Od specijalnog izveštača iz NSPM–a

Najpre, odgovor na nagradno pitanje iz prošlog broja: Kako se zovu oni koji padnu na Gancima, a posle hoće da se vade na Nemcima? Dakle, oni se zovu Srbi. I mislim da bi se iz te jednostavne činjenice moglo dosta toga zaključiti o mentalitetu, vrlinama i manama dotičnog etnikuma.

Kada ovaj tekst bude pred čitaocima, već će se znati rezultati trećeg kola i entuzijazam nacije biće ili na epskom vrhuncu (ono čuveno i prorokovano "finale sa Brazilom, pa kom obojci, kom opanci", činiće se nadohvat ruke ), ili će pak svi biti teško ubedačeni – u svakom slučaju, nikome neće biti do ovog sportsko-etničkog filozofiranja. Ipak, ne mogu odoleti iskušenju da postavim jedno retoričko – i jeretičko – pitanje. Naime, jeste da smo se svi mnogo radovali istorijskoj pobedi nad Nemačkom, ali pretpostavimo, na trenutak, šta bi bilo da je sve išlo po više-manje logičnom i predviđenom toku, tj. da smo pobedili Ganu i igrali nerešeno sa Nemcima? Sada bismo imali četiri boda, i daleko mirnije čekali meč sa Australijancima. Dobro, da ne zakeramo. Priznajem da je ovako slađe, ali… Uostalom, sve piše u prvom pasusu.

Elem, prošli put sam najavio preliminarni osvrt na dosadašnji tok Mundijala, s tim što će on, zbog ograničenog prostora, za sada ostati na nivou (inter)kontinentalnog pregleda.

Od Afrikanaca se već godinama očekuje da napokon eksplodiraju i pokažu da su i taktičko-tehnički ravni evropskim i južnoameričkim reprezentacijama, i ta očekivanja su, prirodno, svoj vrhunac doživela pred ovo svetsko prvenstvo. Ali od toga, po svemu sudeći, opet neće biti ništa. Istina, iz prvenstva u prvenstvo afričke reprezentacije smanjuju zaostatak u odnosu na – pogotovo – Evropljane, ali im uvek nešto nedostaje za ključni iskorak. Ni činjenica da se prvenstvo prvi put igra na njihovom kontinentu, ni moćna "džudžu" magija, ni meni sve simpatičnije vuvuzele, izgleda da tu nisu bogzna šta promenili. Tako da će na kraju biti veliki uspeh ako i jedna od šest afričkih reprezentacija uspe da ostvari prolazak u osminu finala.

Što se Azijata tiče, azijske reprezentacije su uglavnom pokazale da se i bez zvezda i igrača u velikim evropskim klubovima može igrati pristojan fudbal i ako se izuzme debakl Severne Koreje protiv Portugala u drugom poluvremenu (koji je više posledica neiskusne i loše uigrane korejske odbrane nego savršenstva portugalske igre), oni spadaju u prijatnija iznenađenja ovogodišnjeg Mundijala. Naravno da se još dugo neće ponoviti rezultati sa svetskog prvenstva u Koreji i Japanu 2002 (jedno polufinale i osmina finala), ali azijske reprezentacije, sa sve Australijom i Novim Zelandom, takođe više nisu, i ni u budućnosti nikome neće biti samo topovska hrana.

Ono što je, bez sumnje, obeležilo dosadašnji tok mundijala jeste igra južnoameričkih reprezentacija, koje su sve do jedne ostvarile gotovo maksimalan učinak i učvrstile se na pozicijama koje vode ili obećavaju prolaz u nokaut rundu. Brazil je, nakon ne baš sjajne igre u prvom kolu, protiv Obale Slonovače pokazao da je izuzetno uigrana ekipa, da zna kakvu igru želi i da uprkos nedostatku "megazvezda" iz prethodnih mundijala, gađa na visok plasman. Naravno da to nije "onaj" Brazil, ali karioke su davno naučile lekciju da se "umiranjem u lepoti" i Ronaldinjovim majstorijama možda stiču simpatije, ali se ne stiže do trofeja.

Moj favorit Argentina je i u drugom kolu dokazao superiornost svojih napadača. Ono što joj se dugo pripisivalo kao najveći nedostatak – selektor Maradona, polako počinje da smatra, ako ne baš "mozgom", a ono "srcem" argentinske kaznene ekspedicije, koja za sada deluje kao najozbiljniji kandidat da 11. jula zaigra na Soker sitiju u Johanesburgu.

A Evropljani? E, to već zaslužuje poseban tekst. Uostalom, o Evropi i više nego dovoljno pišem drugim povodom i na drugom mestu.