Žensko sviranje je donedavno bilo gotovo u potpunosti nevidljivo u vladajućim naracijama o tradicionalnoj instrumentalnoj muzici u Srbiji. Čak i kada se figura sviračice pojavi, ona iskrsava poput utvarnog prisustva na rubovima reprezentacijskih diskursa i proglašava se za eksces, izuzetak koji potvrđuje univerzalno pravilo da je svirač po prirodi i snazi svog pola muškarac – piše na početku knjige Guslarke i sviračice na tradicionalnim instrumentima u Srbiji Ive Nenić, koju je objavio "Clio", i na primeru muzike pokreće temu o ženama koje preuzimaju identitete koji se u stereotipnim prikazima ne smatraju ženskim.

Istraživati zanemarene aktere nekadašnjih društvenih praksi – pogotovo kada je reč o specifičnim oblastima kao što je muziciranje na tradicionalnim instrumentima, kaže za "Vreme" Iva Nenić "nije lako, jer je njihova delatnost najčešće usputno dokumentovana i u velikoj meri zavisna od ideološke pozicije tumača. Znamo da figura guslara podrazumeva romantizovanu predstavu o muškarcu kao nosiocu i simbolu herojske tradicije epskog pevanja, dok frulaš upućuje na prizor pastira sa sviralom u idiličnom, pastoralnom kontekstu idealizovane i vremenski neodređene nacionalne prošlosti."

Razlog ovakvom vrednovanju nisu spontani i prirodom dati identiteti, kaže Iva Nenić, "već se radi o tome da društvo u vidu porodice, neposredne okoline, institucija, normira naša ponašanja, očekivanja i mogućnosti. Sviračica mora biti ili žena sa viškom muških osobina, ili je njeno izvođaštvo toliko posebno da je prvo i jedinstveno, do tada nezabeležen presedan. Ovaj obrt se može pronaći u brojnim istorijskim slučajevima i današnjim primerima ženskog sviranja na tradicionalnim instrumentima, pa su tako i Olga Kovačević i danas aktivna izuzetna mlada umetnica na guslama Bojana Peković – prva u 19. a druga u 21. veku, bile proglašene za prve ili jedine guslarke u Srbiji."

Međutim, kao što se zna, podseća Iva Nenić, "još je Vuk Karadžić beležio od slepih guslarki, od kojih su njegove najznamenitije kazivačice ‘slepa Živana’ (Živana Antonijević, /?–1828/) i ‘slepa Jeca’ (Jelisaveta Marković, /?–1828/) formirale odnos majstorice i učenice i za sobom ostavile neke od najlepših pesama srpske narodne poezije. Pored ovog poznatog para, postojao je nemali broj slepih guslarki koje današnja zvanična kultura ne veliča kao reprezente nacionalne tradicije, ali savremenici jesu prepoznavali kao izuzetne: u Vukovoj prepisci sa Maksimom Rankovićem (1817) pominje se i preporučuje slepica Ružica, koju Ranković laskavo naziva ‘Omirom (Homerom) srpskih šljepica’, dok slavista Pavel (Pavle) Rovinski piše o ‘tetka Nagi’, slepoj guslarki iz Crne Gore, koja je u prvoj polovini 19. veka putovala na konju i zarađivala guslanjem sa takvom veštinom da joj, prema rečima Rovinskog, ‘nikakav guslar nije mogao ruku turit’". Da nije reč o incidentnoj praksi ili kvarenju herojskog i epskog kanona od strane ubogih slepih prosjaka, govore beleške o aktivnosti slepih guslarki i pre 19. veka, poput opisa pirotskog panađura iz 1611. koji je ostavio francuski putopisac Pjer Lefevr. Ovaj stranac je ostao zadivljen veštinom dveju slepih guslarki koje su tom prilikom javno nastupale i konstatovao je tom prilikom da su na guslama proizvodile "prijatan, visok ton".

Autorka ove jedinstvene studije o ženskom sviranju ističe da istorijskim opisima ženskog sviranja frule slabije raspolažemo, ali se vredi podsetiti na neke od njih, poput uvida folkloristkinja Danice i Ljubice Janković koje su među prvima iznele tvrdnju da se žene takođe, premda nešto ređe, "odlikuju kao sviračice", i u knjizi objavljenoj 1949. godine zabeležile delatnost Milice Gogić iz nišavske oblasti, opisavši je kao "veštakinju na duduku". Beleške o ovim "izuzetnim ženama", međutim, "ne treba shvatiti samo kao dokaz da su postojala kršenja ponašanja normiranog prema polu, već kao osnov za pažljivo iščitavanje aktivnosti i specifičnih identiteta sviračica koje su, između ostalog, imale udela u formiranju i prenošenju kulture koju danas označavamo kao tradicijsku. Kroz takve rasute etnografske i istorijske zapise može se primetiti da ženskost u prošlosti nije imala jedno značenje, niti su ponašanja bila u potpunosti sapeta tvrdim društvenim raspodelama rodnih uloga. Aktivnost sviranja, kao netipična ali ne i nedostižna ženama, išla je pod ruku sa osvajanjem drugih sloboda i društvenih prostora. Slepe guslarke su se kretale po Balkanu i zarađivale, odnosno, sticale samostalnost preko svog muziciranja."

Uvreženo mišljenje da su aktivnosti podeljene prema polu, po kojoj su muškarci pretežno delatnici u javnoj sferi, pa time i svirači, a žene povezane sa prostorom doma, nisu pravi razlozi zbog kojih su žene manje vidljive u instrumentalnim muzičkim praksama karakterističnim za ovo podneblje. "Rad žene u seoskim zajednicama podrazumevao je dvostruko opterećenje – obavljanje poslova na polju i u kući, uz obaveze majčinstva, što nije uvek ostavljalo dovoljno prostora za nesputanu sviračku aktivnost, za koju je neophodna dokolica. Potom, mehanizam karakterističan za patrijarhat, a koji stupa na snagu kada neko krši očekivana rodna ponašanja, jeste osuda ili kazna – razlog tome što je bilo manje sviračica, a o čemu pređašnje beleške nisu ostavile dovoljno traga, ali moja etnografska istraživanja to jesu potvrdila, bile su konkretne mere koje bi neposredna okolina sprovodila nad devojkom ili devojčicom. Te su mere sezale u rasponu od verbalnih osuda i uvreda, preko lomljenja ili otuđivanja instrumenata, sve do fizičkog kažnjavanja ukoliko se devojke preterano zanimaju guslanjem ili frulaštvom. Nevidljive, ali moćne poruke te vrste su na delu i danas kada se devojčicama savetuje da odaberu muzički instrument prigodniji za žene, kada se govori o ‘muškom’ i ‘ženskom’ stilu sviranja, ali i šire od muzike, kada se žene odvraćaju od zauzimanja vodećih pozicija u društvu ili od upražnjavanja svojih građanskih prava, usađivanjem straha da ‘neće biti žene u dovoljnoj meri’ i odgovoriti društvenim očekivanjima povodom roda."

Jasan trag potonjim tumačenjima zašto žensko instrumentalno izvođaštvo nije bilo tako često ostavila je Olga Kovačević, proslavljena mlada guslarka iz 19. veka, zabeleživši u svojim dnevničkim spisima da je mogla "večno guditi", ali da su je u toj težnji ometali "kućevni poslovi". Ne radi se, dakle, zaključuje Iva Nenić "o nekakvoj unutrašnjoj supstanci pola/roda koja žene (ili muškarce, svejedno) sputava u pojedinim aktivnostima, već o društvenim režimima koji ustanovljuju muškost i ženskost na određen način i uz interes da se održi postojeći poredak."

Osim sviračica gusala i frule, žene su svirale i u druge narodne instrumente kao što su dvojnice, list, daire, tambura, pa i gajde. Iva Nenić navodi da su "postojali i neobični i danas gotovo iščezli instrumenti koji su bili ekskluzivno ženski domen: dugačke signalne svirale dudurejš na kojima su vlaške žene svirale u paru, ili pevanje praćeno okretanjem tepsije kao interetnička ženska muzička praksa zastupljena na Balkanu. Sviračice na mnogim od pomenutih instrumenata mogu se zateći i danas, a neke od njih su prave zvezde na kojima počiva rivajvl scena oslonjenih na tradicionalnu muziku, poput mlade frulašice Nede Nikolić. Na mene su upečatljiv utisak, u poslednjem smislu, ostavili razgovori koje sam vodila sa starijim sviračicama gusala i frule, koje su stasavale nakon Drugog svetskog rata. U njihovim pričama o sviračkim počecima i o preprekama na koje su nailazile pomolili su se zajednički obrti – borba za školovanje i borba da se zadrži instrument uprkos zamerkama okoline, koja je vrednovala veštine vođenja doma, udaju i majčinstvo, potom i snažna težnja da se sviranje i slušanje narodne muzike – poslednje uz snažan upliv radijske muzičke kulture i, docnije, ploča, kaseta i drugih nosača zvuka, bez obzira na prepreke, osvoje kao deo uživanja, ali i artikulisanja sopstvenog identiteta izvan zadatih okvira, da se sačuva društveno vrednovana ženskost, a opet ne dozvoli svođenje na strogo propisan svet ženskih i muških uloga i ponašanja."

Pre objavljivanja studije Guslarke i sviračice na tradicionalnim instrumentima u Srbiji ova tema nije bila istražena. Ispostavilo se, međutim, da je to dobar način kojim se mogu osnažiti današnje akterke scena povezanih sa tradicionalnim muzikom, ali i kojim je moguće pokazati da su kulturalne prakse poput muzike pogodne za razmicanje granica identiteta, svrstavanja i pripadanja.