U nedelju 23. jula, posle tri sedmice, 21 etape i 3046 kilometara, završena je 110. biciklistička Trka oko Francuske, najprestižnije biciklističko takmičenje na svetu. Pobednik, Danac Jonas Vingegor, stigao je na cilj sedam minuta pre Slovenca Tadeja Pogačara i deset minuta ispred Engleza Adama Jejtsa, što je prednost kakva se poslednjih godina, na najvećim trkama (Điro d’Italija i Vuelta d’Espanja), retko viđala.

Nikada, međutim, u biciklizmu nije stvar naprosto u onome ko prvi stigne na cilj, ili makar u biciklizmu nije kao u drugim sportovima. Prvi se pamti, najčešće i drugi. I to je svugde tako. Pamte se i pobednici etapa jer stići prvi u etapi na Turu velika je, ogromna stvar. Pogledajte samo kako se pobedi, u pretposlednjoj, 20. etapi, radovao Tadej Pogačar, dvostruki pobednik Tura, jedan od najvećih biciklista današnjice, i to se radovao u trenutku kada je već znao da je izgubio trku u generalnom plasmanu: kao da mu je ovo bila prva velika pobeda, a on ih, taj 24-godišnjak, do sada nanizao šezdeset.

BICIKLIZAM I TENIS

Postoji u biciklizmu, naročito u najveće tri trke, nešto epsko: preći više od 3000 kilometara za 21 dan, po ravnicama, gradskim ulicama, brdima i planinskim putevima, po bilo kakvom vremenu (dešavalo se da na planinskim vrhovima bicikliste dočeka sneg) računajući i grad, dok se događaju strašni padovi a biciklisti se, poput Feniksa – ili, kada ih vidite onako pocepane, izubijane, odrane i krvave, možda je preciznije reći da ustaju iz mrtvih poput zombija – odvajaju od sopstvenih senki na asfaltu i nastavljaju trku, sve to daje biciklizmu dimenziju koju ne poseduje nijedan drugi sport. Poređenje verovatno nije fer, ali kada pogledamo uslove na teniskim terenima i ono što doživljavaju i preživljavaju biciklisti, tenis se čini kao video-igrica za osetljive.

Da ostanemo još koji trenutak na ovom nekorektnom poređenju tenisa i biciklizma: kada tenisera zaboli nešto, on, naprosto, zatraži pauzu i lekara, onda ode u svlačionicu ili legne na teren, pa dobije tretman. Kada je neverovatni Amerikanac Sep Kus iz Džambo Visme, čovek kome i Vingegor i Primož Roglič neprocenjivo duguju za svoje veličanstvene pobede, pao na glavu na početku 19. etape i tom prilikom zaradio duboku posekotinu na vilici i obrazu, u narednih je 15 minuta zašiven u lekarskom kombiju, a onda je nastavio da vozi još 160 kilometara, dok mu je krv liptala s lica. Kada se teniseru pripiški ili prikaki, on, kulturno, pita sudiju da li može do ve-cea, sudija se (uvek) složi (normalno, neće valjda teniser da obavi nuždu na terenu, uprkos privlačnoj travi na Vimbldonu), a kada se biciklisti pripiški, on to uradi ne zaustavljajući bicikl, pri čemu mora da pazi da to ne uradi pred radoznalom publikom, inače će biti kažnjen, poput Vingegora, s 500 švajcarskih franaka zbog nedoličnog ponašanja. Ukoliko pak mora da obavi malo veću nuždu, to već ne može s bicikla, ali drugi ga biciklisti, nuždi uprkos, neće čekati. To je, otprilike, kao kad bi teniser skočio do ve-cea, a njegov protivnik nastavio da ubacuje lopticu u njegov deo terena. Da ne govorimo o tome kako se teniseri odmaraju na svakih nekoliko minuta, između gemova, gde na miru gricnu bananu i popiju štogod, dok biciklista, za svojih šest sati vožnje, jede i pije na biciklu (sve ispod oka posmatrajući svoje takmace da ga ne iznenade baš u trenutku dok guta ćevape, na primer), a odmara kad završi trku (kad ide nizbrdo, biciklista se ne odmara, nego se koncentriše još više da pri brzinama od 80, 90 ili 100 kilometara ne ostane bez glave; 2017. godine Australijanac Riči Port je, na Turu, pao pri brzini od 70 kilometara, odbio se o asfalt, pokupio još jednog biciklistu i zaustavio se tako što je udario o liticu; kad je zalečio rane i prelome vratio se biciklizmu i odmah naredne godine ponovo pao).

Nijedan sport, utoliko, nije tako opasan kao biciklizam. Kada je u Formuli 1 Romen Grožan 2020. godine doživeo strašan udes na Velikoj nagradi Bahreina, uspeo je iz buktinje svog bolida – odnosno onoga što je od bolida ostalo – da se izvuče neozleđen. Motociklisti doživljavaju teške povrede, ali i oni su prilično zaštićeni svojim odelima: dok po trideset metara klizi po asfaltu posle pada, motociklisti se odelo ne pocepa. Biciklisti, praktično, nemaju nikakvu zaštitu na sebi, a na gumama od nekoliko santimetara dostižu brzine od preko 100 kilometara na čas. Ko god je vozio bicikl zna šta znači pad pri brzini od 15 kilometara, a vrhunski biciklisti sporije od 40 kilometara voze samo na žestokim usponima. Na ovogodišnjem Turu bilo je etapa s prosečnom brzinom od gotovo 50 kilometara, što je jedva shvatljivo.

VINGEGOR VS. POGAČAR

I pre ovogodišnjeg Tura znali smo da nas očekuje okršaj dvojice najboljih (uz Slovenca Primoža Rogliča i Belgijanca Remka Evenpula). Već u prve dve etape koje su vožene u Baskiji, u Španiji, videli smo kako će to izgledati. (Poslednjih godina Tur ne počinje u Francuskoj, već u nekoj od zemalja s kojima se Francuska graniči. Pre koju godinu počeo je, recimo, u Engleskoj.) U izuzetno teškoj prvoj etapi, što je samo po sebi neobično jer prve etape su, po pravilu, ravničarske, Vingegor i Pogačar se nisu odvajali jedan od drugog, da bi njihov okršaj bio odlučen u poslednjih stotinak metara kada je Pogačar odsprintao Danca. Sutradan, opet na izuzetno teškoj stazi s gadnim usponima, dogodilo se obrnuto: sada je Vingegor bio jači od Slovenca i nekoliko sekundi pre njega ulazi u cilj.

A onda peta etapa Pau – Laruns duga 16 kilometra s dva strahovita uspona. Na tridesetak kilometara pre cilja počinje uspon prve kategorije Kol de Mari Blank i traje 7,7 kilometara pod nagibom od 8,6 procenata. Umeju nagibi da budu i strmiji, ponegde dostižu i 20 procenata (to je kao da ste udarili o zid), ali ovde valja uzeti u obzir da su biciklisti, posle 80 kilometara, već prošli strašan uspon Kol de Sudet od 15 kilometara, da su, u međuvremenu, imali brdovit teren što iscrpljuje na naročit način, te da na poslednji uspon dolaze prilično izmrcvareni. Do tog trenutka sve je, manje ili više, upravo onako kako se i očekuje, ali na početku uspona počinju da otpadaju Pogačarevi pomagači, dok se ekipa Džambo Visme dobro drži.

Poznavaoci biciklizma znaju koliko je važno da favoriti uvek uz sebe imaju nekog svog. Amerikanac Sep Kus drži Vingegora, dok je Pogačar sam. U takvoj postavci Hus ide napred i drži tempo, dok Vingegor ide iza Pogačara i diše mu za vrat. Takva pozicija je višestruko teška za onoga ko je sam. Fizički je zahtevno jer gubi više snage od onoga ko je iza njega pošto mora da prati onoga ispred sebe znajući da taj neko nije glavni i da je on tu samo da bi ga izmorio. Psihički je teže jer stalno mora da vodi računa o tome hoće li onaj iza njega da krene u napad, da, kako to biciklisti kažu, “skoči” i napravi prednost od desetak metara, a to je razdaljina koja se na ovakvim usponima teško stiže. U prvim kilometrima Pogačar se, čini se, dobro nosi s dvojicom biciklista Džambo Visme, naročito kad je Hus otpao i kada na čelo dolazi Vingegor. Ali upravo tada Vingegor pokazuje zbog čega je veliki biciklista. Iako se do tada činilo da su dvojica biciklista vezani nevidljivim nitima jedan za drugog – što jedan uradi drugi, poput senke, uradi to isto – Danac počinje da gazi po pedalama i događa se nešto što se ekstremno retko može videti: Pogačar, naprosto, ne može da drži Danca i zaostaje metar po metar. Vingegor vozi iz sedla, na tempo, dok Pogačar ne uspeva da ga dostigne čak i kada iz sedla ustaje. Na planinski prevoj Vingegor dolazi s minutom prednosti, a kao sjajan na spustu s lakoćom taj minut zadržava narednih desetak kilometara i prvi put ostvaruje značajniju prednost u odnosu na Pogačara.

Novi okršaj, međutim, zakazan je već sutradan u šestoj etapi od Tarbesa do Kotre-Kambaska, preko zloglasnog i slavnog Turmalea. Dakle, dva planinska vrha prve kategorije, Kol d’Aspen od 12 kilometara s nagibom od 6,6 procenata, sam cilj na Kotre-Kambasku i, naravno, Turmale od 17 kilometara i nagibom od 7,3 procenta. Naravno da se Pogačar i Vingegor nisu odvajali jedan od drugog i naravno da su svi očekivali da će Pogačar, posle jučerašnjeg poraza, da napadne, ali, naravno, niko nije znao kada se može dogoditi. Pošto se na prvom planinskom prevoju ništa nije dogodilo, većina komentatora očekivala je da bi Pogačar mogao da napadne na Turmaleu, ali od Turmalea do cilja ima nekih četrdesetak kilometara što Pogačaru, sve i da ostvari značajnu prednost, ne bi donelo mir jer Vingegar je sjajan i na nizbrdici i na ravnom. Bila je to prva etapa u kojoj dvojica velikih biciklista voze sami na čelu trke, jedan na jedan. A onda, kilometar pre cilja, na strašnom usponu, Pogačar silovito napada i za samo nekoliko sekundi pravi značajnu prednost.

Beskrajno je uzbudljivo u tim i takvim trenucima čitati znake. Dakle, kada biciklista “skoči” on ustane iz sedla i silovito gazi po podelama. Gotovo po pravilu to radi i njegov protivnik. Ovoga puta, međutim, Vingegor ne uspeva dugo da ostane na nogama nego seda i nastavlja u svom tempu. Izgleda da će Pogačar uspeti da ostvari značajnu prednost, jer kada biciklista sedne to znači, obično da ne može dalje, da je, kako se to u biciklističkom žargonu kaže, “ukiselio”. Ali i ovoga puta to je bio privid. Fantastični Danac, kao nekada Lens Armstrong (to je onaj koji je sedam puta osvojio Tur, a onda su provalili da je menjao krv za vreme trke i oduzeli mu sve titule), iz sedišta gazi po pedalama kao lud i prednost koju je Pogačar ostvario u prvih nekoliko sekundi ostaje ista sve do samog cilja, uprkos tome što Slovenac još nekoliko puta “skače”. Na kraju, Pogačar smanjuje prednost na 25 sekundi, a prva se nedelja Tura – uz pad i odustajanje jednog od najboljih, Španca Enrika Masa i tri pobede moćnog Belgijanca Jaspera Filipsena u sprintu – pokazuje kao jedna od najuzbudljivijih u poslednjih nekoliko godina.

SLOM I POSLEDICE

I druga nedelja Tura protiče u znaku borbe Pogačara i Vingegora, s tim što Pogačar stalno “kljuca” Danca i oduzima mu pokoju sekundu. Očekivao se veliki okršaj u još jednoj “kraljevskoj”, 13. etapi, na slavnom prevoju Gran Kolombje koji traje 17 kilometara pri usponu od 7,1 procenat, u proseku. No, ovaj vrh poznat je po deonicama koje značajno prelaze 15 odsto nagiba, a završava se, doslovno, na usponu do koga je i pešice teško doći. I, naravno, Pogačar napada nekoliko stotina metara pre kraja, stiže na cilj četiri sekunde pre Vingegorta i s četiri sekunde bonusa dolazi na 9 sekundi zaostatka od Danca. U naredne dve etape vodi se strašna borba između njih dvojice, ali zbog sitnih Pogačarevih taktičkih propusta, naročito u 15. etapi do Sen-Žerve Mon Blan kada bezuspešno napada Vingegora, razlika ostaje ista. Drugim rečima, približava se vožnja na hronometar u 16. etapi od Pasija do Kombloa.

Dugo će biciklistički svet pamtiti taj utorak 18. jula. I Pogačar i Vingegor vrhunski su hronometraši. Kako mu i samo ime kaže – hrono = vreme – u toj disciplini biciklisti se bore protiv vremena i protiv sebe: određenu deonicu, u ovom slučaju dugu 22,4 kilometra, s vrlo napornim brdskim ciljem na kraju, prelaze sami, najbrže što mogu. Odličnom vožnjom Belgijanac Vut van Aert zaseda na čelo i sve do Pogačara, koji kao drugoplasirani u generalnom plasmanu startuje pretposlednji, on je nedodirljivi lider. Ali govorimo o Pogačaru. Već posle prvog merenja vremena jasno je da Pogačar ide brže od Van Aerta. Nezgodno je, međutim, što Vingegor ide brže od Pogačara. Neverovatno je bilo gledati njihovu vožnju koja je, umnogome, podsećala na okršaj Primoža Rogliča i Tadeja Pogačara na Tur de Fransu 2020. godine kada, u pretposlednjoj etapi Tura, na hronometar, Pogačar prestiže Rogliča i uzima mu Tur ispred nosa. Ako je na svakih sto metara Pogačar za sekundu, otprilike, povećavao prednost u odnosu na Van Aerta, Vingegor je na svakih sto metara povećavao prednost u odnosu na Pogačara, otprilike za sekundu i po. Vozio je Danac kao vanzemaljac, a Pogačaru nije vredelo ni to što je specijalni bicikl za hronometar zamenio biciklom za brdsku vožnju. Vingegar ostvaruje prednost od 2,5 minuta u odnosu na Pogačara, što je, uzimajući u obzir fantastičnu vožnju Slovenca, potpuno impresivno, zapravo neverovatno. Na cilju u Komblou poznavaocima Tura bilo je prilično izvesno da je ovaj Tur, najverovatnije, već odlučen. Ipak, malo je bilo onih koji bi za svoju prognozu stavili ruku u vatru jer Tadej Pogačar jedan je od namoćnijih biciklističkih boraca. Ratnik takoreći.

Sutradan, dakle u 17. planinskoj etapi od Sen-Žerve Mon Blan do Kurševela, s dva cilja prve kategorije i jednim “kraljevskim” usponom na Kol de la Loze, bila je verovatno poslednja Pogačareva šansa. Ako neko ima šanse s obzirom na svoju snagu, a naročito psihičku konstituciju, to je onda Pogačar. Sve se, međutim, raspalo 16 kilometara pre cilja. Vingegor je bio toliko iznenađen time što Pogačar ne može da ga prati da se, neko vreme, neprestano osvrtao proveravajući da li se to zaista događa. I zaista se događalo. Veliki Tadej Pogačar, samleven strašnim porazom prethodnog dana, nije uspeo da uspostavi ravnotežu u svojoj glavi: Vingegar pravi razliku od pet minuta, što je, ukupno, više od sedam minuta razlike. Sada je jasno: Danac je, drugi put zaredom, osvojio Tur.

No, iako je generalni plasman jasan, ne bi Pogačar bio to što jeste – veliki biciklista – kada bi utonuo u sažaljenje. Ne samo što je, uz neverovatnu radost, osvojio strašnu dvadesetu etapu od Belfora do Le Markstan Feleringa, nego je u poslednjoj etapi na Jelisejskim poljima u Parizu još jednom pokušao sve što može. U osnovi, 21. etapa je revijalnog karaktera sve do dolaska na Jelisejska polja po kojima se vozi poslednjih pedeset kilometara ukrug. Tu etapu, po pravilu, osvajaju veliki sprinteri, a svaki se pokušaj bega “kažnjava”. No, Pogačar je i tu pokušao. I upravo se po reakciji glavne grupe vidi koliki ugled uživa Slovenac. U nekim drugim slučajevima grupa bi pustila “begunca” da napravi prednost i od dvadesetak, možda i trideset sekundi, da bi ga, po nekim čudnim zakonima fizike, uvek sustizala baš pred ciljem. Pogačara, međutim, nisu pustili više od osam do deset sekundi jer, naravno, svi znaju: napravi li ovako veliki biciklista značajniju prednost, neće ga stići niko. Zbog svega što radi, zbog načina na koji vozi, zbog vedrine, fer-pleja, beskompromisnosti, ali i lepog ponašanja, Pogačar je voljen biciklista, a posle ovog junačkog pokušaja na Jelisejskim poljima voleće ga ljudi još više. Naravno, kapa dole za velikog biciklistu Jonasa Vingegora, dvostrukog pobednika Tur de Fransa.