kojoj se to događa je, inače, vrlo mala u odnosu na zgradu kojom je zaštićena. Voda se u dva rashladna kruga greje tokom lančane reakcije u reaktoru, a potom generatori pare proizvode zasićenu paru. Ova para se koristi za pokretanje turbina elektrane koje zatim, kao i svaki generator, proizvode struju. Turbinska hala je velika, ne mnogo različita od bloka kakve termoelektrane, osim što je vidljivo čistija, gotovo kao neka laboratorija.

Pri svakom raspadu jezgra oslobađaju se novi neutroni i fragmenti raspada, a reaktor je tako načinjen da se suvišni fragmenti odstranjuju. Zato ne dolazi do nekontrolisane lančane reakcije, kakva se događa pri eksploziji atomske bombe. Proces je robustan i, dok ima goriva, stabilan. Cela igranka, međutim, još od reaktora koji je Enriko Fermi napravio u univerzitetskom podrumu u Čikagu, jeste u kontroli energije koja se u njemu oslobađa.

Tehnologije reaktora se zbog toga tako i najčešće dele. Većina savremenih reaktora, naročito u Evropi, rade sa vodom pod pritiskom. Takav je na primer Vestinghausov reaktor u NE Krško, ali je i Sovjetski Savez imao reaktore ovog tipa, poznate kao VVER. U Černobilju su, međutim, korišćeni reaktori sa grafitom, poznati kao RMBK, za koje će se pokazati da su nedovoljno stabilni. Prilikom testa koji je 26. aprila po naređenju Brjukanova i Fomina sprovođen u Černobilju, ovakav reaktor nije mogao stabilno da radi na niskom pritisku.

NOĆNA SMENA: Incident se događa u 01.23 posle ponoći. Test sa turbinama izmiče kontroli. Svi alarmni sistemi, automatika i glavni računar unapred su isključeni tokom testa. Umesto njega, korišćen je računar SKALA. U apokaliptičnom sledu događaja reaktor postaje nestabilan. Operateri shvataju kakva nevolja dolazi i pokušavaju da u njegovo jezgro spuste sigurnosne olovne šipke, ali kasne nekoliko sekundi – u reaktoru dolazi do dve uzastopne nuklearne eksplozije. Betonski oklop se otvara, a radijacija curi u atmosferu. Izbija požar na krovu reaktora.

Dozimetri su, međutim, prezasićeni i ne pokazuju da ima opasnosti po ljude. Glavni operater obaveštava direktora Brjukanova i vatrogasce da je došlo do požara, ali nije svestan da je reaktor otvoren. Jedinica vatrogasaca pokušava da ugasi požar na krovu. Međutim, nivo radijacije na otvorenom je takav da je dovoljno samo nekoliko minuta da bi se primila smrtonosna doza. U vrlo kratkom roku vatrogasci padaju od radijacionog trovanja. Uključujući i njihovog komandanta, strada 47 vatrogasaca koji su prve žrtve černobiljske havarije.

U devet sati ujutru 26. aprila 1986. godine Valentina Šavčenko, predsedavajuća Predsedništva Vrhovne rade Ukrajine, razgovara telefonom sa Vasilijem Durdinjecom, ministrom unutrašnjih poslova. Sunčan aprilski dan u Kijevu. Pozvala ga je telefonom i tokom jutarnjeg brifinga razgovarala sa njim o tekućim pitanjima. Kako će kasnije ispričati u jednom novinskom intervjuu, ministar je na samom kraju razgovora pomenuo da se tokom noći dogodila manja nesreća u nuklearnoj elektrani Černobilj.

"Kako su ljudi?", upitala je, a ministar joj je navodno opisao bezazlenu jutarnju atmosferu u obližnjem gradu Pripjatu. "Neki su na venčanju. Drugi rade u bašti, a treći pecaju na reci Pripjat", izgovorio je.

Sa oko 50.000 stanovnika, istoimeni grad na reci Pripjat nalazio se neposredno uz nuklearnu elektranu, 120 kilometara severno od Kijeva i sedam kilometara od granice sa Belorusijom. Dok je Šavčenkova razgovarala sa ministrom, jutro je za većinu stanovnika izgledalo bezbrižno. Škole su se punile decom, šetači u parku obilazili su spomenik Lenjinu, radnici u luna-parku su spavali. Nije se činilo da vatrogasne sirene i užurbanost zaposlenika elektrane predstavljaju ikakvu pretnju.

Radioaktivni oblak se u međuvremenu kreće. Talas sa oko 200 radioaktivnih izotopa kreće se hiljadama kilometara prema severu i stiže do Tihog i Atlantskog okeana i Severnog ledenog mora. Prvo, međutim, stiže u Pripjat. Hiljade ljudi je izloženo trovanju koje će decenijama potom odnositi živote. U zoru 26. aprila tek poneko na ulici se žalio na metalni ukus u ustima. No, kako je dan odmicao, sve više ljudi oseća mučninu i glavobolju. Lokalna bolnica se puni pacijentima i postaje jasno – dogodilo se nešto užasno.

EVAKUACIJA: Sovjetske vlasti u prvim satima reaguju sporo, funkcioneri jedni druge uveravaju da je sve pod kontrolom. Diskusije traju čitav dan. Kako razmere katastrofe narastaju, tokom večeri 26. aprila vlasti obrazuju posebnu naučnu komisiju sačinjenu od nuklearnih fizičara iz Moskve. Komisija stiže u Pripjat i odmah naređuje trenutnu evakuaciju grada i okoline. Ujutro 27. aprila, 36 sati nakon incidenta, u grad ulazi na stotine autobusa. Sirene i razglas pozivaju stanovnike da odmah napuste svoje stanove, da ponesu dokumenta, najnužnije potrepštine i nešto hrane.

Planirana je evakuacija u krugu od deset kilometara, ali se vrlo brzo ona proširuje na 30 kilometara u prečniku. Sovjetske vlasti planiraju da stanovništvo evakuišu samo na tri dana. Međutim, 120.000 iseljenih ljudi se nikada više neće vratiti u Pripjat. Sva deca iz černobiljske zone, uglavnom roditelja zaposlenih na održavanju nuklearne elektrane, bila su prebačena u odmarališta na Crnom moru na Krimu. Decu okružuju ljudi u specijalnim zaštitnim belim odelima koji ih šišaju do kože i po nekoliko puta dnevno kupaju. Černobiljska deca nekoliko meseci nakon toga dane su provodila pod strogim režimom – specijalna hrana, fizičke aktivnosti, analize i merenja. I ćutanje staratelja.

Bliži se proslava 1. maja i u Kijevu se vodi diskusija da li treba otkazati tradicionalnu paradu. Donosi se odluka samo da se skrati dužina trajanja parade. Vesti o događaju u elektrani se drže skrivene. Međutim, radioaktivni oblak se širi Evropom, u jednoj elektrani u Švedskoj dozimetri beleže nagli skok radioaktivnosti i sovjetske vlasti najzad odlučuju da obelodane šta se dogodilo. Zvanična informacija je kratka, pominju se komisija i kontrola nad situacijom.

Trideset godina kasnije, Pripjat je grad duhova, sasvim unutar Zabranjene zone. Reaktor je zaliven betonom. Sovjetski Savez već dugo ne postoji. Prema podacima ukrajinskog Naučnog centra za radioaktivnu medicinu, u periodu od 1987. do danas, najviše od svih naroda stradali su Ukrajinci, ali i stanovnici Belorusije i Rusije. Posledice su osetile i Švedska, Norveška, Poljska, Velika Britanija i druge zemlje, u kojima se život odavno nastavio. Svet se ponovo setio najpoznatije i najveće nuklearne havarije na njenu tridesetu godišnjicu, nakon čega se ponovo spustila zavesa na teška sećanja, mračne odgovore i još mračnija pitanja.

Samo dole, duboko u tami, unutar zabetoniranog reaktora, još se odvijaju nuklearni procesi.