Priroda me zanima samo kao ekološki, dakle politički problem, prema selu sam ravnodušan, ali grad obožavam. Prirodu ne volim jer u njoj ne vidim ništa drugo doli neprestano ždranje (ko ne veruje nek pogleda seriju BBC-ja Plava planeta), na selu se, što bi rekao prestravljeni Maks Žakob, kokoške šetaju presne i tu ne bih imao šta da dodam, dok gradoljublje delim sa tipovima poput Valtera Benjamina, Hulija Kortasara, Vudija Alena, Vladimira Pištala… Od svih gradova u kojima nisam bio najviše volim Njujork. Zapravo, obožavam ga. Njujork je grad iz priča mojih prijatelja, iz prizora omiljenih mi filmova, iz odlomaka romana, sa fotografija.

Satima bih mogao (po ko zna koji put) da slušam "njujorške priče" moga prijatelja T.P.: o intimnosti kafea načičkanih po ivicima trotoara, tik do kolovoza, o malim radnjama s voćem i velikim knjižarama, o muzici Sonik Jut koja se (zapravo) može razumeti samo među oblakoderima Menhetna i o tome kako na tom istom Menhetnu pronaći radnju sa taze srpskom štampom. Zamišljam svoga 130 kilograma gabaritnog prijatelja Stena Markotića kako pretrčava Petu aveniju izvan pešačkog prelaza, jer Njujorčaninom se, kaže, postaje kada, spasavajući živu glavu, preprečite "glavnu ulicu" Grada u vreme najžešćeg saobraćaja. Upamtio sam i priču JAT-ovog stjuarda koji se, kupujući farmerke u nekom dućanu na dokovima Njujorka, obratio crnom prodavcu izvinjenjem što, eto, slabo govori engleski i kao da vidim Afroamerikančevo lice koje se razvlači u osmeh i odgovara da ovde niko ne govori engleski jer this is New York, man!. Nije mi teško ni da prizovem sliku svoga prijatelja O.S. kako se, natopljen duvanskim dimom, u prekratkim pantalonama i dve šarene majice obučene jedna preko druge, s neopisivom frizurom koja mu daje izgled uvek začuđenog čoveka, pojavljuje u ekskluzivnom restoranu u Vol Stritu, gde ga grupa besprekorno obučenih, neizbežno kvarcovanih, savršeno očešljanih i nepodnošljivo politički korektnih japija, uz to zakletih nepušača sa slušalicama na glavi i po jednim mobilnim telefonom u svakoj ruci, zapanjeno – ne gleda, nego miriše. Uzbudljivo je znati da svakog četvrtka u hotelu Karlton (22 est, 29th Street), smeštenom na pet minuta hoda od Empajer stejt bildinga, možete slušati Vudija Alena gde sa grupom svojih prijatelja, duvajući u klarinet, proizvodi džez. (Priča se da i nije bogzna šta, ali kakve to veze ima? Kako odoleti čoveku koji je napravio Hanu i njene sestre i to usred Njujorka, sa klarinetom ili bez njega?) Tome nasuprot, muka mi je od televizijske serije koja, iz meni nepoznatih razloga, nosi naslov Seks i grad, a u kojoj se od četiri glupače što vitlaju Njujorkom, decenijama bezuspešno pokušavajući da izađu iz puberteta, grad ne vidi (kao ni šuma od drveća, je l’). (Ne vidi se ni seks, ali nije bitno.) No, ako nekoga već zanima spoj seksa i grada Njujorka, uputnije je, korisnije i neuporedivo uzbudljivije pročitati roman Korekcije Džonatana Frenzena (na primer). Volim i kada mi holandski fotograf Auke Vleer govori o svom malom stanu na istočnom Menhetnu, sve pominjući bubašvabe kao domaće životinje, ali i o Njujorku pred zoru, kada se oseća miris mora. Sećam se i omatorelog Maksa Ernsta koji, ne mnogo pre smrti, pleše međ neboderima Menhetna, srećan. Zbog svega toga (i još mnogo čega) sasvim je razumljivo da Sajmon & Garfankel pred milion ljudi održe koncert u Central parku, sa zidom oblakodera u pozadini (A Heart in New York), kao što je logično da se Vudstok odradi na njivi, bez pozadine, 200 kilometara daleko od Menhetna. I verovatno nigde drugde do u Njujorku američka profesorka filozofije Gajatri Čakravorti Spivak, poznata po svojoj glatko izbrijanoj koži glave, ne bi mogla da drži predavanja (New York Open School) obučena u tradicionalnu indijsku nošnju, sa sandalama na nogama i da na tim predavanjima Ameriku kritikuje teže, inteligentnije i ubedljivije nego što će to ikada za rukom poći DSS-u, SPS-u, radikalima i nikad neumrlom drugu Lenjinu zajedno.

Kako ne obožavati Njujork kada je dovoljno da u filmu Neverovatna istina (1989) Hal Hartli kamerom samo okrzne 87 metara visoku Fletajron bilding na uglu 23. ulice (Brodvej) i Pete avenije, rad Danijela Birnhama iz 1902. godine, sasvim dovoljno da nam sledeća scena, u kojoj bivši robijaš Džoš Haton beketovski komunicira s pijancem svaljenim pokraj golog zida od cigala, donese splin Grada. Ili kada setni Helmut Grokenberger, bivši istočnonemački klovn, a sada taksista u Njujorku, u Džarmušovom Noć na zemlji (1991, priča druga) vozi veselog crnca po Bruklinu i dobija lekcije o tome šta je to Njujork ("uvek broj pare, jer this is New York"). Uzbudljivo je gledati Žan-Mišela Baskijata (Džulijan Šnabel, 1996) koji po kafeima i galerijama Grinič Vilidža juri Endija Vorhola, ili bruklinskog prodavca duvana Ogija Vrena (Dim, Vejn Vang i Pol Oster, 1990) koji ne vadi cigaretu iz usta i nepokretnim aparatom fotografiše Grad.

A onda se dogodio 11. septembar 2001.

Dok sam, sleđen, gledao kako dve kule Svetskog trgovinskog centra onako neužurbano, najpre jedna, potom i druga, propadaju u sebe same (kao da proždiru sopstvenu utrobu), znao sam da su mi to uradili isti oni manijaci koji su porušili moje Bude iz Bamijana, koji su polomili moj stari mostarski i moj novi Žeželjev most, isti oni koji su granatirali moju biblioteku u Sarajevu, koji ruše moje manastire po Kosovu, koji su u vazduh digli moju džamiju Ferhadiju i razorili moj Vukovar, isti oni koji će poharati (ili omogućiti da se pohara) moj bagdadski muzej, usput (kolateralno takorekuć) ubijajući hiljade ljudi. Posle tog 11/9. uvek me nešto štrecne kada mi pogled padne na poster iznad stola i kada na njemu ugledam, poput bisera zatočenog u plavoj školjci mora i neba, Menhetn na kojem se, kao da se ništa nije dogodilo, i dalje put neba propinju dve vitke bele kule, kao čuvari tog starog indijanskog groblja.