Od 55 kandidata, pre dve nedelje uslove za izbor novih članova Srpske akademije nauka i umetnosti ispunilo je njih 30. Tom prilikom, od 12 žena nije izabrana nijedna. SANU trenutno ima 132 člana (bez inostranih) među kojima je 15 žena. Ovakav rezultat najnovijih izbora je loša poruka rukovodstva SANU, ocenila je Zorana Mihajlović, potpredsednica Vlade i predsednica Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost. Izvršni odbor SANU je uzvratio saopštenjem da i sam smatra takav ishod izbora krajnje nezadovoljavajućim, objasnio da su za sve odgovorni članovi Skupštine SANU koji biraju nove članove, i ukazao da su kandidatkinje za članstvo SANU tokom poslednjih faza procesa kandidovanja "bile predmet najžešćih napada uz apsolutno neprihvatljivo nipodaštavanje od strane, doduše malobrojnih ali upornih, dežurnih kritičara izvan SANU, verovatno zbog procene da žene predstavljaju najlakše mete za takve napade."

Književnica Isidora Sekulić je prva žena akademik u našoj istoriji. Primljena je februara 1939. godine, nakon velikog nipodaštavanja. Tu epizodu iz svog života Isidora je opisala rečima "digla se kuka i motika".

Predložio ju je Bogdan Popović, književni kritičar i esejista. Smatrao je da je Isidori Sekulić mesto među akademicima zato što njeno delo predstavlja preokret u našoj književnosti. Bogdan Popović je bio autoritet i njegovo mišljenje o Isidorinom delu nije bilo sporno, ali akademicima nije bilo po volji da u svoje članstvo prime ženu. Laura Barna, autorka romana Moja poslednja glavobolja (Zavod za udžbenike, 2008), romansirane biografije Isidore Sekulić, kaže da se "ne zna poimence ko je bio protiv Popovićevog predloga, zato što se raspravljalo na zatvorenim sednicama. Ona i njeno delo nisu bili upitni, ali je akademici nisu hteli samo zato što nije ženino da misli već da rađa i o kući brine. Zna se i da je Popović bio nepokolebljiv, bez obzira na sopstveni rizik."

Na kraju, izabrana je tesnom većinom, i to samo za dopisnog člana. "Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku", napisala je u pismu piscu i filozofu Vasi Stajiću. Novembra 1950. godine izabrana je za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Prokomentarisala je: "Neki mi sad kažu: Postali ste član Akademije pod komunistima! Kažu, a ne znaju ili neće da znaju da sam pre ulaska u Akademiju tri puta bila odbijena! (….) Mene je, sećam se, prvi put još pre rata predložio estetičar Bogdan Popović. Da samo znate koliko su tada uvaženi akademici ogorčeno udarali pesnicama o sto na sednici i vikali: Nećemo žene u Akademiji! Ipak, ponosim se što sam prva žena u srpskoj Akademiji koja je tamo probila led."

Osporavanje Isidorinog dela zato što nije po uzusima važećeg svetonazora, pratilo ju je od početka književne karijere (istini za volju, još i mnogo pre toga). Prva knjiga Isidore Sekulić, Saputnici, bila je povod za sledeću opasku tada neprikosnovenog Jovana Skerlića: "Žena u književnosti uvek je pokazivala većma osobine svog pola nego osobine svog ličnog talenta, i to čini da njihove knjige neminovno liče jedna na drugu. Izuzetka ima tako malo kao da ih i nema. Zato, ili čitali stihove koje su žene napisale, ili gledati slike koje su one naslikale, sve te umetničke stvari imaju jednu opštu zajednicu: nemaju mere u emocijama, ni reda u impresijama; posmatranje više minuciozno nego duboko; mnogo dekorativnosti; više dosetljivosti nego duhovnosti; puno perverzije u bojama; mnogo lukavstva u sredstvima koja često nisu dozvoljena ni umetnički poštena; previše verbalizma; češće enfaza nego ekstaza; mnogo krupnije suze nego bolovi; u slikarstvu odveć cveća, nameštaja, luksuza, poretka; svugde više udvaranja čitaocu koji će čitati, nego obzira prema onom o kome se peva ili kojeg slikaju; česte zamišljenosti nad besmislicama i udubljivanja u plitke stvari…" Isidora je bila jeres u Skerlićevoj književnoj veri, prokomentarisao je Velibor Gligorić 1956. godine.

Godinu dana nakon što je Isidora primljena u SANU, 1951. godine, objavljena je njena knjiga Njegošu knjiga duboke odanosti. U poglavlju Izgled i lik Vladike Rada komentarisala je, na mnogo mesta tada prisutnu, figuru Njegoša, poprsje koje je napravio Ivan Meštrović još 1930. godine u vreme ideje o podizanju reprezentativnog spomenika u Beogradu, pošto je zamisao o mauzoleju na Lovćenu propala. "To nije suštinski Njegoš", napisala je u svojoj knjizi, njegova glava u Meštrovićevoj verziji je "ne samo netačno, nego bezmalo neprijatno pognuta", pa je zato, ocenila je, "neadekvatna biću Vladičinu, neadekvatna istini." Meštrović je Njegoša, obrazložila je, "u dva sasvim pogrešna pravca retuširao": dodao mu je "gospodstvenosti u smislu evropski aristokratskom, ili egzotičnom, a Vladika je bio dinarski rasan i domaćinski otmen", pritom ga je i "intelektualizovao kako se na već vrlo stereotipan način prikazuju mislioci" iako vladika nije bio "svetski stilizovan nego sasvim osobeno, lično i vrlo crnogorski usklađen". Nekoliko meseci nakon objavljivanja ove Isidorine knjige, krajem marta 1952, pojavila se knjiga Legenda o Njegošu Milovana Đilasa, tada jednog od najmoćnijih ljudi političkog establišmenta FNRJ. Isidora "Njegoševim pesimizmom obrazlaže svoj reakcionarni idealizam", ocenio je Milovan Đilas, opisao da su mnogi intelektualci posle Prvog svetskog rata "potonuli u opšti kapitalistički vrtlog sinekura, priznanja, počasti i svakojakih karijera". U takvoj atmosferi, po njemu, Isidora je samo vrh ledenog brega, a Njegoš samo paravan. Takve nestvarne ideologije treba raskrinkati zato što ih odlikuju reakcionarnost i pristanak na kolonijalnu potčinjenost.

Drugu knjigu o Njegošu je, kako je izjavila u jednom intervjuu 1957. godine, posle Đilasove knjige spalila, i objasnila: "Prepala sam se da me ne uhapse. Ubeđena sam da je hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dođu da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledišta sam došla učeći. Pre rata sam stalno čitala dva časopisa čisto filozofska, jedan engleski, a drugi francuski. I danas čitam engleski, za francuski nemam para. Tako ja svakog meseca progutam jedan časopis čiste filozofije, sem ostalog. Ispalo je da ja ne smem imati drukčije mišljenje."

Milovanu Đilasu se nije dopao ni njen esej Problem siromaštva u čoveku i književnosti koji je napisala pred kraj života, označio ga je kao "najbanalniju popovsku propoved". Isidoru je to pogodilo, prestala je da izlazi iz kuće. Jara Ribnikar je o tome napisala: "Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu staricu."

O njenoj idejnoj podobnosti, navedimo samo da je 1941. godine odbila da potpiše podršku nemačkom okupatoru "Apel srpskom narodu", što je učinilo mnogo izuzetno viđenih ljudi. Inače, Isidora Sekulić je bila jedina žena od osnivača srpskog ogranka PEN centra, bila je predsednik te organizacije, predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, počasni član Srpske književne zadruge i Matice srpske, bila je urednik "Srpskog književnog glasnika", saradnik mnogobrojnih novina i časopisa, članica brojnih ženskih organizacija, izabrana je za sekretara Upravnog odbora Međunarodnog saveta žena održanog u Kristijaniji 1920. godine, bila je jedna od osnivača Udruženja učitelja srednjih stručnih škola…

Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Spomenik joj je podignut tek 2005. Nalazi se na Topčideru, gde je živela.