Krajem avgusta u opštini Novi Beograd postavljeno je 76 kontejnera za plastične flaše, aluminijum, papir i tri kontejnera za baterije i ulja. U Višnjičkoj banji i na Novom Beogradu otvorena su reciklažna dvorišta, a realizatori ovog poduhvata, aktivisti udruženja "Mladi istraživači Srbije" obećali su da će tokom jeseni nabaviti i u gotovo svakoj mesnoj zajednici u Novom Beogradu instalirati još 60 žičanih kontejnera. Ova, za srpske prilike nesvakidašnja reciklažna akcija održana je u okviru projekta čiji je cilj promena potrošačkih navika stanovnika Novog Beograda. Za septembar je najavljeno/očekivano usvajanje Zakona o upravljanju otpadom. Cilj Zakona je uspostavljanje integrisanog sistema upravljanja otpadom – od nastanka, preko sakupljanja, transporta, skladištenja, tretmana, do njegovog konačnog odlaganja. Osim što će u čitavom procesu omogućiti veća prava i obaveze lokalnoj samoupravi, predlog zakona uvodi i jednu novinu – "odgovornost proizvođača otpada" i princip "zagađivač plaća". Kako za "Vreme" objašnjava pomoćnik ministra zaštite životne sredine, mr Đorđe Jovanović, Ministarstvo zaštite životne sredine želi da problem u vezi s upravljanjem otpadom uredi na najbolji mogući način, usklađen sa svim onim inicijativama koje se primenjuju u EU-u. Član 58. Predloga zakona predviđa i usvajanje Zakona o ambalaži i ambalažnom otpadu o kome se govori još od 2003. godine. "Otpad više ne predstavlja otpad u klasičnom smislu reči, već može da reprezentuje i određenu vrstu vredne sirovine. Postupkom reciklaže može se uspostaviti jedna potpuno nova privredna grana koja nije do sada i na takav način postojala u Srbiji. Postojalo je nešto što je bilo uslovno rečeno ‘privredna grana’, odnosno ‘privređivanje’ određene socijalne kategorije određenih tehničkih grupa i grupa koje su, nažalost, bile na granici ili ispod granice siromaštva. Postavljanjem zakona iz ove oblasti, reciklaža dozvoljava pravo i mogućnost da bude postavljena kao prava privredna grana", objašnjava Jovanović.

DESET ODSTO SVEGA: Zvanični podaci o ukupnoj količini otpada koja se u Srbiji godišnje "proizvede" – ne postoje. Procenjuje se da je u pitanju količina od 2,2 miliona tona otpada, od čega je 40 odsto (oko 550.000 tona godišnje) otpad od ambalaže. Nezvanične procene, takođe, ukazuju na to da ukupna godišnja šteta, prouzrokovana nepropisnim upravljanjem otpadom, iznosi između 98 miliona i 276 miliona evra (0,4 – 1,1 odsto BDP-a).

"Procenat reciklaže u Srbiji 2003. godine bio je na nivou od tri odsto. U tom periodu je uglavnom postojao neki deo sistema za reciklažu metalnog otpada (gvožđe, aluminijum, bakar…), jer su te sirovine oduvek imale svoju tržišnu vrednost na svetskoj berzi. Reciklaža svega ostalog što je takođe sekundarna sirovina, odnosno onoga što se može preraditi u neki drugi, ili isti proizvod, nije postojala", kaže direktor Agencije za reciklažu Gordana Perović.

Do pre tri-četiri godine u Srbiji se svega pedesetak firmi bavilo sakupljanjem i izvozom (uglavnom metalnog) otpada. Danas, prema podacima Agencije za reciklažu, samo u Beogradu 65 preduzeća bavi se nekim vidom reciklaže, a čitavoj u Srbiji njih 264. Najviše ih je i dalje orijentisano na metalni otpad (170), zatim na otpad i ostatke plastičnih masa, papir je na trećem mestu, a u čitavoj Srbiji postoji samo jedno preduzeće koje otkupljuje ograničenu količinu stakla. "U Srbiji ne postoje pogoni za preradu stakla", kaže Gordana Perović i dodaje da je njegova cena na tržištu toliko niska da se ne mogu pokriti ni transportni troškovi. Situacija je, međutim, potpuno drugačija kada je u pitanju elektronski otpad. Direktiva za elektronski otpad je u Evropi stupila na snagu 2002. godine a u Srbiji, uprkos tome što ne postoje ni zakon o elektronskom otpadu niti zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu, uveliko postoje kapaciteti za prikupljanje, odvajanje i delimičnu preradu elektronskog otpada (kompjutera, telefonskih centrala).

U Srbiji ima i preduzeća koja se bave reciklažom starih vagona ostavljenih po prugama, tri-četiri preduzeća se bave reciklažom akumulatora (neka ih i sakupljaju), u poslednjih nekoliko godina otvoreno je nekoliko kapaciteta za reciklažu toner kaseta, a postoji i nekoliko malih pogona za reciklažu tekstila, odnosno starih krpa.

Već decenijama u Srbiji traje i reciklaža papira, samo što je ovaj proces sada mnogo organizovaniji, jer u zemlji postoji nekoliko fabrika za dobijanje i preradu papira i kartona. Te fabrike ne koriste nijedan gram celuloze (a to znači nijedan gram drveta), već koriste isključivo stari papir.

U više od šesnaest opština Srbije postavljeni su kontejneri za PET ambalažu, a 27 preduzeća se bavi nekim vidom prerade ove sirovine. Prema rečima Gordane Perović, tokom poslednje tri godine u Srbiji su počele da se proizvode mašine koje mogu da sabijanjem i mlevenjem PET ambalaže smanje njenu zapreminu, a samim tim i troškove transporta koji su, inače, veliki.

Jedna tona čistog granulata za PET ambalažu košta otprilike između 1100 i 1200 evra (u zavisnosti od cene nafte na tržištu). Ako je u Srbiju prošle godine uvezeno 42.000 tona granulata, onda to znači i najmanje 42 miliona evra potrošenih na tu sirovinu. Niko u Srbiji ne proizvodi PET ambalažu, a izgradnja jedne fabrike sa tom namenom košta otprilike oko pet miliona evra.

Kada se sve sabere, rezultati iz prvih šest meseci ove godine pokazuju da Srbija reciklira oko od 10 odsto otpada. "Za period od tri godine, smatram da to nije mali pomak", kaže Gordana Perović. "U Srbiji proces recikliranja nije isti kao u Nemačkoj ili Austriji, na primer. I oni su počeli sa malim procentom recikliranog materijala, ali su počeli mnogo pre nas. U Japanu se danas reciklira 90 odsto otpada, ali Japan je prvi zakon o reciklaži dobio još 1965. godine."

IZVOZ/UVOZ: Reciklaža je, pre svega, očuvanje prirodnih resursa na zemlji i smanjenje zagađenja, kaže Gordana Perović. Primera radi, kada se nova limenka dobije preradom stare uštedi se 95 odsto energije za preradu i postiže se 75 odsto manje zagađenje.

U Srbiji, međutim, postoji praksa da mnogi sakupljači otpada izvoze stari papir, a da ga domaće fabrike koje se bave preradom papira – uvoze. "Mi ne smemo da dozvolimo da nam sekundarna sirovina nekontrolisano izlazi iz zemlje. Svako ko sakuplja sekundarnu sirovinu taj materijal mora prvo da ponudi domaćim fabrikama koje je prerađuju, ukoliko takvih fabrika imamo. U novom zakonu o upravljanju otpadom ne vidim da će toga biti", kaže Gordana Perović. Đorđe Jovanović kaže da će država morati da propiše količinu i vrstu materijala koji bi trebalo da ostane u Srbiji, ali podseća da je i otpad vrsta robe: "Postoje pravila Svetske trgovinske organizacije i mi ne možemo nekoga da sprečimo da izvozi otpad, pogotovo kada je reč o vrsti otpada gde ne postoji mogućnost njegove prerade i rešavanje njegove sanacije u Srbiji. Jedini način da se to uradi je izvoz. Pitanje izvoza otpada bilo bi regulisano po svim pravilima koja važe u svetu."

Konačno, reciklaža je, prema rečima Gordane Perović, i jedan vid kulturološkog aktivizma: "Kada dovedemo investitore, obezbedimo sredstva, postavimo kontejnere tamo gde treba da budu postavljeni, tada će svako plastičnu bocu sigurno ubaciti u taj kontejner. Ako ne obezbedimo kontejner, logično je da će boca završiti tamo gde ne treba."

Depozitni i višematerijalni integrisani sistem

Kompanijama koje u Srbiji koriste otpadnu nepovratnu ambalažu država je svojevremeno ponudila dve opcije: jedna je depozitni sistem, a druga ugovor o reciklaži. Uvođenju depozitnog sistema, koji se primenjuje u Hrvatskoj, usprotivio se SEKOPAK, neprofitna kompanija koja se bavi upravljanjem ambalažnim otpadom i posreduje između države i industrije u povraćaju ambalažnog otpada sa tržišta u proizvodnju. Kako za "Vreme" objašnjava generalni sekretar SEKOPAK-a Rebeka Božović, glavne mane depozitnog sistema su to što je "skup i parcijalan": "Sve evropske zemlje imaju sisteme koje primaju sve vrste ambalaže, a depozit je u nekoliko zemalja uveden iz drugih razloga o kojima ovde nije bilo govora – da bi se zaštitila proizvodnja piva u manjim lokalnim fabrikama i pokušala promocija povratne ambalaže. Prvi pokušaj je delimično uspeo, a drugi je u potpunosti omašio svoj cilj." Božovićeva ukazuje na to da depozitni sistem omogućava kratkoročno visoke količine sakupljene ambalaže od PET boca i aluminijumskih limenki, jer daje finansijski podsticaj potrošaču da vraća ambalažu tako što mu vraća ono što je platio u okviru cene proizvoda. Ceo sistem je sličan kaucijskom modelu za staklo koji u Srbiji postoji od pamtiveka.

"Ono što se ne govori jeste da je Nemačku samo uvođenje koštalo čitavu milijardu evra, a Austrija je pravila procene da bi je dodavanje depozitnog sistema koštalo 120–140 miliona evra i dodatnih 40 miliona za njegov rad", kaže Božovićeva.

Za razliku od depozitnog sistema koji dostiže ciljeve za povraćaj, ali se odnosi samo na dve vrste ambalaže, u zemljama Evropske unije otpad se tretira po programu "Zelene tačke" ("Green dot"). Sve zemlje EU-a kroz svoje nacionalne organizacije industrije za postupanje sa ambalažnim otpadom, delaju u skladu sa evropskim propisima iz ove oblasti, a pre svega u skladu sa Direktivom 94/62/EC, koja propisuje osnovna pravila koja moraju poštovati sve države članice. Pravila propisuju da se u okviru sistema moraju tretirati sve vrste ambalažnog otpada – papir, staklo, metal, plastika, drvo, tekstil, a za svaku vrstu materijala se određuju minimalni i maksimalni procenti u čijim okvirima se kreću procenti država članica.

Suština ovakvih višematerijalnih integrisanih sistema jeste u tome da svi oni koji učestvuju u lancu proizvodnje do trenutka plasmana proizvoda na tržište, plaćaju nacionalnoj organizaciji za povraćaj određenu finansijsku nadoknadu po težini plasiranog ambalažnog materijala. Ta sredstva organizacija za povraćaj koristi za finansiranje mreže sakupljanja ambalažnog otpada i njegove predaje na dalju preradu, bilo da time finansira javna komunalna preduzeća u jedinicama lokalne samouprave, bilo da tenderiše privatne firme. Svaka zemlja ima u nekim detaljima različit model primene ekonomskih instrumenata. Oslanjanje sistema na postojeću komunalnu infrastrukturu korist je i za širu društvenu zajednicu, jer se razvojem višematerijalnog integrisanog sistema razvija kapacitet i modernizuju postojeća komunalna preduzeća. "Cilj svake zemlje članice, a tako treba da bude i u Srbiji, jeste da se zatvori krug i da posao sakupljanja i prerade ambalažnog otpada bude dugoročno održiv, ali i rentabilan", zaključuje Rebeka Božović.