Železnica je najekonomičniji vid masovnog kopnenog transporta, prevashodno robe ali i putnika, temelj je i kruna industrijske revolucije. Prednost joj je fleksibilnost u formiranju kompozicija prema potrebi, mana prag isplativosti naročito u putničkom saobraćaju. Vozovi, naime, idu po ustaljenom voznom redu bilo da putnika ima ili ne. Zarad iskorišćenja kapaciteta i stabilnosti sistema, svaka železnička kompanija odobrava popuste i povlastice različitim kategorijama korisnika, stalnih, povremenih i sezonskih, u lokalnom, ali i u međunarodnom saobraćaju.

Stalni korisnici koriste pretplatnu mesečnu kartu za vožnju na jednoj, obično kraćoj relaciji. Zbog pretpostavke da će najveći broj povremenih putnika da se vrati tamo odakle je pošao, postoji povlastica kod nas poznata kao K15, povratna karta, ponuda koja je stara koliko i sama železnica. U sam osvit evropskog ujedinjavanja, na inicijativu francuske železnice kreiran je Inter rejl, kao asocijacija nacionalnih železnica sa zajedničkom ponudom: mesečnom kartom za putovanje po svim zemljama članicama izuzev one u kojoj je izdata. Jugoslovenske železnice su bile, treba li reći, u osnivačkom timu. Najurena je u isto vreme kad i iz Ujedinjenih nacija, ponovo prihvaćena posle potpisivanja dejtonskog sporazuma.

NEKAD I SAD: U početku je ova povlastica bila namenjena samo mlađima od dvadeset šest godina i isključivo za drugi razred. Važila je trideset dana i imala istu cenu bez obzira na to gde ko želi da putuje. Da bi karta bila maksimalno iskorišćena, bili su potrebni snalažljivost i dobro napravljen itinerer putovanja. Iskusni "interrejler" je noću putovao, u vozu spavao i tako štedeo novac za prenoćište. U slučaju dužeg zadržavanja u jednom gradu, noćni lokalni vozovi su bili najpogodniji za takve uštede. Iskorišćenu kartu organizacija je otkupljivala za simboličnu sumu zbog statističke analize. U toku svog tridesetogodišnjeg postojanja ponuda se menjala u skladu s potrebama i rezultatima statističke obrade, proširivala ili sažimala ponuda.

"Jugosloveni su, mislim na SFRJ, od nastanka Inter rejla bili ‘šampioni’ u korišćenju ove povlastice", kaže za "Vreme" Miroljub Jeftić, pomoćnik direktora za marketing i komercijalne poslove Jugoslovenskih železnica. "Do ‘92. godine", dodaje, "kada je uspostavljen embargo. Po ponovnom uključenju u asocijaciju, prodaja je išla slabo da bi dvehiljadite, ponosni smo na to, prešla hiljadu korisnika. Prošla godina nam nije za hvalu, dok se ove godine, naročito posle Sajma turizma i nautike, oseća pomak nabolje." Do isključenja iz asocijacije, na teritoriji Srbije prodavano je uobičajeno dve hiljade karata.

Danas povlastica nema starosno ograničenje, ali za različite uzraste i cena se razlikuje: deca do dvanaest godina plaćaju polovinu pune cene, omladinci uživaju trećinski popust. Evropa je podeljena u osam zona i moguće je kupiti kartu za jednu, dve ili tri zone. Naravno, može se kupiti karta i za sve evropske zemlje u koje, bar po ovoj ponudi, spada Maroko, ali Bosna i Hercegovina i Albanija ne. Kosovo se kao zasebna teritorija ne pominje. Inter rejl povlastica važi i za neke trajekte na linijama iz Ankone i Brindizija do Krfa, Igumenike i Patrasa. Povlastica podrazumeva i popust na prevoz železnicom od početne tačke do granice teritorije za koju važi. Uobičajeni popust je dvadeset pet, dok je za Jugoslovene, Rumune, Bugare i Makedonce pedeset odsto. Za građane ovih zemalja je, od pre četiri godine, sama karta za trećinu jeftinija nego za ostale.

VIZE I DEVIZE: Za jednu zonu karta, po želji, ima važnost dvanaest ili dvadeset dva dana, za tri zone ili ceo kontinent mesec dana. Karta za odrasle za jednu zonu i najkraći vremenski interval košta približno sto šezdeset eura, duplo duže trajanje je dvadesetak odsto više. Sa brojem zona cena raste po približno istoj stopi i "global" košta reda trista šezdeset eura, za omladince je raspon od sto dvadeset do dvesta pedeset, plativo u dinarima. Toliko za početak.

Za svako putovanje, naročito kad je standard ovakav kakav je, važno je s koliko novca potencijalni skitač raspolaže. Ništa nije za sirotinju jeftino, pogotovo ne na zapadu i severu Evrope. Inter rejl povlastica omogućava prenoćište u nekim omladinskim hotelima, za naše pojmove nimalo jeftinim: od deset eura za krevet u Inter rejl centru do trideset pet eura za jednokrevetnu sobu. Negde se korišćenje tuša dodatno plaća. Uvek, ipak, ostaje varijanta noćnog putovanja koji te troškove bitno smanjuje. Naše vozove, naravno, ne treba porediti s evropskim: ovi drugi su kudikamo udobniji, čistiji i u njima uvek ima mesta za sesti a možda i prileći.

Najveća prepreka za ova putovanja je vizni režim koji nas okiva već više od decenije. Nejasno je, naime, kako za izdavanje vize obezbediti neophodno garantno pismo za skitanje po Evropi ili jednom njenom delu, mada podatak da su dvehiljadite prodate 1244 karte kazuje da to i nije nepremostiv problem. Te godine je Evropom putovalo 796 omladinaca, 406 odraslih sa 42 deteta.

BALKANSKI KRUG: Za utehu, bar kada su vize u pitanju ako ne i novac, može se putovati po zemljama koje će jednog dana biti u svakom pogledu u Evropi, ne samo geografski, i koje nam, bar za sada, ne otežavaju prelazak granice. FlexiPass, na srpski slobodno prevedeno kao "prilagodljiva vremenski rastegljiva mesečna karta", ponuda je za putovanje uz izvesne popuste Jugoistočnom Evropom: Jugoslavijom, dok se još tako zove, mada je naglašeno da su njeni sastavni delovi Srbija i Crna Gora, Rumunijom, Bugarskom, Turskom, Grčkom i Makedonijom.

Fleksipas je povlastica koja važi pet, deset ili petnaest dana efektivnog putovanja u toku jednog meseca, već kako ko želi i koliko može da plati. Dani putovanja ne moraju biti povezani, sloboda izbora je ograničena samo (ne)razvijenošću balkanskog železničkog saobraćaja. Datum se samo upiše na povlasticu i uđe se u voz, ako je moguće, naravno. Kuriozitet je da na Balkanu, bar kad je železnica u pitanju, dan može da traje dvadeset devet sati: ko se ukrca posle sedam sati uveče može putovati do ponoći sledećeg dana. Da li se u to računaju tradicionalna kašnjenja, filozofsko je pitanje.

Sa ovom povlasticom može se leteti na unutrašnjim linijama u Grčkoj za tričavih osamdeset eura, koristiti trećinski popust na nekim feribotima, prespavati malko jeftinije u nekim hotelima… i to je to.

Ova specifična ponuda prepoznaje četiri kategorije putnika: decu, omladinu, odrasle i one preko šezdeset godina. Najjeftinije je za decu, najskuplje je za odrasle, omladina i stari su, logično je, negde između. Raspon cena za petodnevno putovanje je od pedeset do sto šezdeset eura. Važi za prvi i drugi razred ali samo za one koji nisu omladinci. Za balkansku omladinu rezervisan je isključivo drugi razred i to važi samo za građane jugoistočnih evropskih država. Za one iz srećnijih, bogatijih i već evropski ujedinjenih zemalja povlastica važi isljučivo za prvi razred. Zašto, vrag bi ga znao.

Evropa zove, samo da je para i da nije viza. Ukidanje viznog režima se tiho najavljuje, finansijska zelena grana još tiše. Ostaje nada da će jednog dana i ovde svanuti, pa kad zajašimo na evropskog gvozdenog konja, ima sve da pršti od putovanja, baš kao nekad. Ne lipši magare.