Prema zvaničnim vladinim dokumentima, 40 odsto otpada koje proizvode domaćinstva završava na nekoj od 4400 registrovanih divljih deponija, zbog čega i danas u pojedinim delovima Srbije izbijaju epidemije zaraznih bolesti.

Postojeće uređene deponije koriste se već decenijama, a ponegde predstavljaju rizik po zdravlje ljudi, pa se nađu na udaru sanitarne inspekcije koja ih zatvara.

Građani koji "proizvode otpad" nemaju visoku svest o tome šta će s njim biti kada ga jednom izbace iz kuće.

Zakasnelo donošenje neophodnih zakona i podzakonskih akata, hronična neefikasnost i neodlučnost lokalnih i centralnih vlasti, stalni problem sa finansiranjem, ali i komplikovana administrativna procedura, glavni su razlozi zbog kojih se Srbija može svrstati na samo dno evropske lestvice zemalja u efikasnosti upravljanja komunalnim otpadom.

Zbog ozbiljnog zaostajanja u ispunjavanju standarda, za Srbiju se može reći i da je jedna od poslednjih evropskih zemalja u kojima ne postoji formirano tržište komunalnim otpadom. Nepostojanje pravih centara za reciklažu ili postrojenja za prikupljanje prirodnog gasa trenutno svodi upravljanje otpadom na prosto deponovanje, dok se proces razdvajanja otpada i njegova reciklaža beleže u izolovanim slučajevima.

Pokušaji da se u ovu oblast dovede privatni partner ne pokazuju se obavezno kao uspešni, a povezivanje opština u cilju izgradnje regionalnih deponija teško se sprovodi u većini regiona u Srbiji, pa mnoga pitanja o načinu rada budućih deponija ostaju otvorena.

DRŽAVA I LOKALNE VLASTI

Rešenje problema komunalnog otpada Srbija je pronašla još 2003, usvajajući Nacionalnu strategiju za upravljanje otpadom koja je, koristeći evropska iskustva i standarde, promovisala koncept regionalnih sanitarnih deponija. Taj koncept predviđa udruživanje opština do nivoa od najmanje 200.000 stanovnika, koje zajednički formiraju preduzeće čiji je zadatak da samostalno ili udruživanjem sa privatnim sektorom upravlja komunalnim otpadom na toj teritoriji.

Preduzeće gradi regionalnu deponiju gde se odlaže otpad koji nastaje u domaćinstvima, na javnim površinama, u procesu proizvodnje ili prometa, ali koji ne sadrži opasne materije. Takve deponije moraju da ispune stroge ekološke standarde, što podrazumeva zaštitu zemljišta i voda od daljeg zagađenja, kontrolu i korišćenje deponijskog gasa, zabranu nekontrolisanog paljenja otpada i izgradnju postrojenja za reciklažu ili prikupljanje gasa.

Ipak, u Srbiji su do sada izgrađene samo dve regionalne deponije od ukupno 29, koliko bi prema Strategiji trebalo da ih ima. Izgradnja postrojenja za reciklažu ili postrojenja za prikupljanje prirodnog gasa na tim deponijama, međutim, tek je u planovima.

Ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje Oliver Dulić priznaje u razgovoru za Balkan insajt da se strategija ne sprovodi željenom brzinom. "Implementacija se ne odvija željenom dinamikom prvenstveno zato što nije bila donesena zakonska regulativa, pa je sprovođenje bilo neobavezno", kaže Dulić, dodajući da je sprovođenje Strategije postalo obavezno donošenjem novog Zakona o upravljanju otpadom koji je usvojen u maju 2009.

On dodaje da se nije mnogo postiglo ni na razvijanju sistema finansiranja i primeni ekonomskih instrumenata, kao ni u investicionim projektima na izgradnji infrastrukture za upravljanje otpadom, ali kaže da je bilo pomaka u pripremi tehničke dokumentacije za njihovu izgradnju.

Prosečan stanovnik Srbije proizvodio je dnevno 620 grama otpada u 2006, a ta količina je 2008. narasla na 950 grama. To znači da je na godišnjem nivou količina generisanog otpada porasla sa 1,73 miliona tona u 2006. na 2,55 miliona tona u 2008.

Pošto zvanični podaci govore da je u 2008. godini prikupljeno 1,52 miliona tona otpada, prostom računicom dolazi se do zaključka da nešto više od milion tona završava na divljim deponijama.

"Kratkoročnim i dugoročnim ciljevima Nacionalne strategije upravljanja otpadom od 2009. do 2018. predviđena je izgradnja 24 regionalna centra za upravljanje otpadom do 2013. i 2018. godine. To podrazumeva izgradnju regionalnih deponija, postrojenja za selekciju i separaciju reciklabilnog otpada, postrojenja za biološki tretman otpada i transfer stanice u svakom regionu", kaže Dulić.

U tom ministarstvu proboj u ovoj oblasti očekuju u 2010, ali primeri iz dosadašnje prakse pokazuju da neefikasne lokalne samouprave na tom putu čekaju mnoge zamke.

Izbor da li prikupljanje i upravljanje otpadom prepustiti privatnom partneru, regulisati to pitanje kroz zajedničko preduzeće ili zadržati posao za sebe, kolebanje kojoj regionalnoj deponiji se prikloniti, izmene politika sa smenama lokalne vlasti i suočavanje sa komplikovanim administrativnim procedurama, pokazali su se za opštine kao prepreke preko kojih se teško prelazi.

NEEFIKASNOST GRADOVA

Prestonica Srbije sa dva miliona stanovnika ima jednu deponiju, koja nije urađena po ekološkim standardima. Gradske vlasti do sada nisu napravile strategiju upravljanja otpadom, nemaju rešenje za model mogućeg partnerstva sa privatnim sektorom, niti imaju jasnu sliku o tome da li će se praviti jedna ili više regionalnih deponija.

Posao prikupljanja i upravljanja otpadom obavlja preduzeće Gradska čistoća, koje pokriva 10 beogradskih opština, sa oko pola miliona domaćinstava. Gradska čistoća dnevno prikupi i deponuje oko 1500 tona smeća, a sav otpad odlazi na deponiju u Vinči, koja se prostire na 65 hektara i u upotrebi je od 1977. godine.

Na pitanje zašto je Beograd do danas uradio tako malo, gradski sekretar za životnu sredinu Goran Trivan kaže: "Ne znam, treba pitati prethodne gradske vlasti". On priznaje da grad nema jasan plan kako će se problem upravljanja otpadom rešiti u glavnom gradu Srbije, i kaže da je u tom procesu ključna 2010. godina. Trivan ističe da su svi modeli "u igri", ali da se on lično zalaže za partnerstvo javnog i privatnog sektora.

"Bilo je raznih zainteresovanih, ali treba pitati ranije gradske vlasti zašto to nije završeno", kaže Goran Trivan, odbijajući da uđe u detalje tog slučaja.

Odgovore koje daju gradski čelnici u Beogradu, daju i nadležni u glavnom gradu Vojvodine. Novi Sad, sa oko 280.000 stanovnika, napredovao je tek polukorak u odnosu na prestonicu Srbije.

Lidija Tomaš, načelnica Uprave za komunalne poslove grada Novog Sada, priznaje da je cela 2009. godina prošla u analiziranju novih zakona i podzakonskih dokumenata i utvrđivanju stvarnih potreba. Prema njenim rečima, u 2010. biće doneta konačna odluka o izgradnji savremene deponije na teritoriji grada.

"Sada znamo da nam je potrebna sanitarno-tehnička deponija sa modernim reciklažnim centrom. Ono što još uvek ne znamo jeste koje opštine će sa nama biti partneri i da li će u ovaj posao biti uključena privatna kompanija", kaže Tomaševa.

Ipak, Novi Sad ima pogon za separaciju gde pedesetak ljudi ručno odvaja reciklažni materijal kao što su plastika, papir, metal i staklo.

I Niš, najveći grad u centralnoj Srbiji, sa više od 250.000 stanovnika, tek 2009. godine je pokrenuo proces rešavanja problema upravljanja otpadom, izradom plana za izgradnju regionalne deponije. Grad planira i sanaciju postojeće deponije, izgrađene još pedesetih godina XX veka, koju je zbog ugrožavanja životne sredine sanitarna inspekcija nekoliko puta zatvarala.

Gradonačelnik Niša Miloš Simonović daje rok od pet godina za zatvaranje postojećeg nehigijenskog smetlišta i formiranje regionalnog centra za upravljanje otpadom.

"Silne vlasti pre ove obećavale su da će sanirati deponiju, ali niko nije obezbedio novac. Mi smo to uspeli preko Fonda za zaštitu životne sredine", kaže za Balkan insajt predsednik Gradskog saveta za zaštitu životne sredine Sonja Popović.

Ona dodaje da je Niš dobio grant iz MEGA programa USAID od 100.000 dolara za izradu regionalnog plana upravljanja otpadom.

Buduća regionalna deponija pokrivaće prostor u kome živi oko 400.000 stanovnika, a koristiće je opštine na jugoistoku Srbije – Gadžin Han, Merošina, Svrljig, Aleksinac i Soko Banja.

"Više stranih firmi nudilo je svoje projekte Nišu, ali naša želja je da uradimo finansijsku analizu, pa da tek onda odlučujemo o tome kako i s kim da iskoristimo otpad", kaže Sonja Popović.

ULAZAK PRIVATNOG SEKTORA

Dilema za koji se model opredeliti muči lokalne samouprave. U mnogim sredinama prepoznaju da upravljanje komunalnim otpadom ima veliki ekonomski potencijal kroz naplatu usluga, proces reciklaže i prikupljanja energije. Dok su pojedine lokalne samouprave uspele same da obezbede finansiranje projekta, druge su posao prepuštale stranim firmama, kroz zajedničko ulaganje ili koncesiju.

Ministar Oliver Dulić kaže da se učešće privatnog sektora može podeliti u tri grupe. Prva grupa je učešće privatnog sektora koje je najniže jer javni sektor ostaje vlasnik sredstava i odgovoran je za investicije, a rizici se dele. Druga grupa su koncesije, gde se na privatni sektor ugovorom prenosi pravo upravljanja, ali se zadržava vlasništvo nad postojećim sredstvima. Nakon isteka određenog perioda, 20 do 30 godina, javni sektor preuzima sredstva. Treću grupu čini privatizacija, potpuna ili delimična.

"Stvar je regiona da odluči za koju će se opciju opredeliti", kaže Dulić.

RAZLIČITA ISKUSTVA

Primeri do sada izgrađenih deponija pokazuju da učešće privatnog sektora nije uvek uspešno, a takav primer je Kikinda, opština sa oko 70.000 stanovnika.

Inženjeri austrijske firme A.S.A. Internacional izgradili su 2008. godine regionalnu deponiju koja obuhvata 26 hektara zemljišta sa kapacitetima dovoljnim za odlaganje komunalnog otpada u narednih pedeset godina.

Opština Kikinda i kompanija A.S.A. Internacional formirale su zajedničku kompaniju s planom da tokom 25 godina odnosi, deponuje, a kasnije i sortira i presuje sakupljeno smeće na teritoriji Kikinde i nekoliko susednih opština koje zajedno zaokružuju teritoriju na kojoj živi oko 200.000 stanovnika.

Organizovanje odnošenja smeća i izgradnja savremene deponije tokom 2008. godine bili su prvi koraci u realizovanju ovog posla, ali se dalje od toga nije napredovalo.

U suštini, obe strane, opština Kikinda i A.S.A., međusobno se optužuju za neispunjavanje ugovorom preuzetih obaveza.

Opština Kikinda kasni u isplatama za deponovanje smeća i do sada nije uspela da privuče nijednu od šest opština koje su načelno bile zainteresovane da smeće isporučuju regionalnoj deponiji u Kikindi. Na drugoj strani A.S.A., iako se obavezala, još nije pokrenula primarnu i sekundarnu selekciju ni reciklažu.

Načelnik opštinske uprave Kikinde Branko Ljuboja kaže da su opštine sa kojima se trenutno pregovara, Ada, Novi Bečej, Bečej, Žitište, Nova Crnja, Čoka i Novi Kneževac, vrlo oprezne i da još uvek nisu pristale da smeće iz svojih opština deponuju u Kikindi.

"Vrlo je teško motivisati opštine da se uključe u ovaj projekat jer usled ekonomske krize i znatnog smanjenja opštinskih budžeta nemaju dovoljno novca za plaćanje nove stavke, deponovanja komunalnog otpada", kaže Ljuboja.

Regionalni menadžer A.S.A. Srbija Ljubomir Nikšić kaže da tvrdnje po kojima sporazum nije realizovan jer A.S.A. ne ispunjava dogovorene odredbe nisu tačne.

"Tender na kome je A.S.A. pobedila sa najpovoljnijom ponudom u Kikindi, bio je raspisan za tržište na kome živi 140.000 ljudi i u skladu s tim su pripremljeni investiciona ulaganja i planovi razvoja projekta. Opštine regiona su se na početku priključile ideji izgradnje regionalne deponije, ali se to još nije desilo", tvrdi Nikšić.

U međuvremenu, i pored problema sa kojima se suočila u Kikindi, kompanija A.S.A. nastavila je da radi u Srbiji, a u oktobru 2009. otvorila je regionalnu deponiju u Lapovu. Do sada se taj projekat pokazuje kao uspešan.

Predviđeno je da se na toj deponiji u narednih 25 godina odlaže otpad iz pet opština Šumadije i Pomoravlja.

A.S.A. je preuzela 34 radnika iz lokalnog javnog komunalnog preduzeća i zaposlila još 17 radnika, a novina sa dolaskom strane kompanije jeste način naplate komunalija. Za razliku od dosadašnje prakse, gde se cena komunalnih računa obračunavala po kvadratnom metru, ona će se sada obračunavati po glavi stanovnika, ali Nikšić tvrdi da se cena neće menjati.

Međutim, kao i u Kikindi, i u Lapovu je regionalna deponija trenutno samo prostor za odlaganje otpada, bez reciklažnog centra ili postrojenja za prikupljanje gasa koji je, kako kaže Nikšić, "urađen po evropskim standardima".

"Da bi se na deponiji proizvela energija, potrebno je tri do pet godina eksploatacije deponije", objašnjava Nikšić.

Predsednik Opštine Lapovo Dragan Zdravković kaže za Balkan insajt da je motiv za ulazak u posao sa strateškim partnerom ekonomske prirode.

"Grad je čist i tu je sve dobro, ali ekonomski rezultati još nisu vidljivi pre svega zbog toga što još uvek nije izgrađen i reciklažni centar koji bi, prema ugovoru, trebalo da bude završen u naredne dve godine", rekao je Zdravković.

KADA SE UMEŠA POLITIKA

Posle poraza na lokalnim izborima 2008, lista za Sandžak Sulejmana Ugljanina predala je vlast Sandžačkoj demokratskoj partiji Rasima Ljajića, koja je raskinula postojeći ugovor sa stranim partnerom i odlučila da grad sam uspostavi sistem uklanjanja otpada i izgradi regionalnu deponiju.

Na tu odluku uticali su, kako kažu opštinski čelnici za Balkan insajt, strah od reakcije biračkog tela na moguće poskupljenje komunalnih usluga, sumnje da će biti otpuštanja u lokalnom komunalnom preduzeću, ali i svest da se radi o unosnom poslu, od koga bi mogla da profitira opština, umesto strani partner.

Gradska skupština je krajem septembra 2007. godine donela odluku da obavljanje poslova komunalne delatnosti i izgradnju reciklažnog centra poveri američkoj firmi Lemna International iz Mineapolisa. Ta firma bila je najbolji ponuđač na tenderu koji je raspisala Skupština i na sebe je u narednih 25 godina trebalo da preuzme obavezu čišćenja grada, prikupljanja smeća i njegovu reciklažu.

Tadašnji gradski menadžer Esad Salihović kaže za Balkan insajt da je Novi Pazar prvi grad u Srbiji koji je u to vreme pokrenuo koncept da sa tuđim znanjem, tehnologijom i novcem reši pitanje reciklažnog centra i sanitarne deponije.

Međutim, novo gradsko rukovodstvo smatralo je da je ugovor sa Lemnom jedan od najštetnijih ugovora bivše lokalne vlasti, pa je on poništen, a grad se prihvatio izrade studije izvodljivosti za regionalnu deponiju koju bi trebalo da koriste Novi Pazar, Raška, Tutin i Sjenica.

Predstavnik gradskog preduzeća "Čistoća" Osman Hamidović smatra da je izgradnja ove regionalne deponije neuporedivo bolje rešenje za grad jer će građani plaćati manju cenu usluga.

"Cena iznošenja smeća je i sada veoma socijalna, po kvadratnom metru stambene površine iznosi 2,38 dinara. Procenat naplate je isti kao u Srbiji, oko 70 odsto", objašnjava Hamidović.

On tvrdi da bi ugovor sa Lemnom nosio povećanje cene iznošenja smeća, a iako je ugovorna obaveza preuzimanje svih zaposlenih u "Čistoći", on veruje da bi bilo i otpuštanja.

I dok se gradske vlasti smenjuju i premišljaju, grad i dalje deponuje smeće na staroj deponiji, udaljenoj više od 20 kilometara, koja nije uređena po ekološkim standardima, dok se velika količina smeća odlaže i na divljim deponijama i vodotokovima, kaže generalni sekretar NVO "Raškin sliv" Ibrahim Mehmedović.

SARADNJA LOKALNIH ZAJEDNICA

I u Užicu, politička odluka bila je da se regionalna deponija ne gradi sa stranim partnerom, već u saradnji sa susednim opštinama. Motiv nije bio puko prepoznavanje interesa o ekonomskoj isplativosti upravljanja komunalnim otpadom, već i suočavanje sa komplikovanom procedurom koja je važila pre donošenja novog zakona koji je preciznije definisao nadležnosti i obaveze.

Nesnalaženje u propisima, ali i suprotstavljanje samouprava povećanju cena usluga, ostavili su lokalne vlasti bez mnogo izbora.

Regionalnu sanitarnu deponiju "Duboko", po projektu koji je još 1998. uradila beogradska firma Hemko, trebalo bi da osim Užica, koristi još osam gradova: Bajina Bašta, Požega, Arilje, Čajetina, Kosjerić, Lučani, Ivanjica i Čačak, i da se gradi zajedničkim snagama.

Regionalno javno komunalno preduzeće "Duboko" osnovano je u oktobru 2005. i ubrzo je privuklo pažnju stranih kompanija iz Izraela, Nemačke, Austrije, Mađarske i SAD.

Prema rečima Milomira Sredojevića, tadašnjeg zamenika predsednika opštine Užice, u trenutku osnivanja preduzeća već je bila obezbeđena lokacija za izgradnju deponije i završena projektna dokumentacija. Međutim, pošto je ceo projekat procenjen na 12 miliona evra, bilo je potrebno obezbediti finansije.

Prema njegovim rečima, strane kompanije nisu poznavale domaću pravnu regulativu i nisu znale kako da to što rade primene u Srbiji.

"Kako lokalna samouprava ne može da bez saglasnosti vlade daje koncesije, razmišljalo se o mešovitom preduzeću. To bi svakako bila lakša varijanta, ali pošto je već ranije bilo formirano javno komunalno preduzeće, to je značilo promenu statuta, o čemu su morale da odluče skupštine svih opština osnivača", objašnjava Sredojević.

Transformacija javnog u mešovito preduzeće trebalo je da bude politička odluka. Šta se dalje dešavalo i zašto do partnerstva nije došlo, Sredojević nije želeo da govori, obrazloživši da se u međuvremenu dogodila promena lokalne vlasti.

Predsednik UO "Duboko", Čačanin Petar Domanović, potvrđuje da ponude stranih kompanija nisu bile konkretne i jasno definisane, a da je prepreka bila i kontrola cena, jer je uvođenje stranog partnera značilo višestruko povećanje.

"Kao ekonomista, tvrdim da je u tom trenutku bilo glupo i nezamislivo ne pokušati da se na drugi način obezbede sredstva za realizaciju pionirskog projekta regionalne deponije u uslovima kada su i država i Evropa bile spremne da pomognu sve projekte iz oblasti ekologije", kaže Domanović za Balkan insajt.

Direktor JKP-a "Duboko" kaže da bi izgradnja deponije trebalo da bude završena u maju 2010. Još se, međutim, ne zna koliko će po uspostavljanju novog sistema koštati ove komunalne usluge, ali Đokić tvrdi da će usluge sigurno poskupeti.

PIONIRSKI PODUHVATI NA JUGU

I regionalni centar juga Srbije, Vranje, sopstvenim novcem uspeo je da reguliše problem upravljanja komunalnim otpadom, a zanimljivo je da je to prva opština u Srbiji koja je 2002. godine sopstvenim sredstvima sagradila deponiju po evropskim ekološkim standardima, ali samo za teritoriju tog grada.

Krajem 2009. potpisan je protokol o regionalnom upravljanju otpadom kojim se predviđa proširenje deponije Meteris, koja će prerasti u regionalnu deponiju na koju će se odlagati komunalni otpad i iz opština Surdulica, Vladičin Han, Trgovište, Bujanovac i Preševo.

Jug Srbije ima hronični problem sa otpadom, a najizraženiji je u siromašnim opštinama Vladičin Han i Trgovište. U Vladičinom Hanu, koji nema legalnu deponiju, prošle godine pojavile su se infektivne bolesti zbog neredovnog iznošenja smeća.

Međutim, iako će Ministarstvo životne sredine, preko Fonda za zaštitu životne sredine, pomoći proširenje deponije, nerazvijene opštine koje se pridružuju projektu imaju problem da realizuju svoj deo posla.

Fazila Azemović, šef kancelarije za lokalni ekonomski razvoj u Bujanovcu, kaže da se u tom gradu radi na izgradnji transfer stanice, na kojoj će se otpad selektirati i spremati za Meteris.

"Teško je jer nam je ove godine uskraćeno 50 miliona dinara od transfernih sredstava od Republike, a i od Koordinacionog tela dobili smo 40 miliona manje nego što je bilo predviđeno. Međutim, iako je nezahvalno pričati o rokovima, očekujem da će Bujanovac svoj deo posla završiti do kraja 2010", kaže ona.

RANJIVE SLABO NASELJENE OBLASTI

I dok veći deo Srbije sporije ili brže korača ka rešenju problema upravljanja komunalnim otpadom, njeni slabo naseljeni delovi teško uspevaju da zatvore finansijsku konstrukciju. To je slučaj sa istočnom Srbijom, odnosno Timočkom krajinom.

Velike udaljenosti između gradova, slaba infrastruktura, loše stanje u oblasti telekomunikacija, velika udaljenost između velikih tržišnih i proizvodnih centara glavni su razlozi za slabu zainteresovanost stranih partnera.

Ni lokalne samouprave se nisu pokazale kao efikasne jer su predsednici osam opština Timočke krajine još pre dve i po godine potpisali plan o izgradnji regionalne deponije Halovo, ali se na tome stalo jer se od tada priprema dokumentacija, a to će, po svemu sudeći, potrajati bar još dve godine, ako ne i više.

Na takvo stanje uticala je i činjenica da mnoge opštine regiona nisu načisto kojoj će se regionalnoj deponiji prikloniti. Majdanpek je neće ni koristiti zbog udaljenosti, dok je Soko Banja potpisala saglasnost kako za ovu deponiju tako i za onu u Nišu, pa će se privoleti onoj koja brže bude završena, ili ponudila povoljnije uslove.

"Zbog udaljenosti i visokih troškova, deponija u Halovu za nas nije povoljno rešenje", potvrdio je za Balkan insajt Dragan Popović, predsednik opštine Majdanpek, objašnjavajući da se u interesu građana, za koje bi usluga odnošenja smeća znatno poskupela, nisu opredelili za to rešenje.

Zato sada Majdanpek traži neko novo rešenje. "Poučeni smo iskustvom naših prijatelja iz francuskog grada Krezoa, sa kojima mi i susedni Bor decenijama sarađujemo. Tamo su sa sedam miliona evra izgradili fabriku za reciklažu oslanjajući se na otpad koji baca 90.000 stanovnika. Zaposlili su 12 radnika, a pri tom su za samo pet godina uspeli da povrate uložena sredstva. Možda je to povoljnije rešenje i za nas i za još par opština na maloj udaljenosti. Tim pre što i projekat uz njihovu pomoć možemo pribaviti pod povoljnim uslovima", kaže Popović.

Sve opštine Borskog okruga i grad Zaječar imaju ugovore o isporuci PET ambalaže sa "Brzan plastom" iz Batočine koje već četiri godine realizuju preko kladovskog pogona "Eva".

Vlasnik tog pogona Srđan Marković uložio je 30.000 evra verujući da se sakupljanje i prerada plastičnog otpada mogu isplatiti.

Sagradio je poslovni objekat sa pratećim sadržajima, planirao i da podigne halu u kojoj bi se odbačena plastika mlela i prala, ali će to ipak sačekati da posao krene. Za sada, oko 200 žičanih kontejnera za PET ambalažu u Borskom okrugu i 70 u Zaječaru prazne redovno, obezbeđujući komunalnim preduzećima osam dinara po kilogramu presovane plastike.

"U Srbiji 20 komunalnih preduzeća ima prese, a desetak mlinove za PET ambalažu. Posao sakupljanja ove ambalaže kod njih i pored toga ne funkcioniše, a kod nas će se svi učesnici u ovom lancu, od lokalnih samouprava, preko komunalnih preduzeća, pohvaliti da smo to uveli", kaže Srđan Marković i tvrdi da bi u ovom poslu kada bi bolje bio organizovan moglo i da se zaradi, kao što u velikim sredinama i sada može.