Stigla nam je ovih dana lepa vest da ćemo uskoro, ako već iz objektivnih razloga ne možemo da uživamo u njegovim novim režijama, biti u prilici da gledamo ekranizaciju scenarija Stenlija Kjubrika Lunatic at Large, koji je bard napisao u saradnji sa Džimom Tompsonom, saradnikom sa početka karijere. Scenario je nastao tokom šezdesetih godina prošlog veka, dugo se verovalo da je izgubljen, a za njegovo otkriće možemo zahvaliti radoznalosti Kjubrikovog zeta Filipa Hobsa, koji ga je 2006. godine pronašao iza nekih knjiga u kućnoj biblioteci.

Više detalja još uvek nije procurilo, osim da se radi o crnom filmu (film noir), u duhu ranih Kjubrikovih ostvarenja, u kome radnik iz luna-parka sa problemima s kontrolom besa, kidnapuje devojku koju sreće u lokalnom baru, i da je želja producenata da te dve uloge igraju Skarlet Johanson i Sem Rokvel. Snimanje je planirano za kraj ove godine u produkciji Philco Film Productions, kompanije koja razvija još dva projekta po Kjubrikovim idejama – TV seriju God Fearing Man o pljačkašu banaka sa početka dvadesetog veka i film Downslope, dramu iz građanskog rata u Americi o konjičkoj četi vojske Konfederacije poznate kao Mosbijevi rendžeri. Ako znamo za već rasprostranjeno mišljenje da je scenario i ponajveći problem savremenog filma, ostaje samo da pozdravimo ovakav razvoj događaja.

PREGLED NEREALIZOVANIH SCENARIJA

Dok čekamo više novih ideja i novih veštih pisaca, oslonimo se na one stare i srećna otkrića njihovih scenarija. A odista se sa predlošcima za nastanak dela raznih dramskih umetnosti, ne samo scenarijima već i dramama, pa i operskim libretima, nešto čudno događa: iz određenih, nama nedokučivih razloga, oni se nekako često zagube. Bilo da i ne znamo za njihovo postojanje ili da su do nas doprli samo naziv i pojedini odlomci, bilo da ih imamo u celosti, ali ostaju van fokusa reditelja i producenata. I kod nas smo imali primer važnog otkrića izgubljenog scenarija Vojislava Nanovića Nečista krv (vidi "Vreme" broj 1548). Snimanje filma po ovom scenariju u režiji Milutina Petrovića je već završeno i sada s nestrpljenjem očekujemo da vidimo rezultat.

Upravo zato, ljudi iz sveta filma trude se da scenarije koji još uvek nisu ekranizovani saberu i učine dostupnim rediteljima i producentskim kućama. Sa tom idejom je Frenklin Leonard, u to vreme zaposlen u Univerzal studiju, 2005. godine počeo da objavljuje The Black List, godišnji pregled nerealizovanih scenarija. Od približno hiljadu scenarija sa te liste, gotovo trećina je tokom vremena snimljena a ti filmovi, poput The King’s Speech, Slumdog Millionare, Argo ili The Revenant osvojili su ukupno četrdeset osam Oskara.

Nisu svi scenariji bili te sreće. Na dugoj listi onih koji nisu dočekali svoj bioskopski život jesu neki koje bismo, dozvolite nam ličnu notu, zaista želeli da gledamo na filmskom platnu: Gladijatora 2, scenario Nika Kejva u kome mrtvi Rasel Krou na onom svetu putuje kroz vreme u potrazi za svojom ženom i sinom; Masku crvene smrti u kojoj Akira Kurosava premešta Poovu priču u Rusiju sa početka dvadesetog veka gde se društvo susreće sa nepoznatom zarazom koja preti da ga uništi; Who Killed Bambi? o životu članova Seks Pistolsa, po scenariju Rodžera Eberta i Malkoma Meklarena, koji je, po rečima ovog drugog, zamišljen kao odgovor na A Hard Day’s Night jer je Meklaren svoje pulene video, sasvim prirodno, kao nove Bitlse; Američku tragediju, adaptaciju čuvenog romana Teodora Drajzera koju je, podjednako čuveni Dejvid O. Selznik naručio od najčuvenijeg Sergeja Ejzenštajna i za koju je posle čitanja rekao da je fantastična, da je to najpotresniji scenario koji je ikada video i da je odmah posegao za flašom burbona, ali da kao film nema ni promil šanse da uspe kod publike; takođe Giraffes on Horseback Salad, scenario Salvadora Dalija koji je želeo da realizuje sa Braćom Marks, koji je uključivao žirafe sa gas-maskama, nadrealističku lepoticu Shape Shifting Sur Reaelistic Beauty kojoj se nikada ne vidi lice, i osamnaest najmanjih gradskih patuljaka koje Harpo Marks pokušava da ulovi mrežom za leptire.

NAJBOLJI NESNIMLJENI FILM

Ta stvar sa neekranizovanim scenarijima otišla je toliko daleko da se sasvim ozbiljno razmatraju kandidati za pomalo tužnu titulu najboljeg nesnimljenog filma, a kao najozbiljniji favoriti iskristalisali su se Dina Alehandra Žodorovskog i Napoleon Stenlija Kjubrika. Žodorovski je adaptaciji čuvenog Herbertovog romana, epske sage o sukobu rivalskih porodica oko bogatstava Peščane planete, prišao sa ambicijom da preokrene percepciju publike i promeni umove svih mladih na svetu. U početku nezaplašen ovako visokim ambicijama autora, producenti su iznajmili dvorac u kome bi Žodorovski pisao scenario i sa saradnicima pripremao druge aspekte filma. Storibord sa tri hiljade crteža bio je delo čuvenog strip autora Žana Žiroa Mebijusa, muziku je trebalo da radi Pink Flojd a u glumačkoj podeli Žodorovski je želeo svog sina Brontisa, Mika Džegera, Dejvida Karadina, Uda Kiera i zašto ne – Orsona Velsa. Vels je lako pristao, pod uslovom da mu tokom snimanja svakodnevno bude obezbeđena večera iz njegovog omiljenog pariskog restorana. Do tog trenutka producent Mišel Sejdu je uspevao da isprati svog reditelja, ali stvari su počele da se menjaju kada je Žodorovski ulogu galaktičkog imperatora namenio Salvadoru Daliju, koji je takođe ponudu prihvatio, ali pod nešto više uslova – da sam dizajnira svoj carski presto kao toalet sa dva ukrštena delfina, da sam piše svoje replike, da njegovi prijatelji igraju uloge dvorjana i da bude najplaćeniji glumac u istoriji Holivuda, pa je zahtevao honorar od 100.000 dolara na sat. Uz sve to, Žodorovski je producentima saopštio da mu treba još dodatnih pet miliona dolara za neke troškove i da će film trajati dvanaest sati. Odgovor studija je bio brz, razočaravajući i očekivan. Da bi čitava priča bila još čudnija, 2013. godine o ovom nesnimljenom delu snimljen je dokumentarni film Dina Žodorovskog, u režiji Franka Pavića, koji je sa velikim uspehom prikazan na festivalu u Kanu, doživeo hvalospeve kritike, osvojio desetine nagrada i našao se među kandidatima za Oskara.

Kako rekosmo, drugi kandidat je Napoleon, za koji je Kjubrik započeo pripreme 1968. godine, odmah po izlasku Odiseje 2001. Trebalo je da film prati ceo Napoleonov život, od najranijeg detinjstva sa fokusom na njegovu gotovo patološku ambicioznost. Snimanje je planirano u Francuskoj i Rumuniji, a Čeušesku je obećao učešće 40.000 rumunskih vojnika i 10.000 konjanika kao statista u scenama bitaka. Uloge Žozefine i Bonaparte bile su namenjene Odri Hepbern i Dejvidu Hemingsu, koga znamo kao fotografa-detektiva iz Antonionijevog Blow–Upa. Tokom priprema, Kjubrik je konsultovao 276 knjiga i naučnih radova, istraživanje je obavljao tim saradnika po čitavoj Evropi, a rezultati su bili sabrani na hiljadama kartica sortiranim po datumima. Bile su toliko detaljne da se iz njih moglo saznati šta je određenog dana Napoleon doručkovao ili koje boje je bila Žozefinina haljina iste večeri. Za razliku od Žodorovskog, Kjubrik je troškove svog filma imao na umu, pa je planirao da se ne grade skupi setovi u studiju, već da se što je moguće više scena snima na pravim lokacijama u Parizu a da se kostimi za 50.000 statista prave od posebne vrste papira a ne od tkanina. Ipak, ni sjajan scenario, ni detaljne pripreme, ni uviđavnost reditelja u pogledu novca, nisu uspeli da ubede čelnike MGM-a da krenu u snimanje, i sudbina filma je bila zapečaćena. Kjubrik je otresao prašinu s kaputa, bacio se na sledeći posao i dve godine kasnije svet je dobio Paklenu pomorandžu. Tako o Bonaparti nije snimljen igrani film, nije čak ni dokumentarni kao o Dini, ali je 2011. izašla knjiga Alison Kastl čiji naslov sugeriše i rezultat ovog takmičenja – Stanley Kubrick’s Napoleon: The Greatest Movie Never Made.