Od specijalnog izveštača "Vremena"

Dakle, i od goreg ima gore. Iako je prošlonedeljni tekst, pisan posle poraza od Grčke u Granadi, bio sve drugo sem optimistički, posle poraza od Izraela reprezentacija Srbije otišla je kući dok je 12 boljih selekcija stiglo u Madrid. Takav rasplet skratio je muke jer bismo u Madridu umesto jedne bruke u Granadi (Izrael) doživeli još tri. Agonija bi bila produžena a još bismo bili prinuđeni da slušamo nebulozne izjave i objašnjenja. Kada smo pre dve godine u Novom Sadu ispali od Francuza u osmini finala i podelili 9. do 12. mesta, mislili smo da gore ne može. Sad se vidi da može. Ostvaren je najgori plasman u istoriji učešća Yugoslavije/Srbije i Crne Gore/Srbije na evropskim prvenstvima, nećemo ići na Olimpijadu 2008. (prvi put od Sidneja 1956), a za naredno EP u Poljskoj 2009. moraćemo da igramo kvalifikacije. Došlo se do dna, dalje ne može, osim u evropsku B diviziju što je ipak nemoguće jer je u prvoj 30 zemalja, a u tu grupu spadamo i sa juniorima…

PREVAZIĐENI STRUČNI SAVET: Prvo što treba uraditi jeste zaštititi igrače, naročito onih devet debitanata na EP-u. Oni su najmanje krivi i ne bi bilo fer da njihove karijere obeleži ovaj krah i da ih naša košarkaška istorija zapamti kao "gubitnike iz Granade". Ne treba razapinjati na krst ni selektora jer ni on nije kriv. Radio je i uradio koliko je znao i mogao, za šta je to bilo dovoljno videli smo svi. Treba, međutim, pozvati na odgovornost one koji su ga izabrali a pritom znali da jednom priučenom vozaču B kategorije daju u ruke avion. Košarkaški Beograd se celog leta, sa dozom mazohizma i licemerja svojstvenog valjda samo Srbima, smejao izjavama i obećanjima koji su stizali sa tzv. priprema reprezentacije, ali niko nije hteo da javno kaže to što misli i govori po kafićima i restoranima. U takve, da budemo pošteni, spada i ovaj novinar. Možete verovati da postoji bar 100 svedoka (pred) kojima sam rekao šta će se dogoditi, ali nisam napisao. Zašto? Prvo, ništa ne bih promenio, košarkaški moćnici odlučili su kako su odlučili. Drugo, bio bih optužen za remećenje atmosfere, podmetanje klipova, širenje defetizma "taman kad nam je krenulo" i ko zna šta još. Treće, posle tekstova o letošnjim zlatnim medaljama mlađih kategorija već sam se zamerio određenim košarkaškim krugovima koji, za razliku od mene, misle da nam je samim činom osvajanja tih odličja obezbeđena svetla košarkaška budućnost.

Posle svega, pitanje svih pitanja je: Šta sad? Izreka kaže da nije sramota pasti nego ne ustati, i to bi trebalo primeniti i na košarku. Sledi logično pitanje: Kako? Valjda je svima jasno da bez radikalnih promena nikakav boljitak neće doći. Jedna šansa propuštena je pre dve godine kada Bori Stankoviću, zato što je bio "ničiji", nije dozvoljeno da unese metlu u Savez. Posle je donet Statut koji je nastavak "delegatskog sistema" i "kolektivne odgovornosti", paravana iza kojih je lakše sakriti se. Predsednički sistem, koji podrazumeva punu vlast i punu odgovornost predsednika, nije prošao i zato imamo to što imamo. I u takvom sistemu predsednik, ako se nametne, može mnogo. Ako je Dragan Kapičić iz svega što je za ovih nekoliko meseci koliko je na čelu Saveza izvukao neka iskustva i ako i dalje želi da bude na čelu organizacije, predlažem mu da lupi šakom o sto i napravi radikalne rezove. Na primer:

1. Raspuštanje Stručnog saveta ili svođenje njegove uloge na savetodavnu, neobavezujuću ulogu, pogotovo po pitanju biranja selektora. To stručno telo, koje se u prošlosti bavilo ozbiljnim stručnim pitanjima i strateškim pravcima razvoja košarke, već godinama – sa "dopisnim" statusom nekih članova – svoju ulogu svodi na predlaganje selektora i to, nažalost, ne po stručnim kriterijumima, već po prijateljskim i klanovskim u stilu "podržaću ovog da ne bude onaj". A kad se doživi debakl, nije kriv Stručni savet… Njegov predsednik (Ranko Žeravica) čak ne vidi nijedan razlog da (do)sadašnji selektor ne nastavi posao…

2. Imenovanje (na predlog predsednika) novog selektora koji će kroz kvalifikacije (jedna od retkih dobrih strana debakla) moći da stvara tim za EP 2009. u Poljskoj i Svetsko prvenstvo 2010. u Turskoj.

3. Reorganizacija Saveza koji treba da se fizički, pravno, finansijski i na svaki drugi način odvoji od Lige koja mora da bude u svakom pogledu nezavisna. Ovo će ići vrlo teško jer kod nas jedni isti ljudi sede i u Savezu i u klubovima. Operativcima Saveza i Lige treba reći da je 1947. davno prošla, da Registracione komisije, prelazni rokovi i slične administrativne gluposti više nigde ne postoje.

4. Proučavanje organizacije, funkcionisanja i kadrovske strukture ozbiljnih evropskih košarkaških federacija.

5. Profesionalizacija. Predsednik saveza mora da bude (dobro) plaćeni funkcioner saveza sa svim pravima i obavezama.

ISKUSTVA DRUGIH: Istorija sporta pamti neke sunovrate bez povratka (na primer, Mađari u fudbalu), ali mnogo je češća pojava da dobri rezultati i neuspesi idu ciklično. Obično se to dešava sa smenom generacije, uzroci mogu biti i ekonomska kriza, u našem slučaju čak i ratovi, na slabe rezultate može uticati odliv vrhunskih igrača i stručnjaka ili odbijanje igrača da igraju za državni tim, ali stvarno je retko da kriza u sportu traje večno. Dok u Madridu pratimo završnicu Evropskog prvenstva, prisećamo se da su Rusi poslednju medalju osvojili 1998. na SP-u u Atini kada su u finalu poraženi od Jugoslavije. Otad ih nigde nije bilo. Hrvatska je poslednju medalju osvojila 1995. na EP-u u Atini a poslednji put je na Olimpijadi igrala 1996. u Atlanti, na svetskim šampionatima je nema od 1994. Ne kažem da će ovde osvojiti medalju, ali ima šanse da se izbori bar za dodatni kvalifikacioni turnir za Peking. Slovenija je godinama redovni učesnik evropskih prvenstava, ali ništa više od toga. Tek prošle godine je zaigrala prvi put na Svetskom prvenstvu, a u Madridu bi mogla ne samo da izbori učešće u Pekingu već čak i medalju da osvoji jer su po kvalitetu ispred nje samo Španija i Litvanija. Izrael neće videti Peking, ali se iz Španije vraća zadovoljan da je preslišao gotovu celu bivšu Jugoslaviju: u dodatnim kvalifikacijama za učešće bio je bolji od Bosne i Hercegovine i Makedonije, a na samom šampionatu savladao je Srbiju i Hrvatsku! Doskora nezamislivo… Solidni rezultati Portugala dokaz su više da se rad, ulaganje i strpljenje isplate.

Na primeru Rusa vidi se šta znači trener. David Blat, američki Jevrejin, uspeo je da reorganizuje, probudi i spremi selekciju koju su prethodnih godina karakterisali anarhija ili apatija. Na primeru Kirilienka (Rusija) i još više Jasikeviciusa (Litvanija) vidi se šta znači lider tima. O Novickom (Nemačka) i Parkeru (Francuska) da i ne govorimo, njihov je problem što igraju gotovo sami. Vrlo je karakteristično i simptomatično da problem sa otkazima imaju samo balkanske zemlje. Ko je sve nedostajao nama, znamo. Hrvati su došli bez Vujčića, Žižića, Bagarića, Slovencima fale Vujačić, Udrih, Brezec… Na drugoj strani, imamo primer jednog Garbahose (Španija) koji se povredio u martu i, uz pomoć svoje federacije, borio i izborio da prve utakmice posle teške povrede zaigra baš na EP-u. Jedna osiguravajuća firma iz Madrida, koja je Torontu platila visoku polisu osiguranja, postala je nacionalni spasilac. Pau Gasol je prošle godine u Japanu u polufinalu povredio zglob i propustio početak sezone u NBA, ali mu nije palo na pamet da otkaže Evropsko prvenstvo. Čovek se uči dok je živ (pod uslovom da hoće nešto i da nauči).

O globalnim utiscima sa šampionata biće više reči u narednom broju. Zasad je prognoza da će u finalu igrati Španija i Litvanija, da su za bronzu kandidati Slovenija, Rusija i Grčka i da će u kvalifikacije za Peking (idu 4, 5, 6. i 7. iz Madrida) još Hrvatska i Francuska. Turska, domaćin SP-a 2010, posle solidnog četvrtfinala u Japanu 2006, ovde je opet razočarala.

YUG–SCG–SRB (1995–2007)

ATINA 1995 – EVROPSKO PRVENSTVO

1. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Žarko Paspalj, Dejan Đorđević, Saša Obradović, Vlade Divac, Dejan Koturović, Zoran Savić, Željko Rebrača, Miroslav Berić, Zoran Sretanović, Dejan Tomašević. Selektor: Dušan Ivković)

ATLANTA 1996 – OLIMPIJSKE IGRE

2. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Žarko Paspalj, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Vlade Divac, Zoran Savić, Milenko Topić. Selektor: Željko Obradović. Savezni kapiten: Dušan Ivković)

BARSELONA 1997 – EVROPSKO PRVENSTVO

1. Jugoslavija (Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Zoran Savić, Predrag Danilović, Saša Obradović, Dejan Bodiroga, Željko Rebrača, Milenko Topić, Nikola Lončar, Dejan Tomašević, Miroslav Radošević, Nikola Bulatović. Selektor: Željko Obradović. Savezni kapiten: Dušan Ivković)

ATINA 1998 – SVETSKO PRVENSTVO

1. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Vlado Šćepanović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Dragan Lukovski, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Predrag Drobnjak, Nikola Bulatović, Dejan Tomašević, Milenko Topić. Selektor: Željko Obradović. Savezni kapiten: Dusan Ivković)

PARIZ 1999 – EVROPSKO PRVENSTVO

3. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Milan Gurović, Vlado Šćepanović, Dragan Lukovski, Predrag Stojaković, Vlade Divac, Dragan Tarlać, Dejan Tomašević, Milenko Topić. Selektor: Željko Obradović. Savezni kapiten: Dušan Ivković)

SIDNEJ 2000 – OLIMPIJSKE IGRE

6. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Vlado Sćepanović, Dragan Lukovski, Željko Rebrača, Dragan Tarlać, Dejan Tomašević, Nikola Jestratijević. Selektor: Željko Obradović)

ISTANBUL 2001 – EVROPSKO PRVENSTVO

1. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Predrag Stojaković, Predrag Drobnjak, Marko Jarić, Dragan Tarlać, Dejan Tomašević, Vlado Šćepanović, Milan Gurović, Saša Obradović, Veselin Petrović, Dejan Milojević, Igor Rakočević. Selektor: Svetislav Pešić)

INDIJANAPOLIS 2002 – SVETSKO PRVENSTVO

1. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Miloš Vujanić, Igor Rakočević, Predrag Stojaković, Marko Jarić, Vladimir Radmanović, Predrag Drobnjak, Vlade Divac, Milan Gurović, Žarko Čabarkapa, Dragan Tarlać, Dejan Tomašević. Selektor: Svetislav Pešić)

STOKHOLM 2003 – EVROPSKO PRVENSTVO

6. Jugoslavija (Marko Jarić, Miloš Vujanić, Vule Avdalović, Dušan Vukčević, Predrag Stojaković, Milan Gurović, Ognjen Askrabić, Predrag Drobnjak, Dejan Koturović, Kosta Perović, Nebojša Bogavac, Đuro Ostojić. Selektor: Duško Vujošević)

ATINA 2004 – OLIMPIJSKE IGRE

11. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Miloš Vujanić, Igor Rakočević, Vladimir Radmanović, Petar Popović, Dejan Tomašević, Vule Avdalović, Vlado Šćepanović, Nenad Krstić, Đuro Ostojić, Predrag Drobnjak, Aleksandar Popović. Selektor: Željko Obradović)

BEOGRAD 2005 – EVROPSKO PRVENSTVO

9–12. Jugoslavija (Dejan Bodiroga, Darko Miličić, Vule Avdalović, Vladimir Radmanović, Igor Rakočević, Vlado Šćepanović, Marko Jarić, Željko Rebrača, Nenad Krstić, Dejan Milojević, Dejan Tomašević, Milan Gurović. Selektor: Željko Obradović)

GRANADA 2007 – EVROPSKO PRVENSTVO

12–16. Srbija (Miloš Teodosić, Branko Cvetković, Vuk Radivojević, Zoran Erceg, Dragan Labović, Marko Jarić, Darko Miličić, Nemanja Aleksandrov, Milenko Tepić, Milan Gurović, Stefan Marković, Novica Veličković. Selektor: Zoran Slavnić)