Švajcarska je prošle nedelje otvorila novo poglavlje u istoriji prostitucije. Zemlja koja je pre šest decenija "povukla nogu" u legalizaciji "najstarijeg zanata" uradila je nešto što još niko nije – uložila je novac poreskih obveznika (1,7 miliona evra) u otvaranje prostora za razmenu seksa za novac. Devet drajv-in garaža koje podsećaju na perionice automobila (nemaju vrata) podignute su u nekadašnjoj industrijskoj zoni u Cirihu, između pruge i autoputa.

Građani Ciriha su u martu prošle godine izašli na referendum, 53 odsto njih je reklo "da" seks garažama i na taj način su, praktično, postali osnivači gradskog bordela na otvorenom.

Precizni Švajcarci su mislili na sve, pa i na održivost ovog sistema. Svaka od 40 prostitutki koja radi u ciriškom drajv-inu mora biti registrovana za tu delatnost kod gradskih vlasti, mora da plati godišnju dozvolu za ovu praksu u iznosu od oko 35 evra i da, povrh toga, svake večeri na početku radnog vremena na licu mesta uplati 4 evra, koji direktno idu u gradsku kasu. Grad se obavezao da će svake godine izdvajati oko 550.000 evra iz budžeta u ime održavanja ovog prostora.

Za razliku od uličnog prostituisanja i reklamiranja seksualnih usluga, otvaranje bordela je u Švajcarskoj legalno. Seksualne radnice su, bar kako zakon predviđa, registrovane, uredno plaćaju porez na prihode, kao i PDV, a mnoge kao sredstvo plaćanja primaju i kreditne kartice. Ako se u obzir uzme činjenica da Švajcarska spada u finansijski dobrostojeće zemlje, sa uglavnom isto tako ekonomski potentnim turistima, da se pretpostaviti da samo legalnim putem godišnje ostvari nezanemarljiv prihod od prostitucije. Da li u tako uređenom sistemu Švajcarci pouzdano znaju koliko se novca obrne u ovoj industriji, koliko žena je primorano na ovaj posao i da li je uvođenjem PDV-a na seksualne usluge poboljšan kvalitet života seksualnih radnica i smanjeno nasilje koje trpe? Odgovor je: ne.

Prostitucija je, sa manjim ili većim slobodama, do sada legalizovana u skoro polovini evropskih zemalja. Sve su tu odluku odbranile stavom da je to, prevashodno, za dobrobit žena koje se ovim poslom iz raznih razloga bave. Vođene časnom namerom da stanu na put seksualnoj eksploataciji i seks-trafikingu, države su kao efikasno rešenje prepoznale oporezivanje, zauzvrat nudeći seksualnim radnicama bolje uslove za rad, zdravstveno, a u nekim slučajevima i socijalno i penziono osiguranje. Koliko je ta razmena efikasna i fer i kako izgleda u praksi najrazvijenijih evropskih zemalja?

PRAVILA NAJSTARIJEG ZANATA: Nemačka važi za najveći bordel u Evropi sa oko 400.000 seksualnih radnica koje ostvaruju promet od oko 14,5 milijardi evra godišnje. Prostitucija je u Nemačkoj legalna od 2002. godine i zakon kojim je to omogućeno smatra se najliberalnijim na svetu. Seksualni radnici su nezavisni privredni subjekti koji mogu da rade pod ugovorom ili samostalno, ali su u obavezi da plaćaju porez na prihod, kao i PDV. Sa druge strane, svaki grad ima pravo da zonira kraj u kome je prostitucija u svakom obliku zabranjena. U Minhenu, na primer, nećete videti puno uličnih prodavačica ljubavi, u Hamburgu im je dozvoljeno da rade po klubovima i to samo u određenim satima, a u Berlinu nema ograničenja, čak ni na ulici.

S obzirom na to da primaoci i pružaoci seksualnih usluga najviše vole keš kao sredstvo plaćanja, deo zakona koji se odnosi na plaćanje poreza je ojačan dodatnim klauzulama. Tako je, na primer, u Berlinu i još nekim gradovima inicirano da prostitutke taj porez plaćaju unapred. Vestfalija u to ime naplaćuje 25, Bon šest, a Berlin 30 evra dnevno po prostitutki.

Prvi grad u Nemačkoj koji je ponudio eksplicitni sistem plaćanja poreza na seksualne usluge je Keln. Konzervativna CDU i partija Zelenih su 2004. predložili gradskom veću da svako lice koje se bavi prostitucijom plaća mesečno 150 evra na ime poreza, bilo preko vlasnika bordela ili kao privatno lice. Kao razlog za uvođenje poreza država je navela da joj je cilj suzbijanje prostitucije. Umesto toga, naplatili su 828.000 evra od poreza, dok ilegalna prostitucija cveta.

Danas, jedanaest godina nakon legalizacije, ispostavilo se da je zakon, donet pod parolom unapređenja ljudskih prava, zapravo samo još više otvorio vrata seks-trafikingu. Eksperti procenjuju da se u Nemačku godišnje dovede između 70.000 i 100.000 žena da bi bile seksualno eksploatisane. Što se insistiranja na unapređenju zdravstvene nege tiče, činjenica da zakon ne predviđa obavezne lekarske preglede za prostitutke, govori dovoljno o brizi za život prostitutki.

DOBRE NAMERE NIKOLE SARKOZIJA: Moralni sunovrat doživela je i legalizacija prostitucije u Holandiji. Umesto uređenog sistema u kome svi dobijaju šta žele, sa minimalnim stepenom zloupotreba, ova zemlja je dobila rapidno rastući kriminalitet i veliki broj ilegalnih (i zlostavljanih) prostitutki. Ipak, to državu ne sprečava da im naplaćuje porez. Iako su im do 2011. nekako i gledali kroz prste, holandski poreznici su pre dve godine isplanirali kako da efikasnije naplate porez od 33 odsto na zaradu. Odluka je bila izvedena na osnovu prostog računa: u Holandiji radi oko 80.000 prostitutki, koje u proseku naplaćuju 50 evra za petnaestominutnu sesiju, što znači da se godišnje u ovoj branši zaradi oko 625 miliona evra. Razlog za pooštravanje mera naknadno je obrazložen time da je ranija naplata bila slaba jer se dobrovoljno registrovalo samo pet odsto prodavačica ljubavi. Očigledno da uprkos svom slobodoumlju niko čak ni u Holandiji ne voli da se deklariše kao prostitutka.

Vrhunac licemerja postigla je Francuska, zemlja u kojoj je prostitucija sama po sebi nije nelegalna, ali zato sve ostalo u vezi sa njom jeste. Francuska vlada je prošle godine ukinula zakon iz 2003. koji je branio traženje mušterija na ulici. Taj zakon koji je vatreno podržavao Nikola Sarkozi pod parolom da želi da razbije lanac prostitucije, pre svega zbog žena žrtava tog posla, uspeo je te iste žene da iz centra gradova protera na periferiju gde su bile sve samo ne zaštićene.

U celoj priči stiče se utisak da je uglavnom oporezivanje seksualnih radnica definisano do tančina. Fizička zaštita i lekarski pregledi, čak i ako su predviđeni zakonom, ne podležu strogim kontrolama. Tek jedan promil prostitutki od svog posla živi dostojanstveno. Većina njih su iskorišćene, zlostavljane i prezrene od društva koje njihove usluge koristi i povrh svega, "za njihovo dobro" želi da im naplati porez posredstvom države koja se našla u ulozi "časnog" makroa.