Rađanje "Islamske države"

"Islamska država" kao da je tek izronila iz tame istorije. A već je sebi obezbedila mesto u središtu svetske politike. Ona, međutim, već duže postoji. Čedo je rata u Iraku 2003. godine.

U avgustu 2007. prvi put sam se sreo s jednim od njenih boraca, u iračkom gradu Ramadiju oko kog su se vodile borbe. Dvadesetsedmogodišnji Rami, gotovo stidljivi student istorije, teroristima se priključio jer su mu američki vojnici prilikom pretresa kuće ubili majku. Pred njegovim očima. " Šta biste vi uradili?", ogorčeno me je pitao, videvši da takvu odluku uopšte ne razumem uprkos njegovom bolu. Rekao mi je da je lako imati plemenite stavove o otporu i terorizmu ako živite u miru i blagostanju. Pitao me je da li sam nekad razmišljao o tome šta se odigrava u čoveku pre nego što sebe digne u vazduh kao atentator-samoubica. Pošto sam ćutao, dodao je: "Prestanite da nas napadate i ponižavate. Gubite se iz naših zemalja. Al kaida će tada nestati sama od sebe."

Uspon Al kaide do jednog od faktora u haotičnoj borbi za moć u Iraku započeo je već četiri godine ranije, 2003. Oličen u tridesetsedmogodišnjem jordanskom sunitu Abu Musabu al Zarkaviju. On je prvobitno planirao da sa svojom "Zajednicom monoteizma i džihada" svrgne jordansku kraljevsku kuću. Invazija SAD na Irak iznenada mu je, međutim, ponudila sasvim drugačiju mogućnost. Mogućnost da konačno povede borbu protiv Amerikanaca i džihad protiv šiita, koje je smatrao "otpadnicima", izdajnicima islama. Nakon pada Sadama Huseina, šiiti su preuzeli neograničenu vlast u Iraku, a ranije toliko uticajne sunite brutalnim metodima isključili iz političkog života zemlje.

Već ubrzo posle američke invazije, Zarkavi je započeo da gradi iračke borbene snage. U manjem broju pridružili su im se i arapski borci koji su se zajedno sa Al kaidom preko Sirije prebacili u Irak. Zarkavi je raspolagao s ukupno tek nešto vise od dve hiljade izuzetno efikasnih boraca. Od toga hiljadu u pokrajini Anbaru. Ostali su se borili pre svega u pokrajini Dijali i u nekim sunitskim četvrtima Bagdada. Zarkavi je koristio neraspoloženje sunitskog stanovništva. Omiljene žrtve bili su mu irački vojnici i policajci, i to naročito šiiti. U avgustu 2003. njegovi ljudi su, prema američkim podacima, digli u vazduh Imam-Alijevu džamiju u gradu Nadžafu. Sledili su talas za talasom krvavih napada.

Gotovo svaki napad u Iraku američki okupatori su velikodušno pripisivali Zarkaviju. Njegova zvanična uloga znatno je prevazišla njegov stvarni značaj. Sistematski je prećutkivano da pored Al kaide postoji i jedan mnogo moćniji "građanski otpor" američkim okupatorima, sa znatno vise boraca. Ta činjenica bi imala lošu prođu na američkoj domaćoj sceni. Rukovodstvu SAD je nakon pada Sadama Huseina bila potrebna neka upečatljiva slika dijaboličnog neprijatelja kako bi pred biračima moglo da opravda beskrajne borbe u Iraku. Zarkaviju se ova uloga sveprisutnog teroriste izgleda i dopadala.

U svetu je postao poznat po ciničnoj filmskoj inscenaciji odsecanja glava zapadnim taocima. Godine 2004. pojavio se video-snimak s naslovom "Abu Musab al Zarkavi kolje Amerikanca". U njemu je snimljeno odsecanje glave Amerikancu Nikolasu Bergu. Navodno, kao osveta za "sramna dela" SAD u Abu Graibu. Berg i kasnije žrtve imali su na sebi narandžaste kombinezone, kao zatvorenici iz Abu Graiba. Za razliku od sadašnjih pogubljenja pod Al Bagdadijem, krvavi čin smaknuća prikazan je u celini.

U jesen 2004. Zarkavi je zvanično pristupio Al kaidi. Amerikancima se možda i to dopalo. Njegova grupa je u javnosti dobila naziv "Al kaida u Iraku" (AKI). Bagdadi je, uzgred budi rečeno, u to vreme sedeo u američkom zatvoru. Zarkavi je, međutim, nastavio da neobuzdano ubija. Toliko brutalno da se Bin Ladenov zamenik Ajman al Zavahiri konačno pismeno požalio da prilikom Zarkavijevih samoubilačkih napada gine previše civila. I da gine više šiita nego Amerikanaca. Bin Laden i Zavahiri su za razliku od Zarkavija težili pomirenju sunita i šiita.

Zarkavi se, međutim, nije mogao zaustaviti. Ni u jednom trenutku. Svuda gde bi se pojavio postajao je predmet spora zbog svoje brutalnosti i zbog strogosti šerijatskog zakona AKI. Šerijat je, doduše, mogao da sprovede samo u malobrojnim mestima. Tamo gde je mogao važila su, međutim, kruta, puritanska pravila. Pušenje, piće i muzika bili su zabranjeni.

Zarkavijevi nemilosrdni metodi umnogome su podsećali na metode vehabija od pre dve stotine godina na Arabijskom poluostrvu. Oni su pak podsećali na haridžije, ubice Prorokovog zeta Alija, od pre hiljadu trista godina. Svako ko je makar za milimetar odstupao od njihovih uskogrudih verskih predstava bio je izložen nemilosrdnim i krvavim progonima. Uključujući žene, decu i starce. Ekstremisti XX veka i danas sebe nazivaju modernim haridžijama.

U junu 2006. američkim borbenim snagama je pošlo za rukom da ubiju Zarkavija, u dobro isplaniranom vazdušnom napadu kod Bakube, dvema bombama od po 250 kg. Americi je bio hitno potreban neki uspeh u Iraku.

Borba Al kaide se, međutim, nastavila. Posle spajanja većeg broja manjih grupa otpora, "Al kaida u Iraku" je u oktobru 2006. proglasila "Islamsku državu Iraka" (IDI). Novi vođa postao je Egipćanin Abu Ajub al Masri. Prvi duhovni emir postao je Iračanin Abu Abdulah al Rašid al Bagdadi koga ne treba brkati sa trenutnim "kalifom" Abu Bakrom al Bagdadijem. Stvarno postojanje i značaj ovog duhovnog emira i do danas su sporni. Broj boraca IDI još uvek se kretao oko dve hiljade. Iz političkih razloga gotovo svi napadi koji su poticali od drugih grupa pokreta otpora predstavljani su, međutim, kao akcije IDI/ Al kaide.

***

Nakon što su šefovi IDI Al Masri i prvi Al Bagdadi u aprilu 2010. ubijeni u američkim napadima iz vazduha, rukovođenje proređenim ćelijama IDI preuzeo je tridesetosmogodišnji doktor islamskih studija Abu Bakr al Bagdadi. Ove ćelije još uvek su se pokoravale Al kaidi.

Za vreme takozvanog Arapskog proleća 2011, IDI su se priključili i osiromašeni bivši komandanti Sadama Huseina. I oni su 2003. isključeni iz iračkih borbenih snaga i nikada im nije ponovo pružena prilika. IDI je time ponovo narasla do razmera malih, ali delotvornih borbenih snaga. Al Bagdadi je nastavio Zarkavijev pohod protiv šiita i Malikijeve vlade. Sa istom brutalnošću i istim krutim AKI tumačenjem šerijata.

Kad je paralelno s tim na zamahu dobio i oružani otpor Asadu u Siriji, Al Bagdadi je tamo krajem 2011, pod vođstvom Sirijca Abu Muhameda al Džulanija, osnovao terorističku organizaciju Džabhat al Nusra. Ona se tokom narednih meseci sa sve većim uspehom borila protiv sirijskog režima. Njena bliskost s IDI i Al kaidom u početku je prećutkivana. S dobrim razlogom: Al kaida i iračka IDI medu Sirijcima nisu bile omiljene.

"Alavitski jeretik" Asad savršeno je odgovarao slici o neprijatelju kakvu su pobunjenici gajili. Sekularni predsednik, alavit, jedan od najbližih saveznika šiitskog Irana i navodno potajno prozapadno, pa čak i proizraelski nastrojen. Većina pobunjenika koje sam u Siriji sreo smatrala je Asada prijateljem Izraela, mada je Izrael više puta bombardovao njegove položaje. Protiv unapred stvorenih predstava o neprijatelju ni u Siriji ništa ne pomaže.

***

U ustanke u Siriji bilo je umešano više vlada s Bliskog istoka i sa Zapada, koje imaju veliki interes za promenu vlasti u ovoj zemlji. Saudijska Arabija, Katar, SAD, Francuska, Engleska i drugi pokušavali su da ojačaju borbu protiv Asada. To su činili uz pomoć novca, isporuka oružja i rada u javnosti, koji je u nekim stvarima podsećao na kampanju dezinformacija uoči rata u Iraku 2003. Kad bih prilikom svojih poseta Siriji uveče čitao zapadne vesti na internetu, često sam pomišljao da zapadni mediji pišu o nekoj sasvim drugoj zemlji, a ne o onoj koju sam upravo intenzivno doživljavao.

Oružje koje je doprinelo da se mirne demonstracije pretvore u nemilosrdni građanski rat dopremano je u Tursku brodovima, u ogromnim teretnim kontejnerima, uz prijateljsku saglasnost SAD. Odatle je transportovano u Siriju i dalje deljeno pobunjenicima. Manji krijumčarski putevi vodili su preko Libana, a kasnije i kroz Irak.

Ove isporuke su imale blagoslov oficira CIA, koji su na tajnim mestima utvrđivali kome koje oružje treba da ode. Tako su Amerikanci, navodno, obezbeđivali da oružje ne bude isporučeno direktno Džabhat al Nusri ili drugim ekstremističkim grupama, mada na sirijskoj teritoriji nad time više nisu imali kontrolu. Pritom su znali da će oružje kasnije završiti i kod terorističkih grupa. Kao i svako ko je bar donekle poznavao vojnu situaciju u Siriji. (Kad oružje pređe granicu, najmilitantnije grupe pobunjenika uvek su mogle za sebe da proberu ono najbolje). Grupe koje važe za umerene često su strano oružje naprosto prodavale organizacijama bliskim Al kaidi. U Siriji je procvetala unosna trgovina oružjem.

Isporuke novca, oružja i boraca u velikom stilu su organizovali privatni donatori i organizacije iz Saudijske Arabije i Kuvajta. Najveći deo novca i oružja odlazio je radikalnim islamističkim grupacijama. To je, doduše, prema zakonima tih zemalja bilo zabranjeno, ali ta okolnost gotovo nikoga i ništa nije sprečavala.

Do 2013. Džabhat al Nusra je izrasla u najjaču pobunjeničku grupu u Siriji. Postala je toliko moćna da se Al Bagdadi smatrao prinuđenim da javno izjavi da Džabhad Al Nusra nije ništa drugo do IDI u Siriji. Dosledno tome, pozvao je Džulanija da mu se javno zakune na vernost. Ovaj je to, međutim, odbio i radije se na vernost zakleo vođi Al kaide Ajmanu al Zavahiriju. Džulani je hteo da bude filijala centrale, a ne filijala filijale.

Al Zavahiri je zbog toga od Al Bagdadija zatražio da dopusti da Al Nusra i IDI budu odvojeni, "kao i dosad", kako bi svaka od ovih organizacija mogla da se usredsredi na svoje područje. Al Bagdadi je to odlučno odbio, izjavljujući da će Al Nusra ubuduće predstavljati deo IDI. Pošto Zavahiri i Džulani nisu popuštali, Al Bagdadi je zvanično raskinuo sa Al kaidom i proglasio Džulanija za otpadnika. Vise od polovine boraca Nusre posle toga je napustilo Džulanija, prešlo kod Al Bagdadija i zaklelo mu se na vernost.

Grad Raka i severoistok Sirije dospeli su pod Al Bagdadijevu kontrolu. On je IDI preimenovao u IDIL ("Islamska država Iraka i Al Šama Levanta"). Kasnije se IDIL nazvao samo ID, "Islamska država". Kod tog naziva nema više geografskih ograničenja. Na kraju krajeva, pretenzije ID su globalne. Kad je Abu Bakr al Bagdadi proglasio kalifat "Islamske države", u toj "Islamskoj državi" živelo je već preko šest miliona ljudi.

Putovanje u "Islamsku državu"

Drugi dan
Nedelja, 7. decembar 2014.

***

Oko petnaest časova kapija dvorišta se otvara. Mladi "Bin Laden" nam konačno donosi vest koju smo čekali. Idemo dalje. Treba da ponesemo i svoje kofere. Pet minuta kasnije s koferima izlazimo napolje.

Tu je i on! Abu Katada! Težak najmanje sto pedeset kilograma, takoreći širi nego duži. Kristijan E. ili Abu Katada. Ima gustu, crvenkasto-smeđu bradu, odeven je plavu arapsku odoru, a oko glave je obmotao crvenu maramu.

Dočekuje nas raširenih ruku i grli u znak dobrodošlice, kao što je to uobičajeno u arapskom svetu. "Evo, najzad i tebe!", sa svečanom ironijom kaže Frederik. Abu Katada prihvata njegovu igru i smeje se: "Da, evo mene."

Smeštamo svoje kofere u prtljažni prostor belog kombija kojim su Abu Katada i njegov vozač došli. Najzad idemo za Raku. Vozač je glavu i lice zamotao crno-sivim šalom, tako da mu se vide samo oči i obrisi nosa. Mrmlja formalan pozdrav na engleskom, s upadljivo ritmičnim naglaskom.

Iz bezbednosnih razloga ne možemo da koristimo glavni drum, već moramo da idemo zaobilaznim putevima. Vožnja traje preko tri sata. Abu Katada tvrdi da privreda u ID cveta. Skoro sve prodavnice su otvorene, mnogo se kupuje pre svega na pijacama. Život je u međuvremenu skoro potpuno normalizovan. Pada nam u oči da ima i mnogo novih građevinskih projekata. "Tamo gde ne padaju bombe, život se normalno nastavlja. Između ostalog i u Raki", kaže Abu Katada.

Objašnjava nam da smo bili smešteni na vrlo zabačenom mestu, u Al Raiju. Na najzapadnijoj tački "Islamske države". U pokrajini Alepo, oko dve stotine kilometara od Rake. Tu oblast drže tek od maja prošle godine. Nakon toga drži nam kratko, delimično veoma cinično predavanje o šerijatu u "Islamskoj državi".

Ako je vrednost ukradenog predmeta veća od četrdeset američkih dolara, za krađu se seče ruka, odnosno šaka. Četrdeset dolara je cena grama zlata.

Hrišćani moraju da plaćaju džiziju, zaštitni porez. On iznosi oko tri stotine američkih dolara godišnje za siromašne i šest stotina dolara za bogate. Ali to je i jedini porez. Hrišćani spadaju u imućnije ljude u zemlji. Treba samo da prodaju nekoliko ovaca, i eto im novca za zaštitni porez. Muslimani plaćaju takozvani zekat, porez koji zavisi od imovnog stanja. Stoga bogati muslimani plaćaju veći porez nego hrišćani. Siromašni plaćaju manje. Taj novac se koristi za socijalne potrebe. U Raki, recimo, ID održava tri bolnice.

ID se trenutno finansira pre svega ratnim plenom, prodajom nafte i novcem od zekata.

Borci ID dobijaju četiri petine plena koji osvoje, dok jednu petinu dobija država. Stoga je redovna plata koju borci primaju mala. Abu Katada za svoj rad u medijskom odeljenju od ID prima platu od pedeset dolara mesečno i ima besplatan stan. Kaže da mu je to dovoljno.

Tržište robova kakvo mi zamišljamo zapravo ne postoji. Robovi su ratni plen i stoga odlaze borcima, ili se prodaju. Jezidska žena trenutno košta hiljadu petsto američkih dolara, koliko i kalašnjikov.

Vozimo kroz predele koji podsećaju na Toskanu. Samo što je sve mnogo oskudnije. Na nekim zgradama naslikane su ogromne zastave ID. I inače ih stalno viđamo. Zastava ID istaknuta je čak i na oborenom sirijskom avionu-lovcu, koji ukoso štrči iz zemlje.

Pedeset kilometara od Rake zaustavljaju nas na jednom kontrolnom punktu. Dečak od oko petnaest godina maše nam kalašjikovim da prođemo.

Naš do očiju zamotan vozač ne progovara ni reč. Protestuje samo kad Frederik hoće da fotografiše tezgu s voćem. Zaustavili smo se da kupimo osvežavajuće napitke i neku sitnicu za jelo. Sprajt, mirinda, pepsi i snikers – to je hrana koju je Abu Katada sebi i nama odabrao za put.

U Raku sižemo već po mraku. Na ulicama je, međutim, još uvek prilično živo. Prolazimo kraj okruglog trga koji smo često viđali u medijima. Okružen je gvozdenom ogradom. Na nju se nabijaju odsečene glave neprijatelja. Zamišljao sam da je ovaj sablasni trg mnogo veći. Frederik ne sme ništa da snima. O tome odlučuje zakukuljeni vozač, čija reč očigledno ima veliku težinu. Abu Katada zbunjeno mrmlja da ćemo se oko toga dogovoriti kasnije, kao i o drugim detaljima putovanja.

Abu Katada tvrdi da Raka uopšte nije glavni grad ID. To samo mediji naduvavaju priču. Za ID taj grad nema nikakav naročit značaj. Za ID je važniji Mosul, kao milionski grad.

Zaustavljamo se kod kioska za kebab da kupimo nešto za jelo. Razgledamo unaokolo. Izgleda da se život u Raki odvija sasvim normalno. Teško je zamisliti da ovde vlada teroristička organizacija. Da se nalazimo u samom centru terora. Nismo, naime, bili tu kada su glave nabijane na kolac i ljudi razapinjani na krst.

Frederik pita šta se zapravo dogodilo s telima pobijenih talaca. Džejmsa Folija i svih ostalih. "Pojedinačno su sahranjena, odnosno zakopana. Negde, ne znam gde", mirno odgovara Abu Katada. Ta odsecanja glava kao smrtna kazna bila su, uostalom, politička odluka ID. Donesena na samom vrhu, objašnjava nam Abu Katada.

Još jednom podsećam na pojam milosti u Kuranu. I počinjem i njemu da pričam o Saladinu. Ali Abu Katada sumnja da je priča istinita. Kaže da je to možda zbog prevoda u kom je nešto iskrivljeno. Kaže da je istoriografija često izostavljala izveštaje o džihadu i šerijatu, ili ih cenzurisala. Iz političkih razloga. Od Prorokovog doba do danas.

Upravo hoću da izrazim sumnju u to, kad kraj nas glasno trubeći prolazi kolona automobila. Iz prvih kola se kroz prozor naginje neki dečak i maše. U vozilu iza njega sedi kamerman koji snima sledeći automobil, a u ovome sede mladenci. Svadba! U Nemačkoj mi to verovatno niko neće verovati. Ali među dve stotine hiljada stanovnika verovatno povremeno bude i svadbi.