Jako, baš pred Novu godinu, kad je red da razmišljamo o budućnosti, na televiziji, manje je važno lokalnoj ili centralnoj, prilozi o porodicama sa puno dece. Lazar Tufegdžić iz sela Maljević, opština Mionica, devetoro, biće da se kaže nejači. Kuća nova, Lazar, žena, deca, nov televizor, novo pokućstvo. Kad je Milošević, u punoj snazi, obiš’o zemnjotres, zavedu ga i kod Lazara i, ne prođe mesec dana, Lazar dobije novu kuću, pokućstvo, čak i kravu da deci daje mleko. Sve regulis’o onaj Dragan Marković iz Lajkovca, on se i za kravu setio. Tema za poželeti, u kadru Lazar, žena, deca, zadovoljni, trakelja se, jeste da dvoje ne ide u školu, nemaju knjige ali imaju glave, više Lazar voli decu nego 100 hektara zemlje, šta će mu zemlja kad nema traktor, reporter baš pita, otac baš odgovara, neko voli konje, neko volove, a on, eto, decu, a ima ih, dao bog. Oće li biti još, jok, odgovara, dosta je.

Druga slika iz sela Degurić, zaseok Belići nadomak Valjeva. Mnogo drugačija slika, sve neomalterisano. Jeste da i ovde reporter ima pitanja, kako se zoveš, šta bi poželeli od Deda Mraza, da li će srećna majka još rađati, jeste da su i odgovori ispravni, ali vidi se, nije to to, slika je to, sve ko na dlanu, i ovde su deca rasla, ali sve neomalterisano, biće da ovim putem nije proš’o Slobodan.

1982, 83, 84, 88, 89: Pa, ajde u Beliće. Drugi dan Božića, sneg, klizavo, nađosmo, znali orijentir, neomalterisana kuća. Ima kapija, prednja strana kuće, vrata, prozori, sneg na krovu, nikoga. Ispod kuće utabano, vrata, suteren, izađe žena, rekosmo kojim dobrom, uvede nas. Niska tavanica onoga što se zove stan, beton zastrt pokrivkama, još ono što se zove šporet na drva, lavabo u ćošku, sto prepun tegli, flaša, sudova, ono što se zove ležaj i mnogo dece na dva primerka što služe za sedenje, ležanje. Domaćica Dragica nije znala za goste, oblači tanku limun bluzu, izvinjava se, jeste, bila im televizija, nisu gledali, nemaju televizor.

Sedamo u sobu za goste, imaju tri prostorije, dugačak sto zastrt mušemom sa lalama, drvene klupe, u porodici ona, suprug Mirko i desetoro dece. Najstariji Dejan u vojsci, najmlađa Danijela ima dva meseca, tu ih je sedmoro, Nemanja na zanatu, Kaća završila za šnajdera, u Valjevu… Udala se u sedamnaestoj, sad u četrdesetoj, 82. rodila Dejana, 83. Katarinu, 84. Nemanju, 88. Jelenu, 89. Ivanku, 91. Stefana, 94. Igora, 96. Jadranku i, pre dva meseca, Danijelu, svi zdravi, svako rođeno sa preko pet kila. Dok nabraja, deca na krevetima, kad završi, jedan dečačić uđe u okvir vrata, iz druge sobe opominju da je zaboravila Slobodana, jeste, i Slobodana dobila, kad ono bi, 98…

Kuću počeli pre 12 godina, udarili ploču, dva odeljenja, valjevski i uspešni pekar Todorović obeć’o proširiti i sazidati, proširio za jednu prostoriju i stao, rek’o kriza, sam prist’o, pa odust’o, onda od zemnjotresa pokrili, ali stali, neomalterisano, nema kupatila. Rekli ključ u ruke, tip C, ali ništa, sva odobrenja imaju i ništa, drugi bez odobrenja dobili i kuće i kupatila, jedan član domaćinstva pa kuća, njima ništa, šta vredi, samo da su joj dva bezbedna, suva odeljenja, ovako beton i vlaga sve pojedoše… Suprug Mirko radi privatno, govori preko velike sveće za stolom, nisu imali za božićnu pečenicu, prasetina izašla na sedam maraka, uzela na farmi 12 pilića, svakom po jedno. Prilazi Slobodan, uzima ga u krilo, je li ime dobio po Slobodanu, ćuti more, kako da kaže, jeste, da bi kuću završili, rek’o onaj Milomir Minić, brat i majka mu u obližnjem Dračiću, da bude kum, da se zove Slobodan, sve će biti… nosili dete na krštenje, od tada ništa, niti dolazi, niti se javlja. Tako oni ostadoše u betonu, a ko sve nije dobio kuću.

SVE BEZ PLANA: Sreća da su deca zdrava, ni jedno nema karton u Domu zdravlja, eto Dejan u vojsci, na granici, ‘vako gleda Podujevo, dobar vojnik, šest puta dolazio kući, ne može stalno ni kući, 800 dinara samo da dođe. Kako da kaže, sa porođajima nikad nije imala problema, svako dete lako nosila, ništa joj nije smetalo, svako imalo preko pet kila, znaju doktori, tako, nije planirala, prešlo joj u naviku… Naučila s njima, ne može bez njih, kad ode negde, mozak traži decu, a što su dobri, ne može se opisati, svi im zavide… Eto tako, voli decu, porodi se, odmah izađe da ih obiđe, pa se vrati. Ne može opisati, neće da legnu na spavanje dok nisu svi na okupu, kad jedno ustane svi ustaju, a život, kolko ima, zaliha nema, jedino brašna, veliki poso sa decom, treba oprati, najgore nema kupatila, ali, što je najvažnije zdravi, da kucne.

Od Crvenog krsta ne dobijaju ništa, ne traže, ranije dobijali, ali onaj što je dopremo više uzimao sebi nego što im je donosio, od socijalnog džačić brašna, ulje, kilo pasulja, kilo šećera, kažu za jednu porodicu, jedino dečji dodatak redovan, smanjili, bilo bi blizu 8000, sad 3600, dvoje dece preraslo. Crkva, kakva crkva, ne traže oni ni od koga, a vide i sa manje dece traže, važno joj je da sa hranom ne ispusti decu, mleka mora biti, za garderobu se nema, ne voli svačije… Samo da je kuću da dovrše, nisu podašili crep, dune vetar nema pola krova, u opštini vele da su sve uplatili ali onaj što je bio preduzimač, zna ga, dolazio, Ljuba julovac, izgleda smoto pare. A znao da dođe, pa joj, kako će to biti, kako će on to da uradi, sve u mermernim pločama, ćuti, sve njoj, zemnjakinjo, ni on više ne dolazi, ne dolaze ni ovi novi.

Dece ne bi više, još je u godinama ali ćuti, šta ako se dogodi, nema da se dogodi, najstariji vojnik, metar i 84, samo što se nije vratio kući, i ova najstarija za udaju. Fotografišemo ih ispred ulaznih vrata, najmlađe muško, Slobodan, nemirno, stavlja ga u vrstu, eto, sto puta mu rekla, ako ne bude dobar ide kod imenjaka, ne vredi, Prati nas do kapije, staje pored ogromnog badnjaka naslonjenog na krov neomalterisane kuće, prate nas reči: "Vidite u opštini, ako se nešto može…"