U onoj meri u kojoj je nekome ko ne voli i ne prati fudbal teško, a verovatno i nemoguće, objasniti u čemu je čar jurnjave za napuhanim mjehurom – dok 22 momka na terenu šutiraju malo mjehur, malo jedni druge, a 60.000 ili više duša sa tribina raduje se, tuguje, urla i ljuti se – još je uzaludnije objašnjavati onome ko ne voli i ne prati biciklizam u čemu je tajna discipline u kojoj dvestotinjak mršavih momaka okreće pedale po pet-šest sati bez prestanka, jurca brzinom od 100 kolimetara nizbrdo i pati kada se penje planinskim putevima, koji su toliko strmi da biciklisti samo što se ne strovale na leđa. O publici, pak, jedva da vredi govoriti, jer ti fanatici u stanju su da pređu stotine kilometara kako bi svoje junake posađene na dva točka videli, otprilike, tri sekunde dok proleću kraj njih, ili, ako se nacrtaju na naročito strmom planinskom prevoju, i čitavih desetak sekundi. Najzad, fudbalska utakmica traje sati i po, a Tur de Frans – kao i Điro d’Italija i Vuelta d’Espanja – traju po pet-šest sati 21 dan za redom. Zbog toga, pre izveštaja s ovogodšnjeg Tura, nekoliko opštih mesta za one koji ne prate biciklizam, a odlučili su, iz nekog razloga, da prionu na ovaj tekst.

BICIKLIZAM JE ČUDO

Za razliku od svih drugih sportova u kojima se, kada je igrač povređen, nadmetanje zaustavlja, igraču se pruža pomoć ili izlazi iz igre, u biciklizmu se trka ne prekida. Biciklista koji je, recimo, pri brzini od 50 kilometara pao na hrapavi asfalt i odrao, otprilike, četvrtinu kože s tela, rasturio ramena, laktove i kolena, a neretko i glavu, biciklista, dakle, koji je sada živa rana, seda na novi bicikl nadajući se da će, ako bude imao snage, da stigne grupu koja je, brzinom od 50 kilometara, nastavila dalje. Događalo se da biciklisti voze s polomljenim rukama, nogama, rebrima…

Uz to, kada ekstremno naporna trka traje po pet sati, potrebno je obnavljati energiju – teniseri jedu banane, na primer – pa biciklisti jedu usput, ali to rade u sedlu, pri brzini od rečenih pedesetak kilometara na sat. Kad se penju uz planinu, užasno im je toplo. Kad se spuštaju – smrzavaju se, logično. Kad im se pripiški, mogu da stanu ako ocene da grupa ne vozi isuviše brzo, ali ako ocene da bi to bio prevelik rizik, piške s bicikla u pokretu. Oni uviđavniji trude se da ne isprskaju publiku. A publike ima ko pleve. Kada bi se sabrao broj posmatrača koji se nađu uz put kojim prolazi biciklistički karavan, ispalo bi da je biciklizam sport koji, uživo, gleda najviše ljudi.

Razume se, ovde je reč o svojevrsnoj biciklističkoj kulturi koju neguju biciklističke velesile poput Francuske, Italije, Španije, Slovenije, Belgije, Kolumbije. U tim zemljama biciklizam nije jedan sport među drugima, već društveni događaj. Pogledajte samo kako su gradovi, mala mesta, sela, okićeni ljudima kada karavan prolazi kroz njih. I sve to, kao što je rečeno, da bi se uz aplauz ili impresivnu dreku podržali biciklisti u čijem ćete prisustvu uživati tek nekoliko sekundi. Najzad, pre nego što je televizija počela da pokriva čitave trke, sa sve automobilima, motociklima, helikopterima i dronovima, radijski prenosi i novinski izveštaji s biciklističkih trka bili su važni koliko i najvažniji politički događaji, a veliki su se novinari i pisci utrkivali u tome ko će da ponudi bolji izveštaj s trke. Francuske sportske novine L’Equipe, list velikog formata čije su stranice ličile na čaršave, dostizale su, u vreme Tura, zapanjujuće tiraže. Danas, pak, kada imamo prenose jedan kroz jedan, naročito iz vazduha, sve i da mu samo okretanje pedala ne znači ništa, čovek može da uživa u prelepim prizorima iz Francuske, Italije, Španije, Slovenije, Belgije… Biciklizam je čudo.

NEODGOVORNA GRAĐANKA

Ovogodišnji Tur obeležio je fantastični Slovenac Tadej Pogačar (23 godine), senzacionalni pobednik prošlogodišnje trke. Da podsetimo, pošle godine je prvo mesto i žutu majicu, gotovo od samog početka, čvrsto držao drugi Slovenac, Primož Roglič, možda i najbolji biciklista današnjice, a onda je u poslednjoj etapi na hronometar – to je etapa kada se biciklista, tako da kažemo, nadmeće sa samim sobom, nastojeći da tridesetak kilometara pređe što brže može – izgubio od Pogačara, čime mu je izmaklo prvo mesto na Turu. Takav se preokret u biciklizmu događa veoma retko. Pogačar, koji je važio za jednog od najperspektivnijih mladih vozača, senzacionalnom pobedom pridružio se samom biciklističkom kremu, da bi ovogodišnjom odbranom Tura – i to kakvom odbranom – najavio pohod na ono što su, u istoriji biciklizma, uspevali da dostignu samo najveći poput Žana Anketila, Fausta Kopija, Edija Merksa, Bernara Inoa, Migela Induraina ili Krisa Fruma.

Teško je pronaći dovoljno pogrdnu reč za građanku koja je, 152 kilometra pre cilja etape, hoteći da njena poruka ispisana na debelom kartonu bude vidljiva na televiziji, izazvala masovan pad biciklista. Put je relativno uzan, brzina je, karavan je, kako se to kaže, nervozan. Biciklisti su zbijeni jedan uz drugog, povremeno vidimo kako neki, izguran, izađe s kolovoza i malo se proveze travom, ali vrlo često nema mesta za takve manevre jer pored puta je ili jarak, ili ivičnjak. Na čelu Rogličevog tima Jumbo Visma, sačinjenog od samih vrhunskih vozača, nalazi se iskusni Toni Martin, dok su ostala osmorica poređana iza njega u pravoj liniji. Samo sekund pre nego što će doći grupa vidimo dežmekastu građanku s naočarima kako se namešta kraj puta, tako da kamera uhvati tekst na kartonu. Građanka koja je leđima okrenuta nadirućoj grupi nije, međutim, svesna da karton gotovo svom dužinom izlazi na put. Toni Martin će reći kasnije da je video i građanku i karton, ali da onako stisnut nije imao nikakve šanse da je izbegne. U sledećem trenutku Martin udara o karton, građanka, od siline udara, odleće u jarak, Martin pada, na njega naleće čitav njegov tim povlačeći za sobom još šezdesetak biciklista. Nastaje neviđeni krkljanac. Padovi se u biciklizmu događaju, ali ovako masovni ipak retko. Građanka je identifikovana i uhapšena, a neki od predloga koja bi joj kazna bila primerena odmah su odbačeni jer, kada je neko pomenuo da bi mogla da plati odštetu, ispostavilo se da je, u tom padu, stradala oprema u vrednosti od oko 300.000 evra. Problem je, međutim, što je to bio tek početak nevolja.

TREĆA ETAPA

Treća etapa od Lorijena do Pontivija nije laka zbog talasastog terena, ali nije najavljivala veće potrese, niti prevelika iznenađenja. Ispostavilo se da je na više načina upravo ona odredila dalji tok trke. U prvom delu etape najpre pada Gereint Tomas, pobednik tura 2018. godine i jedan od najvećih favorita, i teško povređuje rame. Nastaviće Tomas da vozi do kraja trke (eto, to je biciklista), ali bez ikakve šanse za značajniji plasman. A onda, dvadeset kilometara pre cilja, ponovo uzan put, ponovo velika brzina i ponovo nervoza – sada se već i cilj približio i svima bi odgovaralo da budu na čelu trke. Na jednoj blagoj krivini, međutim, pada Primož Roglič i ponovo povlači za sobom nekoliko desetina biciklista. Pad je težak, a na fotografiji koju je te večeri Roglič objavio vidi se da je, doslovno, u zavojima od ramena do stopala. Sav pocepan i odran, posle znatnog gubitka vremena i u bolovima, Roglič uspeva da zajaše novi bicikl i da krene dalje. Ali, ni to nije sve.

Na svega stotinak metara pred ciljem, neposredno ispred krivine udesno, započinje sprint u kojem učestvuju Peter Sagan i Kejleb Juan. Sledi strašan pad pri brzini od šezdesetak kilometara na sat, vidimo dvojicu biciklista koji, doslovno, drljaju asfalt više od deset metara. Sagan odmah ustaje, ali se Kejleb ne miče. Prizor je mučan i strašan. Ispostavilo se da Kejleb ima višestruke prelome, a Sagan je, zbog infekcije kolena kao posledica pada, odustao nekoliko dana kasnije. U narednih nekoliko etapa možda i glavni favorit tim Jumbo Visma ostao je, doslovno, bez polovine vozača.

POGAČAREVA DOMINACIJA

Četvrtu etapu dobija 35-godišnji sprinter Mark Kavendiš, koji se nekoliko godina nalazio u krizi, i time je najavio nešto čemu se nije nadao ni on sam: dostizanje rekorda Edija Merksa u broju osvojenih etapa na Turu. Petu etapu, prvi hronometar, dobija Tadej Pogačar, a Roglič deluje kao da se oporavlja od padova. Šestu etapu dobija ponovo Kavendiš u sprintu, a Roglič i Tomas zaostaju sve više. Sedmu etapu, od Vijerzona do Kruzoa, izvanrednim begom dugim 18 kilometara, osvaja Matej Mohorič, treći sjajni Slovenac (26 godina) koji se, iz godine u godinu, sve više nameće. Sličnom tehnikom, begom od dvadesetak kilometara, osvojiće i 19. etapu. U osmoj, planinskoj etapi od Oinaksa do Gran-Bornana Pogačar prvi put demonstrira silu u planini, kreće sam i impresivnom vožnjom dobija ogromnih pet minuta ispred pratlilaca, i prvi put oblači žutu majicu, da je ne skine do kraja trke.

U međuvremenu, Mark Kavendiš osvaja još dve etape (10. i 13.) i izjednačuje se sa Edijem Merksom po broju osvojenih etapa na Tur de Fransu. Zabeležen je i susret, kada su se dva velika majstora prijateljski izgrlila. Sprint u 13. etapi bilo je malo remek-delo sprinterske pripreme. Naime, ekipa Quick-Stepa toliko je dobro pripremila Kavendišov sprint – važno je da sprinter, do poslednjih nekoliko desetina metara, uvek ispred sebe ima nekog iz svoje ekipe ko mu "krči put", a to je pri brzini od 60 kilometara i uz neprestano guranje, sve samo ne lako – da su prva dva mesta osvojila dvojica iz iste ekipe. Etapu broj 11, jednu od najtežih, koja je prešla preko legendarnog i zloglasnog Mont Ventua (to je kao da vozite uz zid), odnosi Belgijanac Vut van Aert vozeći, praktično, sam, jer njegova ekipa Jumbo Visma je desetkovana. A onda 17. i 18. etapa, obe planinske, istinske poslastice. S jedne strane, iako ima ogromnu prednost od pet minuta ispred Jonasa Vingegarda i Rikarda Karapaza, Pogačar još nije završio posao jer obe te etape su strašne, planinske, sa usponima od 12 procenata, a na takvim etapama, čak i kada biciklista ima fantastičnu ekipu kakvu ima Pogačar (Ujedinjeni Arapski Emirati), nije isključena nijedna mogućnost. Vozio je te etape Pogačar kao najiskusniji biciklista na svetu, a kada je došlo do direktnih obračuna sa Vingegardom i Karapazom (uz asistiranje sjajnog Španca Enrika Masa), demonstrirao je takvu silinu, takvu snagu, da je to bilo teško poverovati. I, za sam kraj, dve pobede Vuta van Aerta, na hronometar i sprint u Parizu, na Jelisejskim poljima, gde u direktnom obračunu tuče Marka Kavendiša, koji ipak ne uspeva da pretekne Edija Merksa po broju pobeda na Turu.