Na kalendaru je 1977.

Elvis Prisli se degradirao iz godine u godine, u telesnom smislu, do tačke kad bi na kraju svog koncerta jedva disao. Ipak, pokušavao je da ne otkaže nijedan.

Kad je umro tog leta, 16. avgusta, Elvis je bio ruina, fizički posmatrano. Razvaljen iznutra, razjedene utrobe i oslabelog srca. Njegov anđeoski glas zato je delovao kao šot afrodizijaka, nešto što je dolazilo sa onog sveta, silazeći niz sva čula da dopre do srca.

SEKSUALNA NOSTALGIJA: Elvisova muzika na svaki način je važna, njegov glas jedan je od onih nezaboravnih, ali treća suštinski bitna komponenta njegove harizme bode oči: Elvis je, naime, bio seks simbol.

Nema ničeg posebno uvredljivog u isticanju te činjenice – naročito ne danas – koja je tako dugo držala mit živim, i vrlo jednostavno objašnjavala zašto je jedna marginalna figura sa američkog Juga uspela tako brzo da se ureže u svest i tela američkih tinejdžera, a potom i tinejdžera širom sveta. Vreme u kojem se pojavio vapilo je za svojim novim seksualnim simbolima, za svojim izrazom totalnog životnog oslobođenja od predvidljivih stega građanske svakodnevice. Tim pre što su pedesete bile godine neviđenog ekonomskog uzleta u SAD, kad je socijalni status quo izgledao zacementiran i naizgled ga je ugrožavala samo spoljna opasnost, identifikovana u liku svetskog komunizma.

Međutim, mada su njihovi špijuni hvatani, pa i pogubljeni, mada se onaj Makarti borio sa unutrašnjim neprijateljem koji se uvukao naročito u umetnost i estradu, kao da je neprijatelja ipak bilo sve više: pre svega crnci, razni intelektualci, ali i "neamerički" orijentisani sindikati, pokazivali su tu nezdravu sklonost da dovedu u pitanje opšteprihvaćene vrednosti (uglavnom bazirane na tezi o moralnoj neupitnosti svega što Amerika radi)… Osim toga, žene su, kao i uvek, bile sumnjive.

No, niko u to vreme nije posumnjao na mlade. Njihova politička osvešćenost nije još postojala one godine kad je Elvis snimao svoje prve singlove za etiketu Sun (1954–1955), njihova društvena moć nije bila još shvaćena, ali je prva naznaka bila tu – posle Drugog svetskog rata, eksplodirala je nova tržišna niša: roba pravljena namenski za tinejdžere. Sa društvenim prosperitetom, ova kategorija je dobila svoju ekonomsku kategorizaciju, pa su se umnožili stripovi, TV serije, filmovi namenski pravljeni za ovaj uzrast, uz šta je išao širok dijapazon odeće i obuće koji je pratio adolescenciju, kao i prilično raznovrstan izbor luckastih proizvoda, čija je jedina namena bila da tinejdžerima stvori priliku da se druže i budu drugačiji od odraslih – od hula hopa do jo joa… Sve praćeno neizostavnom žvakom i flašicom koka-kole.

Rokenrol je u svojoj prvobitnoj formi zapravo bio tržišna kategorija u okviru tadašnje popularne muzike, što je mladima omogućila da dobiju svoju jedinu priliku da budu to što jesu, naročito subotom uveče: neobuzdani, puni nade da će se do jutra nešto lepo desiti, željni ljubavi i pažnje. Ova vrsta otkačene zabave za ples ne bi bila shvatljiva bez erotskog podteksta, koji je onda bio ne samo jasan, nego je sasvim namerno direktno vređao ukus celog sveta odraslih. Omladina je, naime, tako prvi put otkrila način da masovno kaže "ne".

JUŽNJAČKI NEIZDRŽ: Samo na taj način se može shvatiti šta je to Elvis uradio sa svojim herojskim prevratom, kad je zapevao muziku crnih ljudi, notorno poznatu kao "grešnu" svuda na Jugu. Beli momak koji je pucao od seksualne energije i nije to krio, čije je ljuljanje kukovima moglo da ima veze sa njegovim pevanjem jedino ako mu je taj duboki glas dolazio iz međunožja, kao što verovatno i jeste… Svakom je bilo jasno šta Elvis predstavlja na sceni – stalnu otvorenu ponudu za ljubav.

U svetu koji je tražio mušku Merilin Monro, svoju mužjačku definiciju neograničene seksualne slobode, Elvis je bio poput groma iz stomaka. On nije pitao za dozvolu i hteo je da to svi shvate. Mladi part–time kamiondžija iz Memfisa nije imao šta da izgubi i to se videlo, nije imao svoj plan B, osim što je znao da ne želi da se vrati u porodično siromaštvo u kome je odrastao.

Njegova muzička vizija se sa vremenom oblikovala, kako je postajao svesniji svoje publike i utiska kog je ostavljao oko sebe, te je izbor pesama postao idealno prilagođen dubokom glasu koji je zanosio, zavodio i omađijavao oko sebe. Nečuveno izazovno scensko ponašanje davalo je tome incidentnu oštricu – naročito od kad je bubnjar D. J. Fontana, na jednom važnom ranom nastupu, uneo inovaciju: bit koji je pratio Elvisove pokrete, a kog je naučio svirajući po striptiz barovima.

Elvisova seksualna harizma bila je činjenica koja je promenila svet.

Da nije bilo ovog očiglednog prsta u oko, da nije bilo tog ljubavničkog narativa iza njegove pojave, što je označio početak trke u ludovanju među mladeži širom sveta, sigurno ne bi bilo ni rok muzike kao vrha širokog kontrakulturnog pokreta kasnije, pa ni slavljene seksualne oslobođenosti tokom šezdesetih, a ne bi se ni tako brzo i efektno doseglo do prevratničkog pokušaja da se svet ponovo promisli u vreme Hladnog rata. Šta god lično mislio o svemu tome, Elvis je dao model i pravac kojim u ovoj stvari treba da se ide, sa prisebnošću i dostojanstvom jednog južnjačkog džentlmena, što je i bio u ovim modernim vremenima.

Elvis je, tako, najpre Americi, a potom i svetu, dao novi život.

Zato što je, pre svega, taj život njemu bio potreban.

NULTI AMERIČKI IDOL: Beli momak koji – izvodeći crnačku muziku – masovno zavodi i dovodi do vrištanja devojčice, devojke i žene, bio je neko vreme tolerisan. Malo je poznato da su svojevremeno cenzurisali upravo njegov agresivni karlični nastup na televiziji. Naime, na samom početku godine 1957. Elvis je gostovao u uticajnom "Ed Saliven šouu" poćudno snimljen samo od pasa nagore, ali zato namerno našminkan i u odeždi arapskog princa, kao Rudolf Valentino u filmu Šeik (po svedočenju Grejla Markusa), što je sasvim sigurno bio preveliki izazov za neke krugove. Promptno i sasvim neočekivano, dva dana kasnije pozvan je na odsluženje vojnog roka. Ispostaviće se, u bazi u Nemačkoj, dakle: što dalje…

Elvisov odgovor bio je tipičan za ono doba – nije dolazilo u obzir dopuštanje drugim muškarcima da dovode u pitanje njegovu muškost. Odlazak u vojsku – tada obaveznu – nije predstavljao nikakvu kapitulaciju, niti povlačenje i prelazak u redove mainstream kulture odraslih, kako su to videli neki kritičari, već jedini dostojan odgovor poštenog individualca što pristaje da prođe kroz istu muku kroz koju su tad prolazili milioni mladih Amerikanaca, te da pokaže kako se nikako ne razlikuje od njih. Po tadašnjim merilima, sve drugo bilo bi prodaja ideala.

Kad se vratio sa služenja dvogodišnjeg vojnog roka – ogromne količine vremena kad je u pitanju šou-biznis – ne da nije bio zaustavljen, nego je nastavio karijeru najželjenijeg superstara, a rokenrol nije bio stopiran uprkos naporu da se njegova glavna zvezda odvoji od javnosti, već je počeo da zadobija razmere kulturne revolucije mnogo šireg opsega. Samo što to više nije bio onaj prvobitni rokenrol kog je Elvis Prisli zastupao, ogoljenog seksi stava, hrabrog vrćenja i najlepšeg glasa. Sva ta obećanja bila su sadržana i u rokenrolu budućnosti koji su uskoro doneli Bitlsi i Rolingstonsi, ali na sofisticirani, opasan, gradski način. Elvisova naivna erotičnost polako je izlazila iz mode, bez obzira što nije gubila na svojoj iskrenosti, pa i čednosti.

LOŠ NIZ: Leta 1977, Elvis Prisli bio je u lošem nizu slabih nastupa zbog pogoršanog zdravstvenog stanja, no nije nameravao da otkaže predstojeću turneju. Već se pomalo pretvarao u karikaturu, više niko nije bio sasvim siguran ni u njegov glas, koji je povremeno dosezao staru grandioznost, ali je po prvi put znao da izda, pretvarajući se u rečitativ. Ipak, snimak jednog od njegovih poslednjih koncerata, zabeleženog u Omahi 1977. kao "Elvis In Concert", predstavlja ga kao performera jedinstvenog formata. Mada tokom nastupa postaje jasno da se umara kako stvari dalje idu, na završnoj verziji My Way ne napušta ga potreba da predivno nijansira, i zada finalni udarac pesmi onim veličanstvenim krajem, glasom koji ide u nebo. Bez obzira koliko se rušio, toliko se i podizao, kao otelotvorenje šou biznisa i sudbine koju on nosi sa sobom – u tome je sva lepota njegovog kasnog perioda, u kome po prvi put otkrivamo krhkog Elvisa. To je bio Elvis koji živi život na sceni kao da je jedini, koji živi život svoje publike kao da je i on njegov jedini, Elvis koji je spojio iluziju i stvarnost, dajući šansu svima da budu nešto bolje, bar za trenutak.

Čak i u svom odlasku, natečen i bez daha, bio je ne samo živ do poslednje svoje čestice, nego veći od života, baš zato što je u njemu bilo seksualne energije do poslednjeg minuta poslednjeg nastupa. Drugačije nije moglo.

Jer Elvis je definisao stvari.

ZABORAVLJENO KRALJEVSTVO: Danas skoro niko ne sluša Elvisa Prislija. Verovatno upravo zato što je on začeo religiju i otišao svojim putem.

U ovom novom, pornografski satkanom svetu bez tajni – dakle, i bez erotičnog potencijala – sam doživljaj nečeg istinski seksualnog postaje čudan. Oni kojima je nekako strano da gledaju muškarca kako "meša" dok peva i izazovno ispod obrve gleda, svakako više ne shvataju ni čemu ljubav služi.

I to je ono što se prvo ubija kad neke ružne stvari počinju da se dešavaju oko nas, ono što prvo smeta svim zlikovcima – zdrava seksualna energija… Jedina stvar koja se kontrolisati ne može, koja nije i nikad neće biti predvidljiva, ta divlja osnova mašte.