Vojska je od početka devedesetih četiri puta menjala ime: prvo je, krajem 1991, Jugoslovenska narodna armija na kratko bila preimenovana u Jugoslovensku armiju (JA), sa amblemom u kome se i dalje stidljivo skrivalo izbačeno slovo N; zatim je uspostavljanjem Savezne Republike Jugoslavije dobila ime Vojska Jugoslavije (VJ), koje se zadržalo do formiranja državne zajednice Srbije i Crne Gore; tako smo dobili VSCG koja je trajala taman koliko i klimava državna zajednica, da bi tek 8. juna 2006. godine, nakon referenduma u Crnoj Gori i konačnog raspada zajednice, uredbom Vlade zvanično bila formirana Vojska Srbije (VS), sa sadašnjim nazivom. Svojevremeno se u vezi sa imenom vodila žustra polemika, jer je postojalo mišljenje da bi nova/stara armija trebalo da se zove Srpska vojska, ali je na kraju odabran nacionalno neutralniji naziv, s obzirom na multietnički karakter nove/stare države.

Promene u nazivu vojske odražavale su, u velikoj meri, promene u državi i u društvu, ali i promene u strukturi i nameni vojske. Jugoslovenska armija bila je improvizacija u intervalu raspada jedne (SFRJ) i uspostavljanja nove države (SRJ). Bila je to vojska u kojoj su se mešali oficiri koji su se poraženi vraćali iz otcepljenih republika i oni koji su se spremali da prebegnu, opterećena vukovarskim debaklom i ideološki i moralno sasvim obezglavljena. Vojska Jugoslavije predstavljala je drugu vrstu improvizacije: kao i sve ostalo što je pravljeno za vreme Slobodana Miloševića, bila je to fasada iza koje se skrivalo samovlašće. Za vreme Miloševića, VJ nije formalno učestvovala u ratu, ali njene jedinice su po potrebi išle na tajne izlete u Hrvatsku i Bosnu. Ta ista vojska je na svojoj grbači vukla i dva nezakonita čeda: Vojsku Republike Srpske i Srpsku vojsku Krajine, koje je izdržavala logistički, kadrovski i finansijski. Vojska Krajine je podelila sudbinu paradržavne tvorevine koju nije uspela da odbrani; VRS je svenula čim se s proleća 2002. finansijski odvojila od beogradske matice, a o njenom sadašnjem stanju najbolje govori nedavna inicijativa premijera RS Miodraga Dodika koji se založio da se entitetske vojske (uključujući i VRS) rasformiraju, a da se Bosna i Hercegovina demilitarizuje. Predlog nije prošao u Sarajevu.

DESET KRVAVIH GODINA: Tokom trinaestogodišnje Miloševićeve vladavine vojska je podnela lavovski deo tereta neobjavljenog rata i zločinačke politike, a istovremeno je uporno korišćena kao žrtveni jarac za sve njegove poraze. Prva teška zloupotreba dogodila se 9. marta 1991. kada su na demonstrante poslati tenkovi; poslednja je pokušana 5. oktobra 2000, kada su tenkovi ponovo krenuli u Beograd, ali su na inicijativu grupe razumnih oficira zaustavljeni. U međuvremenu smo imali slovenački debakl, Vukovar, Sarajevo, Srebrenicu, pad Krajine i Kosovo. U svim pomenutim slučajevima, Miloševićeva propaganda je krivicu svaljivala na "izdajnike" u vojnim uniformama: na početku su to bili navodno komunistički, a u stvari jugoslovenski orijentisani kadrovi, da bi se kasnije na meti našli navodni ili stvarni strani plaćenici.

Naporedo sa tim, Milošević nikada do kraja nije stekao puno poverenje u vojsku, i pored toga što je unutar nje uvek bilo dovoljno poltrona koji su bili spremni da mu bespogovorno služe. Umesto toga, sistematski je na račun vojske militarizovao policiju, što je kulminiralo hipertrofijom paravojnih policijskih jedinica i uvođenjem vojnih činova u policiju, uz izučavanje ratnih veština u programe policijske akademije, dok je vojni budžet bio metodično smanjivan. Svu dubinu sunovrata armije tokom devedesetih izrekao je jedan penzionisani general, koji je pad Krajine prokomentarisao sledećim rečima: "Hrvati su za pet godina od bande stvorili vojsku, a mi smo za to vreme od vojske napravili bandu."

I u samo predvečerje Miloševićeve vladavine, za vreme rata na Kosovu, armija se našla u procepu između pretnje NATO-a sa neba i Miloševićeve samovolje na zemlji. Vojska je najpre zvanično proglašena za glavnog krivca što je velika količina lakog naoružanja poharanog iz albanskih kasarni prebačena preko granice da bi prešla u ruke pobunjenika iz Oslobodilačke vojske Kosova (UČK), da bi nakon što su se sukobi rasplamsali, tadašnji načelnik Generalštaba Momčilo Perišić uoči smenjivanja bio optužen da odbija da asistira policiji u gušenju pobune, bez obzira što je upotreba vojske u unutrašnjim sukobima tada važećim Ustavom bila zabranjena. U stvari, radilo se o istom obrascu koji je Milošević uspostavio s početka rata u Hrvatskoj 1991: tada se vojsci zameralo što nije zaustavila ilegalan uvoz oružja iz Mađarske (mada je akciju presretanja sabotirao lično Milošević), dok su kasniji porazi svaljivani na "komunističke generale".

Drugi nivo problema sa kojim se vojska suočavala bili su kadrovi: sistem negativne selekcije naterao je veliki broj mlađih, obrazovanijih oficira da promene profesiju, dok su u prvi plan izbili oni koji su se najviše isticali u podilaženju Miloševiću i njegovoj kamarili. Stvari kao što su dobre ocene iz vojnih škola i uspešno obavljeni zadaci postale su prepreke na putu do najviših činova, dok su rodbinske veze i poznanstva sa Miloševićevim okruženjem često dovodili do meteorskih karijera.

Vrhunac ovakve kadrovske politike bilo je imenovanje Nebojše Pavkovića za načelnika Generalštaba u februaru 2000, nakon što je proveo manje od godinu dana kao komandant Treće armije, dok je pre toga bio na čelu Prištinskog korpusa. Tako je ovaj general, čije je podilaženje Miloševiću izazivalo negodovanje i kod inače lojalnih oficira, za manje od dve godine od komandanta korpusa postao prvi čovek vojske. Pavković je svoju ulizivačku karijeru nastavio i nakon Miloševića, podilazeći najpre predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici, a zatim Zoranu Đinđiću, ali ga ni to na kraju nije spaslo od smenjivanja i, konačno, od transfera u Međunarodni krivični sud u Hagu, gde mu je suđenje u toku.

Ratni zločini predstavljaju još jednu tešku hipoteku na teretu vojske: praktično ceo vojni vrh iz poslednje decenije prošlog veka (1991–2000) našao se u Hagu, a od optužnice su se spasli samo oni koji su u međuvremenu preminuli. Nasuprot tome, vrhuška Miloševićeve policije, sa izuzetkom bivšeg šefa tajne službe Jovice Stanišića i policijskog generala Vlastimira Đorđevića Rođe, mahom je uspela da izbegne posledice, i pored toga što su pripadnici javne i tajne policije u zločinima učestvovali isto, ako ne i više od vojnika. Jedan od razloga za ovu neravnotežu mogao bi se potražiti u činjenici da je angažman policije (s obzirom na "neučestvovanje" Srbije u ratu) često bio prikriveno ili maskiran, dok je relativna transparentnost vojske olakšala posao istražiteljima.

U svakom slučaju, način na koji je armija upotrebljavana i zloupotrebljavana tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji ostavlja trajnu senku u njenoj istoriji. Iako je nesporno da je vojska često bila manipulisana, pa čak i podrivana od strane političara, takođe je nesporno da nije pružala gotovo nikakav otpor zloupotrebama i manipulacijama, iako je decenijama bila tetošena kao najvažniji garant bratstva i jedinstva i očuvanja integriteta bivše Jugoslavije. Na kraju se ispostavilo da je silna vatrena moć, gomilana tokom gotovo pola veka mira, konačno iskorišćena za razaranje sopstvene države i uništavanje života njenih građana. Da li su za to više krivi političari ili generali presudiće istorija, ali proći će decenije dok se učinjena šteta, materijalna i moralna, ne popravi. Čak i nesporni heroizam pripadnika VJ ispoljen tokom NATO bombardovanja u sukobu sa nadmoćnim neprijateljem našao se u senci zločina izvršenih nad albanskim civilima, u kojima je i vojska odigrala ne baš časnu ulogu.

PROPUŠTENE ŠANSE: I pored toga što je mnogo ljudstva i tehnike sačuvano, kraj rata na Kosovu vojska je dočekala obogaljena, sa teško oštećenom infrastrukturom i praktično uništenom avijacijom, kompromitovana svojom ulogom u zločinačkom Miloševićevom režimu i predvođena teško korumpiranim komandnim kadrom sa Nebojšom Pavkovićem na čelu. U prvi mah je izgledalo da će pad tog režima otvoriti novo poglavlje u njenoj istoriji i postaviti armiju na zdrave osnove. Nažalost, ispostavilo se da stvari ni izbliza nisu tako jednostavne.

Nekoliko faktora otežavalo je položaj vojske nakon 5. oktobra. Prvi je bio nerešen odnos između jedine dve preostale republike SRJ – Srbije i Crne Gore. Svojom odlukom da 1997. godine učini radikalan raskid sa Slobodanom Miloševićem, crnogorski lider Milo Đukanović poveo je Crnu Goru u pravcu osamostaljivanja, tako da su do oktobra 2000. dve države bile praktično razdvojene, sa potpuno odvojenim političkim sistemima, pa čak i valutama (Crna Gora je dinar najpre zamenila nemačkom markom, a zatim evrom). Od svih zajedničkih institucija na saveznom nivou jedino je vojska bila funkcionalna, ali i tu je bilo problema. Crnogorske vlasti gledale su na armiju kao na instrument Miloševićeve politike, pribojavajući se da bi ona mogla da posluži za svrgavanje legalno izabrane vlade, a zarad potčinjavanja Crne Gore volji Beograda. Taj strah nije bio sasvim bezrazložan, jer je krajem devedesetih u okviru Vojne policije u Crnoj Gori formiran Sedmi bataljon, jedinica sasvim neobična čak i za tadašnje haotične prilike. Iako formalno u sastavu redovnih snaga, Sedmi bataljon je mahom bio popunjen crnogorskim rezervistima regrutovanim na osnovu lojalnosti Miloševićevoj politici, dok je linija komande išla mimo uobičajenih kanala. Bila je to, u stvari, paravojna jedinica osnovana, kako se u Podgorici smatralo, radi izazivanja građanskog rata u Crnoj Gori. Međutim, iako je pred kraj Miloševićeve vladavine bilo dosta trvenja, pa čak i incidenata između Sedmog bataljona i policije lojalne Đukanoviću, do otvorenog sukoba srećom nije došlo.

Jedna od prvih odluka novih vlasti nakon svrgavanja Miloševića bila je rasformiranje Sedmog bataljona. Očekivalo se da će posle toga odnosi Beograda i Podgorice početi da se popravljaju, pogotovo što je Milo Đukanović tokom Miloševićeve vladavine pružao utočište mnogim opozicionarima, uključujući i Zorana Đinđića. Do otopljavanja, međutim, nije došlo: u Podgorici su sumnjali da se Beograd, i pored demokratskih promena, nije odrekao želje da potčini Crnu Goru, a u Srbiji se na Đukanovića gledalo kao na separatistu. I jedni i drugi su bili u pravu.

Zategnuti odnosi između dve republike neminovno su se preneli i na vojsku, pre svega na političkom nivou. Odmah nakon promena, počeli su i problemi u Vrhovnom savetu odbrane, komandnom telu iz kog su se Crnogorci tiho povukli još u vreme Miloševića, a koje je nakon promena funkcionisalo tek povremeno. Posle 5. oktobra, na mestu ministra odbrane našao se crnogorski kadar – Slobodan Krapović, član Socijalističke narodne stranke (u opoziciji prema Đukanoviću), dok je na čelu Generalštaba ostao Nebojša Pavković, na koga se u Podgorici takođe gledalo sa podozrenjem. Krapović se svojevremeno proslavio kada je u saveznoj skupštini ošamario lidera srpskih radikala Vojislava Šešelja, i za njega bi se moglo reći da, mada nije mnogo doprineo da se stanje u vojsci poboljša, nije radio ni u suprotnom pravcu. Nakon sukoba sa Pavkovićem početkom 2002. podneo je ostavku "iz zdravstvenih razloga".

Ni formiranje državne zajednice Srbije i Crne Gore, koje je Crnoj Gori dalo veće mogućnosti kontrole vojske, nije uticalo da se napetosti otklone. Sve do 2006. i raspada zajednice praktično nije bilo moguće sprovesti bilo kakve ozbiljnije reforme u vojsci: Srbija je, opterećena unutrašnjim sukobima, imala druge prioritete, dok Crnoj Gori, koja se uveliko spremala za nezavisnost, poboljšanje stanja u vojsci nije ni bilo u interesu. Jedino za šta je Crna Gora bila suštinski zainteresovana jeste preuzimanje nekretnina u vojnom vlasništvu na teritoriji Crne Gore, kao i mornarice. To je na kraju i sprovedeno džentlmenskim dogovorom između dve republike.

U međuvremenu, vojsku je opterećivao još jedan problem: tinjajući sukob unutar vladajuće koalicije u Srbiji uveliko se prelamao i na vojsku. Prvi ozbiljniji sukob između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića poveo se, odmah nakon 5. oktobra, upravo oko generala Nebojše Pavkovića, kog je Đinđić želeo da smeni, dok je Koštunica insistirao da ga zadrži na čelu Generalštaba. Pavković je konačno izgubio Koštuničino poverenje kada je u junu 2001. odbio da odobri upad specijalnih vojnih jedinica u Biro za komunikacije Vlade Srbije, gde se po saznanjima nekih Koštuničinih saradnika nalazio tajni prislušni centar odakle su Đinđićevi ljudi navodno prisluškivali saveznog predsednika. Ova afera, koja je u javnost izbila tek početkom 2002, otkrila je u kojoj se meri rivalstvo između Đinđića i Koštunice odražavalo na oružane snage.

I pored svega, Pavković je ostao načelnik Generalštaba sve do juna 2002, kada je uz mnogo trzavica smenjen. Tokom sledećih pet godina, Generalštabom je umesto načelnika rukovodio privremeni "zastupnik načelnika GŠ". Tu funkciju je nakon Pavkovićeve smene prvo obavljao general Branko Krga, a zatim general Zdravko Ponoš, koji je u decembru 2006. konačno promovisan u "pravog" načelnika, što je ostao do danas.

PANCIRI, SATELIT, TOPČIDER: Tokom Miloševićeve vladavine, Generalštab je preuzeo primat nad Ministarstvom odbrane, tako da je funkcija načelnika bila po mnogo čemu važnija od funkcije ministra odbrane. Ovo je ispravljeno tek nakon što se na čelu Ministarstva odbrane nakon Krapovića našao Boris Tadić, funkcioner Đinđićeve Demokratske stranke i sadašnji predsednik Srbije. Tadić je ovom poslu pristupio sa dosta ambicije, ali ga je objektivno stanje u vojsci i u državi neprestano saplitalo. Ipak, učinio je prve neophodne korake da se stvari u vojsci dovedu u kakav-takav red: vojna obaveštajna i kontraobaveštajna služba, koje su do tada bile pod kontrolom Generalštaba, stavljene su pod komandu Ministarstva, kao i specijalna jedinica "Kobre", čime je prvi put posle Miloševića uvedena kakva-takva civilna kontrola nad ovim delovima vojske; izdato je strogo naređenje da se bivšim oficirima optuženim za ratne zločine uskrati zaštita vojske (koju su do tada uživali), a došlo je i do niza manje značajnih promena koje su, ipak, unele malo svežeg vazduha u tradicionalno klaustrofobičnu atmosferu u armiji. Sem toga, vojska je tokom Tadićevog mandata postala znatno otvorenija prema javnosti, što je tradicija koju su kasniji ministri nastavili.

Nakon parlamentarnih izbora 2004. godine, na kojima je Vojislav Koštunica dobio mandat za sastav vlade, Boris Tadić je bio prinuđen da podnese ostavku, a zamenio ga je Prvoslav Davinić, profesionalni diplomata sa dugim stažom u Ujedinjenim nacijama. Davinić je mnogo govorio o reformama, ali je malo šta učinio da ih sprovede. Umesto toga, njegov mandat obeležile su dve afere, obe vezane za vojne nabavke, i jedan težak incident.

Prva afera je izbila oko zakupa izraelskog špijunskog satelita za potrebe vojske, za šta je Srbija trebalo da plati četrdeset pet miliona dolara, što je suma koja je teško opteretila ionako istanjen vojni budžet. Nakon što su vesti o tome procurile u javnost, Davinić je 2005. dao ostavku, a protiv njega je pokrenut postupak zbog zloupotrebe službenog položaja. Ovaj proces je još u toku, a zakup satelita nikada nije realizovan.

Drugi skandal tokom Davinićevog mandata vezan je za firmu "Mile Dragić" iz Zrenjanina, koja proizvodi uniforme, pancirne prsluke i ostalu pešadijsku opremu. Ispostavilo se da je cena koju je "Mile Dragić" naplaćivao od Ministarstva bila znatno veća od tržišne, kao i da naručena količina znatno prevazilazi potrebe vojske. I ova afera je predmet tekućeg sudskog postupka čiji se epilog za sada ne nazire.

I konačno, težak incident u kasarni u Topčideru 5. oktobra 2004, kada su dvojica stražara ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima, teško je narušio ugled vojske. U javnosti se tvrdilo da su stražare ubili telohranitelji Ratka Mladića, koji se navodno skrivao u ovoj kasarni, dok je vojna istraga došla do zaključka da su se vojnici poubijali međusobno. Prilikom istrage međutim, otkriven je niz nepravilnosti u pomenutoj kasarni, kao i to da je jedan od Mladićevih telohranitelja, Branislav Puhalo, bio u aktivnoj službi u tom objektu u vreme incidenta.

HIRURŠKI REZOVI: Tek nakon što je posle Davinićeve ostavke na mesto ministra odbrane postavljen Zoran Stanković, nekadašnji načelnik Vojnomedicinske akademije, može se govoriti o ozbiljnijim reformama u vojsci. Stanković je oko sebe okupio ekipu mladih, dinamičnih ljudi, dok je poziciju načelnika Generalštaba zauzeo general Zdravko Ponoš (rođen 1962), jedan od najmlađih oficira na toj funkciji u istoriji srpske vojske.

"Zatekli smo vojsku koja nije odgovarala ni našim mogućnostima ni našim potrebama", rekao je Ponoš u intervjuu za "Vreme". "Kasno smo krenuli u prepoznavanje tog problema, zbog izolacije i svega ostalog. Na sreću, imali smo prilike da vidimo šta su uradile druge zemlje koje su bile suočene sa sličnim problemima i da učimo na njihovim iskustvima."

Problem sa kojim se novi tim brzo suočio bila je činjenica da se posle razlaza sa Crnom Gorom vojska našla u svojevrsnom administrativnom međuprostoru između nestajuće savezne vlasti i Vlade Srbije, kojoj je trebalo mnogo vremena da uključi Ministarstvo odbrane u svoj kabinet. Na nesređeno stanje je uticala i činjenica da zbog dugogodišnje neaktivnosti saveznog parlamenta čitav niz važnih zakona i dokumenata nije stigao da se nađe u proceduri. Zakon o vojsci, donesen u Miloševićevo vreme, bio je u novim okolnostima beznadežno zastareo; Strategija odbrane iz 2004. godine pravljena je za obe republike, pa ju je trebalo prilagoditi potrebama Srbije, kao i Belu knjigu o odbrani iz 2005; Vojna doktrina za državnu zajednicu dovršena je u martu 2006. ali nije usvojena zbog problema između država članica, itd. Može da izgleda paradoksalno što je novi tim u Ministarstvu odbrane i Generalštabu upravo u ovim mutnim okolnostima krenuo u odlučne reforme, ali se to pokazalo kao logičan i ispravan potez: da je dirigovanje tempom reformi bilo prepušteno konzervativnoj i tromoj vladi, verovatno bi se malo toga promenilo. Stanković je sa funkcije odstupio prošle godine, a zamenio ga je Dragan Šutanovac, blizak saradnik predsednika Tadića, čime je obezbeđen kontinuitet reformi.

Prvi izazov za reformatore bila je potpuno neodgovarajuća kadrovska struktura vojske. Jedan nivo problema bio je višak oficirskog kadra: početkom 2006. u vojsci je bilo oko 40.000 ljudi, od čega je otprilike trećina bila suvišna. Drugi nivo istog problema odnosio se na starosnu i obrazovnu strukturu postojećeg kadra. Gledajući prema strukturi oficira po činovima, u prvoj polovini 2006. godine, dok su Vojsku činile i oružane snage Srbije i Crne Gore, najviše je onih u rangu od potporučnika do kapetana – 44 odsto, dok je u NATO-u taj procenat 65–70 odsto. Majora je u VSCG i Ministarstvu odbrane bilo 11,1 odsto, a po standardima NATO-a ih je 18–22 odsto. Potpukovnika je bilo čak 38,9 odsto (2432), dok ih je u NATO-u sedam do devet odsto, dok su 1152 pukovnika činili 13,7 odsto oficirskog sastava u SCG, a u NATO-u 1,6 odsto. Broj generala u VSCG i Ministarstvu odbrane bio je 0,3 odsto, dok je NATO standard 0,3–0,6 odsto.

A pre svega, postavljalo se pitanje novca: u tadašnjoj strukturi vojnog budžeta, 73 odsto odlazilo je na plate i penzije, oko 20 odsto na tehničko održavanje, a svega nekoliko preostalih procenta bilo je predviđeno za investicije. Poseban deo problema bile su vojne penzije: na teretu budžeta nalazilo se gotovo 800 penzionisanih generala (nasuprot petnaest aktivnih), od kojih je svaki primao pozamašnu svotu (u proseku oko 45.000 dinara mesečno). Štaviše, prema tadašnjim propisima, te penzije su se redovno morale usklađivati sa platama aktivnih oficira, tako da je svako povećanje plata u vojsci vuklo za sobom pozamašnu sumu za generalske penzije.

Strategijski pregled odbrane, predstavljen javnosti u junu 2006, predstavljao je smeo plan rešavanja ovih problema. Njime je bilo predviđeno da se sastav do kraja 2007. svede na 28.000 pripadnika, što je mahom i urađeno, kao i da se drastično promeni struktura jedinica i komandovanja. Vojska je ukinula veliki broj nepotrebnih garnizona i jedinica koje su postojale samo na papiru, tako da sada postoje samo četiri brigade kopnene vojske, Specijalna brigada i rečna flotila (mornarica je prepuštena Crnoj Gori). Kada je reč o ratnom vazduhoplovstvu, koje je početkom 2006. obuhvatalo nekih dvadeset jedinica, danas ga čine jedna raketna brigada protivvazduhoplovne odbrane, dve avio-baze i jedan Centar vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja. Sve to je grupisano u tri operativne komande: Komanda kopnene vojske, Komanda za obuku i Komanda vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. Po ovom planu, vojska bi trebalo da bude sasvim profesionalizovana do 2010. godine.

Kada je reč o budžetskim problemima, pitanje generalskih penzija rešeno je donošenjem novog Zakona o vojsci, koji je stupio na snagu 1. januara 2008, a prema kome su vojne penzije usklađene sa civilnim (umesto sa vojnim platama) i prebačene na teret civilnog penzionog budžeta. Budžetom je za vojsku u ovoj godini izdvojeno oko 67 milijardi dinara, odnosno 1,2 milijarde američkih dolara. Za funkcionisanje oružanih snaga iz budžeta je izdvojeno 65,3 milijarde dinara, dok će razliku od gotovo 1,8 milijardi dinara, nadomestiti vojska iz sopstvenih prihoda. I struktura budžeta je pretrpela drastične izmene: sada polovina novca ide za plate, oko 30 odsto za održavanje i oko 20 odsto za investicije, što je više nego za protekle četiri godine zajedno.

INTEGRACIJE: Veoma jak podsticaj reformama trebalo je da bude pristupanje Srbije Partnerstvu za mir, u novembru 2006. Nažalost, zbog Kosova je došlo do izvesnog zahlađenja u odnosima sa NATO-om, tako da Srbija dosad nije iskoristila nijednu mogućnost koju Partnerstvo pruža, i njeno članstvo je za sada pasivno. U međuvremenu je stranka premijera Vojislava Koštunice u svoj temeljni program uvrstila stavku o vojnoj neutralnosti Srbije, što svakako neće doprineti daljem razvoju odnosa sa NATO-om, a ostaje da se vidi kako će se eventualno priznavanje nezavisnosti Kosova od strane nekih suseda Srbije odraziti na vojnu saradnju sa tim zemljama. Vojska Srbije je, inače, tokom proteklih godina izvela više uspešnih zajedničkih vežbi sa susednim armijama, naročito sa Rumunijom i Bugarskom.

Učešće Vojske Srbije u mirovnim operacijama u svetu prilično je mršavo, pogotovo ako se ima u vidu da je vojska za vreme SFRJ bila vrlo aktivna na tom planu. Trenutno u mirovnim misijama vojska učestvuje u tri zemlje sa ukupno petnaest ljudi.

Sve u svemu, može se reći da je Vojska Srbije, uprkos svim iskušenjima sa kojima se u proteklih dvadesetak godina suočila, na dobrom putu da postane moderna evropska armija. Koliko daleko će na tom putu otići, zavisi pre svega od daljeg razvoja političke situacije u zemlji, koja je zbog kosovske krize izuzetno nestabilna. Zakonski okvir još ni izbliza nije dovršen: nedostaje odbrambena doktrina, kao i zakon o službama bezbednosti, koji bi trebalo da obuhvati i vojne i civilne službe. Čak ni Strategijski pregled odbrane na osnovu koga su sprovedene dosadašnje reforme nikada nije razmatran u skupštini, što znači da nema snagu zvaničnog dokumenta. Takođe je zabrinjavajuće što neki politički lideri, koji godinama uopšte nisu obraćali pažnju na vojni sektor, sada pokušavaju da preokrenu tok reformi i nametnu modele koji su se u prošlosti pokazali kao pogubni. Kao i cela Srbija, njena vojska je ponovo na raskršću, a na koju će se stranu krenuti u ovom trenutku nije moguće prognozirati.

U Partnerstvu za mir

(VOJNO-POLICIJSKA SRPSKO-RUMUNSKA VEŽBA: Đerdap, maja 2004.)

Program Partnerstvo za mir pokrenut je januara 1994. na NATO samitu u Briselu. Na sastanku šefova država članica NATO-a održanom 28. i 29. novembra 2006. u Rigi doneta je odluka da se Srbija, BiH i Crna Gora priključe Partnerstvu za mir. Članstvo Srbije je formalno usledilo 14. decembra 2006. kada je predsednik Republike Srbije Boris Tadić potpisao Okvirni dokument u sedištu NATO-a u Briselu.

Na predlog ministra spoljnih poslova marta 2004. imenovan je specijalni izaslanik Ministarstva spoljnih poslova pri NATO-u u rangu ambasadora.

Sprovodeći odluku Skupštine Srbije od 5. juna 2006. kojom se konstatuje da je Srbija preuzela sve međunarodne obaveze, posle referenduma o nezavisnosti u Crnoj Gori ministar spoljnih poslova Srbije Vuk Drašković je pismom obavestio generalnog sekretara NATO-a Japa de Hopa Shefera da, u skladu sa ovom odlukom, Republika Srbija preuzima sve obaveze koje se odnose na saradnju s NATO-om. Generalni sekretar NATO-a se krajem juna saglasio, izrazio spremnost za nastavak saradnje i potvrdio dalje važenje potpisanih sporazuma i programa saradnje.

Vuk Drašković je avgusta iste godine od ministara inostranih poslova zemalja članica NATO-a tražio odlučniju i dodatnu podršku za prijem u Partnerstvo za mir. Razgovori o tome vođeni su tokom redovnog zasedanja Generalne skupštine UN-a septembra 2006. i u Briselu novembra 2006.

Istovremeno je nastavljena intenzivna reforma sistema odbrane, što je u sedištu NATO-a ocenjeno kao pozitivno i u velikoj meri uticalo na konačno donošenje odluke o prijemu Srbije u PzM. U pripremi za samit NATO-a u Rigi novembra 2006. vođene su koncentrisane i obuhvatne aktivnosti za pridobijanje podrške članica. Značajniji zaokret u tom pogledu učinjen je tokom posete predsednika Srbije Borisa Tadića sedištu NATO-a jula 2006.

U deklaraciji iz Rige lideri NATO zemalja su poziv Srbiji da uđe u članstvo objasnili kao "korak učinjen da se reafirmiše značaj koji se pridaje vrednostima i principima sadržanim u osnovnim dokumentima Evroatlantskog partnerskog saveta, naglašavajući da se od Srbije i BiH očekuje puna saradnja sa Haškim tribunalom".

Sledeći korak u približavanju Alijansi usledio je 18. decembra 2006, kada je u Beogradu otvorena NATO kancelarija za vezu (Military Liaison Office), čije prostorije se nalaze u Ministarstvu odbrane Republike Srbije, a na čijem čelu je brigadni general Janik Aset. Osim tadašnjih ministra odbrane Zorana Stankovića i ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, svečanom otvaranju je prisustvovao i zamenik generalnog sekretara NATO-a A. M. Rico i komandant Združenih snaga NATO-a u Napulju admiral H. Ulrih. Vlada Srbije je jula 2007. usvojila Prezentacioni dokument koji definiše oblasti saradnje sa NATO-om, aktivnosti koje Srbija namerava da preuzme kako bi ostvarila ciljeve partnerstva, kao i vojne i druge kapacitete koji se stavljaju na raspolaganje za program PzM.

Saradnja Srbije sa Alijansom je u usponu od 2001, intenzivirana i kroz realizaciju redovnih jednogodišnjih programa saradnje od 2004 godine.