Lektira – Odlomak iz romana Dioklecijan Ivana Ivanjija
Dioklecijan u Nišu
Konstantin veliki bio je Dioklecijanov učenik
Roman o rimskom caru Dioklecijanu počeo sam da pišem 1968, prvo izdanje izašlo je 1973. godine. Zapravo je to bila prva verzija, tek je novo Lagunino izdanje definitivno.
Dioklecijan je bio car od 284. do 305. godine. Uspostavio je čvrst poredak, pre njega je od 235. do 285. godine na vlasti bilo osamnaest careva, većina ih je ubijena. Njegovu vladavinu karakterišu reforme administracije, privrede, vojske, kontrola cena, uveo je tetrarhiju, što znači da su dva avgusta i dva cezara vladala svojim delovima carstva, svakih deset, odnosno dvadeset godina obavezno bi došlo do njihove smene i izbora novih. On lično je svojom abdikacijom dao primer.
Poslednji veliki progon hrišćanstva Dioklecijan je naredio 303. godine, kada su hrišćani već bili jaki i na samom njegovom dvoru, čak su i njegova žena i ćerka bile hrišćanke. Visoki oficir garde blizak caru bio je Konstantin, pod čijom će vladavinom desetak godine kasnije hrišćanstvo postati vodeća snaga u carstvu.
Konstantinov otac Konstancije bio je Dioklecijanov prijatelj i saborac, jedan od njegovih cezara. Diokles – koji će kao car uzeti ime Dioklecijan – prvi put je boravio u Naisusu, našem Nišu, 269. godine. U to vreme Konstantinova majka Jelena – docnije sveta Jelena – bila je tabularija, gostioničarka. Ti su podaci nesporni, poznanstvo Dioklecijana i Jelene je plod piščeve imaginacije, dokaza nemam da je tako bilo, ali postoje indicije da je tako moglo biti.
Konstantin je kao mladić služio neposredno uz Dioklecijana, mnogo je od njega naučio, ali je posle odbacio ideju tetrarhije, koja nije funkcionisala, baš kao ni ideja predsedništva Jugoslavije gotovo 1700 godina kasnije.
Ja sam Konstantinovo rođenje i mladost opisao u romanu o Dioklecijanu. Moj izdavač Laguna i ja odlučili smo da se roman Konstantin ipak objavi pre njega, u godini kada se proslavljala godišnjica Milanskog edikta, ali radi upoznavanja života tog velikog vladara trebalo bi pročitati roman o Dioklecijanu. Dogodine će Laguna štampati i treću knjige trilogije, roman Julijan.
Vreme careva iz naših krajeva, Dioklecijana, Konstantina i Julijana, trajalo je sedam decenija. To je kratak period u istoriji, ali bitan za čovečanstvo jer je tada krenulo putem hrišćanstva.
ivan ivanji
Posle pobede nad Gotima štab se odmarao u obližnjoj toploj banji. Diokles je zadržao legiju. Nije morao da stanuje sa carem u namesnikovoj palati, uzeo je sobe u najboljoj gostionici u gradu. Car Klaudije nije bio škrt, sada je i Diokles imao novca. Naredio je da mu doručak donesu u sobu. Poslužavnik je donela veoma visoka, vitka devojka bele puti i crne kose, koja se držala tako da je odmah shvatio da nije ni sluškinja ni robinja.
"Ko si ti?"
"Ova gostionica je pripadala mojim roditeljima. Umrli su. Sad je moja. Ti si Ilir, generale?"
"Ilir jesam, ali general još nisam. Sedi, lepa gostioničarko."
"Zovem se Jelena i mogu da sednem, samo odmah da znaš, ako sednem, to još ne znači da ću leći."
"Zašto se braniš, nisam te ni pozvao da legneš."
Posle deset godina provedenih u vojnim logorima, prvi put se osećao kao kod svoje kuće. Tražio je da mu kuvaju domaća, ilirska jela, kupus sa ovčetinom, pasulj sa svinjetinom, večeravao je pogaču sa kiselim mlekom. Nije osećao potrebu ni za masnim vojničkim pečenkama, ni za divljači sa carskih trpeza. Jelena mu je kuvala, a komandant Diokles je svoje slobodno vreme provodio u kuhinji gostionice, odlazio sa Jelenom u baštu, brao voće. Nijedanput nije otišao u banju da se okupa u toploj vodi sa svojim carem, sve dok Klaudije nije poslao po njega.
"Kako si, moj Dioklese? Ja nisam dobro."
"Ne prija ti mirovanje!", učtivo je rekao Konstancije, zbog bele puti nazvan bledoliki, koji je prisustvovao prijemu Dioklesa kod cara.
"Pa ne mirujem s lepim krčmaricama, kao neki moji mlađi oficiri…"
"Ko me je tužio?", pitao je Diokles.
"Ovaj ovde Konstancije. Kaže da si našao najlepšu devojku u gradu, a on je ovdašnji, pa zna. Hoćeš li da mi je dovedeš, moj Dioklese?"
"Ne znam da li bi htela."
"Ti ne bi hteo da mi je daš, momče. Zar ja tebi nisam davao svoje devojke?"
Diokles nije znao da li se car šali.
"Pozivam te na večeru u gostionicu, veličanstvo, samo dozvoli da to bude prosta, ilirska. Jelena će te služiti. I meni je kuvala i služila me. Što je meni dala, mora i tebi dati. Više ja njoj niti mogu, niti hoću da naredim."
Klaudije je namignuo Konstanciju:
"Rođeni diplomata. Moraću uskoro da ga postavim negde za namesnika, gde će malo teže da izvrdava nego sa mnom, starcem, koji nema više volje da se nosi s tvrdoglavim devicama. Dolazim na večeru! Drž’ se dobro, Dioklese, čujem da si cicija, a ova će te večera koštati!"
Diokles je Jeleni sve ispričao:
"Ne boj se, nećeš mi ništa platiti. Car neka bude naš zajednički gost. Meni se to isplati, gostionica u kojoj je car večerao vredeće više svim putnicima."
Gosti su po rimskom običaju ležali, ali su ih služili domaćim jelima i pićima. Klaudije se šalio, pevao vojničke pesme, ali se videlo da je bolestan. U košulji od finog, domaćeg platna, Jelena je služila cara i Dioklesa, koji je kao domaćin ležao kraj njega. Tek pred zoru Klaudije je ustao i viknuo:
"Devojko!"
"Care!"
Stala je pred njega viša za pola glave:
"Daj mi samo poljubac. Ne boj se, uskoro ću umreti."
"Nisam veštica i ne znam kad ćeš umreti, gospodaru, ali vidim da si tužan, čak i kad se smeješ i pevaš."
Poljubila ga je u usta, a zatim se duboko poklonila.
Diokles je taman zaspao uz pesmu petlova, kad začu kako se vrata otvaraju. Jelena se podvukla pod medveđe krzno, kojim se pokrivao, iako noći još i nisu bile tako hladne. Četvorokut prozora postepeno je menjao modru boju noći u sivkastu nijansu jutra.
"Hoću da mi budeš prvi. Posle carevog poljupca nemam boljeg izbora."
Imao je dvadeset šest godina, ali sve što je znao o ženama naučio je u vojničkim bordelima koji su bili isti na svim stranama Carstva. Jelena i on su bili nespretni, kao da su deca. Prvi put je zaspao u zagrljaju jedne žene, a probudivši se, možda već posle pola sata, nastavio je da je grli. Kasnije, nalivajući mu vodu da se umije, rekla je:
"Ne zaboravi me sasvim. Ali požuri. Legije su krenule. Car je naredio da pođeš za njima kad se probudimo…"
"Zar je car znao da ćemo…"
"Ne boj se. Nije car platio da spavam sa tobom. Ali on sve zna. Carevi treba da znaju više nego što drugi ljudi mogu i da naslute."
Carska vojska je ubrzano marširala u pravcu drugog kraja kontinenta, prema Germaniji i Španiji, da bi posle rasula, koje je tamo vladalo više od jedne decenije, ponovo zavela red. Posle pobede nad Gotima i pogibije 320.000 neprijateljskih vojnika, Senat je Klaudiju nudio trijumf, ali on je bio bolestan, mršavio je, hranio se jedino kiselim mlekom, nije hteo. U Sirmijumu je opet naredio odmor. Rim više nije bio samo onaj grad na Tibru, Rim se nalazio svuda gde je, kao u Sirmijumu, bilo dovoljno palata, hramova, biblioteka, kupatila i pozorišta da bi se živelo na rimski način. Jedino je senat ljubomorno čuvao prevlast jednog grada nad Imperijom i čuvši za carevu bolest napisao mu je pismo u kojem je Klaudijevog brata, Kvintila, predlagao za carevog naslednika. Senat je time hteo da se dodvori moćnom bolesniku, ali i da omete vojsku da posle njegove smrti opet ne nametne nekog svog kandidata za vladara. Kvintil je ceo vek proveo u Rimu i nije bio oficir.
Klaudije je sazvao više oficira i naredio da im se pročita pismo senata. Ležao je prilično onemoćao:
"Nisam bio prisutan kada ste me u Mediolanumu izabrali za cara. To mi daje pravo da prisustvujem izboru svog naslednika. Volim svog brata, ali on nije vojnik. Rimski car treba da bude general. U vojsci su najbolji sinovi svih naroda koji žive u našoj Imperiji. Dajte mi čašu mleka."
Nekoliko generala, među kojima Aurelijan, Prob, Kar i Aper, čučali su oko careve postelje, ostali su stajali. Diokles je bio kraj vrata. Bio je još uvek najmlađi na ovom skupu, kao i pre dve godine u Milanu.
"Nekad je bilo lako vladati!", nastavio je Klaudije. "Još pre dve decenije u Galiji je bilo dovoljno da nekoliko naših pukovnika, koji dobro piju, sednu s neprijateljskim izaslanicima i da loču s njima sve dok ne padnu pod sto. Danas više ne ostavlja utisak ni kad car u purpuru pred legijama postrojenim u polumesec primi deputaciju. Slušajte, ljudi. Svuda ima otpadnika. Treba ih tući redom. Osigurati granice. Posle duže vremena ja sam prvi car koji umire prirodnom smrću. Izmislite nešto da bi to tako bilo uvek. Ne kažem da ne vredi dati život da bi bio bog za života, niti žalim buduće careve, ali carstvo je važnije od careva, car je simbol vlasti, oličenje božanskog, a ljudi ne smeju da ubijaju bogove. Bežite mi ispred očiju!" viknuo je nestrpljivo. "Nije dostojno da posmatrate kako se car uvija kao crv."
Neki su uplašeno poskakali, samo se Aper usudio da upita:
"A ko da bude tvoj naslednik… ako te bogovi pozovu k sebi?"
"Što pitate gluposti, kao da ne znate ko je najbolji među vama. Aurelijan! Aurelijan! A sad idite!…"
Kad je nekoliko dana kasnije objavljeno da je car Klaudije Gotik preminuo, Aurelijan je preuzeo vlast ne pitajući nikog, što mu niko i nije osporio. Senat je, doduše, poslao poruku da je izabrao Kvintila za cara, ali je Aurelijan odgovorio kao da tu poruku nije ni primio: da je on sada car. Senat se pokorio. Ponosni Kvintil, iako mu niko nije pretio, presekao je sebi vene.
Pre nego što će Aurelijan doneti odluku u kojem pravcu prvo da krenu, Diokles je često sedeo sa Probom u njegovom vinogradu. U Rimskom Carstvu opšta je vojna obaveza bila kombinovana sa najamničkim odnosom. Nekada davno vojnici su regrutovani samo iz Rima, a kasnije su jedino gardisti-pretorijanci morali da budu rođeni Rimljani. Postepeno, služenje vojske je postala privilegija i obaveza stanovnika italijanskog poluostrva. Ali sada je sve to pripadalo prošlosti. Status rimskog građanina sve više je priznavan ljudima iz raznih krajeva Imperije, pa je tako i vojska sve manje bila "rimska", u onom užem smislu reči. Klaudije, Aurelijan, Prob, baš kao i Diokles, Maksimijan ili Konstancije, bili su Iliri, ali zbog toga ne manje rimski građani.
Diokles je zavoleo Sirmijum. Prepodne često je posećivao biblioteku i vreme provodio čitajući pod njenim hladnim, visokim svodovima, uveče je sedeo u vinogradu, pokatkad kidajući pokoje zrno krupnog, plavog grožđa. Jedanput je pošao u lov sa društvom i tada je prvi put Maksimijanu ispričao priču o vepru. Jedna druidska vračara mu je prorekla da će postati car, ako ubije pravog vepra.
"Da li je to tajna?"
"Zašto tajna? Samo mi može koristiti ako se o tome priča u vojsci."
"Ali ako neko pokuša da te ubije misleći da si pretendent?"
Aurelijan je uskoro izdao naređenje da glavne snage pođu na Istok. Carska flota je ponovo krenula iz Sirmijuma ka ušću Dunava, legije su drumom marširale prema jugu. U Naisusu su prenoćili samo jednu noć. Kao mladi komandant, Diokles je smatrao da obavezno mora noćiti sa svojom legijom. U Jeleninoj gostionici popio je samo čašu vina. Dočekala ga je ljubazno, ali kao da između njih nikada ničega nije bilo, uostalom, nisu bili sami. Bio je tu Konstancije, koga je Klaudije prozvao bledim, bleodilkim – Constantius chlorus. Pošao je sa njima u ratni pohod. Komandovao je kohortom. Bio je obrazovaniji i tiši od većine oficira. Diokles je voleo da se druži sa tim lepim i vitkim mladićem.
Svi rimski carevi koji se pominju u ovom odlomku rođeni su u današnjoj Srbiji, Prob i Klaudije u Sirmijumu (Sremska Mitrovica), Aurelijan u Singidunumu (Beograd), a Konstancije i njegov sin Konstantin Veliki u Naisusu (Niš). Dioklecijan se rodio kao Diokles u Doklei u današnjoj Crnoj Gori.