Svakog petka u mojoj ulici osvane pijaca. Ima tu pedesetak tezgi, uglavnom sa voćem i povrćem. Tu je i jedan prodavac ribe, sira, jedan koji prodaje jaja (čak i nojeva), jedan pseudoantikvar, a nađu se poneke na kojima se prodaje nova i polovna garderoba, donji veš, cipele.

Ovoga sam odabrala još pre desetak godina zato što je namrgođen i ima gadan ožiljak ispod levog oka, pa ti se čini da te podlo gleda. I zato što je na njegovoj zelenoj tezgi na papirnoj kesi za povrće pisalo: “Ova tezga je samo za one koji imaju strpljenja”. Ja inače nemam strpljenja, ali sam ga svejedno izabrala i od tada za mene u celom Milanu postoji samo njegova tezga.

On se zove Frančesko Dikuonco. Prodaje uglavnom sezonsko voće i povrće, ali ima i poneki delikates, kao što su dehidrirani đumbir bez šećera, grisini iz Apulije sa lukom ili kimom, keks od heljde iz Umbrije sa kratkim rokom trajanja, žuto kukuruzno brašno iz Stora u regiji Trento koje se kuva jedan sat. Frančesko nikad neće prodavati robu koju nije sâm kušao, i s vremenom sam shvatila da ima izuzetno delikatno nepce. Ispred njegove tezge čeka se i po pola sata, stoje ljudi u redu, uglavnom su to starije osobe, višedecenijski klijenti. U mom kraju ima mnogo starih ljudi. To je antifašistički proleterski kvart južnog Milana koji se rodio u prvim godinama Musolinijeve vlade. U gotovo svakoj ulici je po jedna spomen-ploča koja podseti na to da su u pokretu otpora izgubili život mladi partizani koji su odrasli u tom kraju. Tu je odrastao i Frančesko, u Ulici Liutprando, i poznaje ovaj kraj kao svoj džep. Poznaje narav komšiluka, sve mane i vrline stanovnika, zna kako im mozak radi.

Dozvolu za držanje tezge nasledio je od oca, koji je umro mlad. Iako je već imao sopstvenu prodavnicu ploča, odlučio je da preuzme očev posao, i tako već 41 godinu ustaje svakoga jutra u dva, ide na glavnu centralnu milansku pijacu sa svojim mladim pomagačem Saidom iz Maroka, izabere robu, rasklopi tezgu oko sedam, zatvori je oko pola dva, a onda isporučuje narudžbine na kućne adrese, bez naplate, samo omiljenim klijentima. U vreme izolacije zbog kovida moja porodica je imala sreću da uđe u Frančeskov folder “omiljeni”, pa smo imali isporuku svežih namirnica, dok je ceo grad bio zavijen u najgoru moguću dnevno-noćnu moru i niko nije mogao nos da promoli napolje mesecima. Frančesko mi je pričao kako je plakao dok je danima razvozio svež zeleniš svojim klijentima po postapokaliptičnom Milanu: “Nijednog ljudskog bića na ulici, shvataš, danima i danima, video nisam.”

Svi ostali piljari na toj pijaci stoje i čekaju klijente, dok nas desetak stojimo ispred Frančeskove tezge i čekamo da dođemo na red. Niko ni ne pomišlja da ode na drugu tezgu, na kojoj se ne čeka. Stojimo i slušamo kako Frančesko razmenjuje recepte sa bakom koja nikako da dođe do kraja svoje liste za nabavku: “I šta, kažete da nikada niste kuvali potaž od zelene salate? Nemoguće”, cokće Frančesko. Ili: “Zašto su svi danas poludeli za crnim lukom, on odavno više nije u modi. U zoni Brera (šik zona Milana) niko ga ne želi.” Dolazim i ja na red, tražim zreli mango. On me pita: “Kog dana želiš da ga jedeš?” – “Sutra”, kažem. “Evo ti onda ovaj. Najbolje je da ga poslužiš posle 14.00, tada će biti na vrhuncu zrelosti.”

Tajna Frančeskove aure leži u njegovoj ironiji, bespoštedno surovoj iskrenosti, u lakrdijaštvu mrgudnog intelektualca koji čuči u njemu. Čovek ima harizmu poružnelog Milanežanina. (Novi kulturni fenomen: Milanežanin koji živi frenetičnim ritmom, prinuđen da optimizuje sopstveno vreme usvajajući pritom neuobičajena rešenja, što možda liči na tipologiju sveznajućeg Beograđanina kome uvek nešto ili neko ne štima, jer mu nije dovoljno dorastao ni u jednom smislu.) Jednog dana se brecnuo na klijenta koji je došao oko jedan po podne, kada on već pakuje robu da ide kući: “Uh, kada mi u ovo vreme tražite urme, dobijem neurozu.” Ili kada svi hoće blitvu, a on je već rasprodao količinu spremljenu za taj dan: “Nikako ne mogu da shvatim zašto u ovom delu Milana u ljudima odjednom bukne pasija za blitvom.”

Pored voća i povrća, na tezgi bi se povremeno, u zavisnosti od Frančeskovog raspoloženja tog dana, pojavila i po jedna fraza ispisana markerom na papirnoj kesi. Ja sam ih prozvala “izreke nedelje”, mada su ponekad više ličile na fraze iz one nadrealističke društvene igre zvane Cadavre exquis. Zamislite da među svežnjevima rukole, pečene cvekle, Luiđijeve blitve (odgajivač povrća sa 5 zvezdica) i belog luka iz okoline Kunea u Pijemontu, naiđete na fraze ovog tipa:

Venecija je veoma lagunarni grad. (“Ah, tu rečenicu sam čuo na radiju Rai 3, u toku jednog popodnevnog dremeža”, rekao mi je.)

Čekamo…

Ova tezga nije pod video-nadzorom.

Ovo nije tezga od pet zvezdica.

Nisam baš uvek sto posto prisutan.

Jednog dana ćemo sve shvatiti.

Ovo je roba namenjena za rasturanje.

Traže se klijenti, može i bez iskustva.

Gospođa Ticijana neće doći u 11.00.

Ova tezga je često loše opskrbljena i uglavnom se dugo čeka u redu.

Ne valja kada si mlad jer si premlad, ni kad si star jer si prestar.

Ništa nam drugo ne preostaje nego da spavamo.

Greške se plaćaju.

Svi su u pravu.

Voleo bih kad bi bilo jednostavno.

Postavljala bih fotose njegovih izreka ispisanih na papirnoj kesi na moj Instagram nalog. Mnoge prijateljice su se zainteresovale za pisca izreka, pitale bi me na kojoj još pijaci prodaje, želele su da ga vide i upoznaju. Želele su da znaju i kako pisac izgleda, ali Frančesko ne voli da se fotografiše, što je još više produbljivalo misteriju. A onda je prestao da ispisuje te sioranovske fraze. “Ova pijaca me više ne inspiriše, ovde su skoro svi klijenti nadrndani, nemaju smisla za život, uvredljivi su, misle da im se rugam. Svi su stari u srcu.”

Toga dana sam odlučila da ga pozovem na kafu, izložbu, koncert. Izabrao je on: provokativnu, podrugljivu, teško svarljivu izložbu u jednoj privatnoj fondaciji. Frančesko prezire mejnstrim u kulturi, i evrocentrizam u svakom obliku. Uvek će se pre odlučiti za garažni rok nego za Rolingstonse, pre za Festival afričkog filma nego za Filmski festival u Kanu, uvek pre za poeziju negoli za prozu. Pred putovanja spremao bi se čitajući bedekere Gruzije, Albanije, Bosne, Izraela, Libana. Letos je otputovao u Misolongi da poseti grad u kome je na Uskrs 1824. godine umro najvatreniji engleski filohelen i njegov omiljeni pesnik lord Bajron, koji je stao u odbranu Grka od Turaka. Otkrio mi je Frančesko kako se u milanskoj Biblioteci Ambrozijani 1816. godine Bajron divio lepoti ljubavnih pisama između kardinala Pjetra Bemba i Lukrecije Bordžije koja se tamo čuvaju zajedno sa njenim zlatnim pramenom kose i stihovima koje je pisala na španskom.

Bodrio me je Frančesko dok sam pisala knjigu o njegovom omiljenom režiseru animiranih filmova Majklu Dudoku de Vitu. Saznao je od mene da režiser voli da jede dehidrirani đumbir, pa smo mu ga slali poštom s vremena na vreme. A onda je ove jeseni Dudok de Vit došao poslom u Milano, i poželeo je da ga upoznam sa Frančeskom. Kada smo se pojavili pred tezgom, zamerio mi je što ga nisam ranije obavestila da ćemo doći: “Pogledaj kako sam obučen. I pogledaj koliko imam klijenata u redu. Ne mogu čoveku da se posvetim, da mu zahvalim za onu lepotu što je napravio.” (Dugometražni animirani film Crvena kornjača, prim. aut.) A onda se obratio svojim klijentima, zbunjenim očevicima događaja: “Shvatate li, ljudi, ko je došao mene da pozdravi danas, ovde, na rubu južnog Milana? Gospodin režiser Majkl Dudok de Vit, dobitnik Oskara, Cezara, Bafte…”

Ako vam se narednih dana dogodi da vam se predveče prijede jabuka, setite se Frančeska, koji je pre neki dan uspeo da nagovori klijentkinju da kupi vrstu jabuke koju ona obično ne kupuje, ovim rečima: “Verujte mi, gospođo, ova jabuka u mraku daje iste rezultate.”