Mozaik
Strip
Hronika opšte propasti
Leon od Gudre je 1993. godine bio reakcija na tada aktuelni kapitalistički model. Ispostavilo se, međutim, da njegovi autori Silvan Šome i Nikolas de Kresi nisu bili dovoljno maštoviti jer je svet postao mnogo dekadentniji nego što su oni predvideli
Kada se Leon od Gudre pojavio 1993. godine, snaga priče i energičnost crteža opčinili su čitaoce. Scenarista Silvan Šome i crtač Nikolas de Kresi su u njemu zabeležili kompresovanu verziju sunovrata – fizičkog, moralnog, etičkog i finansijskog – jedne korporacijske porodice, ali i sveta.
Karijere Silvana Šomea i Nikolasa de Kresija su u začetku neraskidivo povezane. Do stvaranja Leona od Gudre bili su relativno neafirmisani autori. Iza sebe su imali jedan zajednički projekat – adaptaciju Igoovog drugog romana Bug Žargal. Obojica su pripadali istoj generaciji na “École supérieure de l’image” u Angulemu i diplomirali su 1987. godine. Šome je prvi kročio u svet stripa naslovom Le Secret des libellules za Futuropolis, ali zadržao se u njemu kraće od De Kresija. Pored ovog i dva naslova sa De Kresijem, potpisao je još jedan scenario sa Iberom Ševilarom i potom se otisnuo u svet animacije i kinematografije u Kanadi, a zatim i Škotskoj. Njegovi uspesi u animaciji su zasenili stripsku karijeru, pa čak i Leona od Gudre, koji se smatra njegovim vrhunskim ostvarenjem u ovom mediju.
Nikolas de Kresi je tokom karijere potpisao više stripskih ostvarenja od Šomea iako je u više navrata pokušavao da na sličan način iskorači iz devete umetnosti. Međutim, kao da ga je nešto uvek povlačilo nazad, te i danas potpisuje stranice stripa, iscrtane njegovim prepoznatljivim i energičnim stilom nadahnutim nemačkim ekspresionizmom. U Srbiji je stekao popularnost naslovom Ledeno doba u izdanju novosadskog Komika, izvorno nastalom kao deo edicije stripova u saradnji sa Muzejom u Luvru. Leon od Gudre je njegov drugi strip preveden na srpski jezik i prekretnica za obojicu. Od neafirmisanih autora su preko noći postali zvezde devete umetnosti.
Trenutak u kome nastaje ovaj strip, kao i tema kojom se bavi, od velike je važnosti za njegovu percepciju kao ključnog ostvarenja frankofone produkcije. Razočarenje u kapitalistički model sveta je bilo na vrhuncu, svima je postalo jasno da su korporacije samo farsa, a nakon šarenih i lagodnih osamdesetih godina prošlog veka, već početak devedesetih je bilo doba surovog otrežnjenja. I u tom trenutku su Šome i De Kresi izbacili pred čitaoce Leona od Gudre, koji pripoveda upravo ono što su svi tada već znali – da je svaka korporacija gladna zver koja jede sopstvenu decu.
To su saželi kroz primer jedne porodice – prezivaju se U-Vardijug i bave se kozmetikom. Korporaciju je osnovao sada stogodišnji Leon, vodi je njegov sin, a naslediće je unuk Žeraldo-Žorž. Kroz tri generacije očitavaju se svi aspekti sunovrata cele epohe. Leon je čvrst koliko se može zamisliti i primetno je da on predstavlja generaciju osnivača, prekaljenih industrijalaca koji ne prezaju ni od koga. Njegov sin, koji sad vodi korporaciju, gladan je novca i bez imalo saosećanja ili obzira, predstavlja generaciju rođenih u bogatstvu koji ne prezaju ni od čega. I na kraju, Žeraldo-Žorž je finalni proizvod, labilna i previše emotivna ličnost koja samo želi da udovolji drugima, i predstavlja generaciju koja ništa sama ne može da stvori. Tri generacije – tri tipa ličnosti. I svet koji su stvorili prvi, eksploatišu ga drugi, dok treći u njemu ne mogu da se snađu, niti da se nose sa nasleđem prethodnih generacija.
Leon pred stoti rođendan napušta starački dom i vraća se u porodicu. Da li da je odmeri i proceni je li dostojna da preuzme svet ili samo da utopi svoju dosadu u alkoholu i “čudnim cigarama” koje puši, dok istovremeno kinji sve svoje bližnje, posebno sina, dobro odmerenim cinizmom iskovanom u životnom iskustvu. Jer on je jedini koji je tu nešto zaista i izgradio sopstvenim rukama. Dok ga većina doživljava kao opijenu spodobu, maskotu korporacije, jedino Žeraldo-Žorž iz nekog razloga stiče starčevu naklonost i dobija poseban tretman. Leon, naime, želi da kod unuka iskali ono što kod sina nije uspeo – čoveka.
Šamar koji Šome i De Kresi upućuju kapitalističkom društvu maskiran je u situacionu komediju posvećenu Leonu U-Vardijugu i njegovoj žalosnoj porodici. Ali to maskiranje namerno nije toliko vešto niti indirektno. Autori su svesno ogolili metaforu svog stripa tako da je čitaoci lako rastumače. Lako je videti koliko je dekadencija rapidno razjela tri generacije poput kancera. U rasponu od samo nekoliko decenija, od prvog industrijalca iskaljenog poput gvožđa (Leona) dolazi se do patetične prikaze jednog bednika (Žeraldo-Žorža) nesposobnog da pojmi svet ali prinuđenog da se uhvati u koštac sa njim. On za to nije sposoban i jasno je da će svaki njegov pokušaj da kontroliše svet oko sebe biti osuđen na neuspeh. Leon je taj koji sipa cinične uvrede na račun svoje porodice, navikao da se pesnicama probija kroz svet i da ga oblikuje po svojoj potrebi, opravdano doživljava sebe kao najsposobnijeg izdanka veličanstvene prošlosti. Ciničan u svakoj pori, već pri prvom susretu očarava britkim smislom za trenutak, kada razmaženog potomka koji se pozerski ugleda na američku kulturu i nosi patike na čičak jer je tako u modi (a slutimo da ne ume da veže pertle), postavlja na svoje mesto kad mu kaže kako je u njegovim godinama, kad ne bi imao novca, prodavao pertle.
Već Leonov sin odaje utisak zvečarke, ima odbojnu pojavu i oholo ponašanje, potisnutih emocija prema svemu osim prema novcu. Jedinu trunku strahopoštovanja ima prema ocu, ali je vešto maskira i strahuje da bi Leonovo ponašanje moglo da naškodi ugledu porodice toliko da mu pokvari posao sa Japancima.
No, unuk Žeraldo-Žorž je sposoban za jedno: da obmane sebe, a i svoju okolinu, kako on ipak ume nešto da radi. Međutim, to je samo obmana i on je, zapravo, svoja najveća žrtva. Hronika njegovog posrnuća je najmoćnija tvorevina ovog stripa. Šome i De Kresi nisu prezali ni od čega da bi prikazali sve teskobne detalje njegovog moralnog i psihičkog posrnuća, želeći da nagoveste kolike su razmere dekadencije koje je društvo sposobno da dosegne ako se nastavi smerom zacrtanim te 1993. godine. Detalji Žeraldo-Žoržovog posrnuća svakako nisu prijatni za čitanje i ponekad su mučni, ali to je i suština onoga što su autori želeli da prikažu. Imajući u vidu dokle je svet dogurao tokom trideset godina otkad je Leon od Gudre premijerno objavljen, može se primetiti samo jedno: da Šome i De Kresi čak i nisu bili dovoljno maštoviti jer je svet mnogo dekadentniji nego što su oni predvideli.
Karijere Silvana Šomea i Nikolasa de Kresija su u začetku neraskidivo povezane. Do stvaranja Leona od Gudre bili su relativno neafirmisani autori. Iza sebe su imali jedan zajednički projekat – adaptaciju Igoovog drugog romana Bug Žargal. Obojica su pripadali istoj generaciji na “École supérieure de l’image” u Angulemu i diplomirali su 1987. godine. Šome je prvi kročio u svet stripa naslovom Le Secret des libellules za Futuropolis, ali zadržao se u njemu kraće od De Kresija. Pored ovog i dva naslova sa De Kresijem, potpisao je još jedan scenario sa Iberom Ševilarom i potom se otisnuo u svet animacije i kinematografije u Kanadi, a zatim i Škotskoj. Njegovi uspesi u animaciji su zasenili stripsku karijeru, pa čak i Leona od Gudre, koji se smatra njegovim vrhunskim ostvarenjem u ovom mediju.
Nikolas de Kresi je tokom karijere potpisao više stripskih ostvarenja od Šomea iako je u više navrata pokušavao da na sličan način iskorači iz devete umetnosti. Međutim, kao da ga je nešto uvek povlačilo nazad, te i danas potpisuje stranice stripa, iscrtane njegovim prepoznatljivim i energičnim stilom nadahnutim nemačkim ekspresionizmom. U Srbiji je stekao popularnost naslovom Ledeno doba u izdanju novosadskog Komika, izvorno nastalom kao deo edicije stripova u saradnji sa Muzejom u Luvru. Leon od Gudre je njegov drugi strip preveden na srpski jezik i prekretnica za obojicu. Od neafirmisanih autora su preko noći postali zvezde devete umetnosti.
Trenutak u kome nastaje ovaj strip, kao i tema kojom se bavi, od velike je važnosti za njegovu percepciju kao ključnog ostvarenja frankofone produkcije. Razočarenje u kapitalistički model sveta je bilo na vrhuncu, svima je postalo jasno da su korporacije samo farsa, a nakon šarenih i lagodnih osamdesetih godina prošlog veka, već početak devedesetih je bilo doba surovog otrežnjenja. I u tom trenutku su Šome i De Kresi izbacili pred čitaoce Leona od Gudre, koji pripoveda upravo ono što su svi tada već znali – da je svaka korporacija gladna zver koja jede sopstvenu decu.
To su saželi kroz primer jedne porodice – prezivaju se U-Vardijug i bave se kozmetikom. Korporaciju je osnovao sada stogodišnji Leon, vodi je njegov sin, a naslediće je unuk Žeraldo-Žorž. Kroz tri generacije očitavaju se svi aspekti sunovrata cele epohe. Leon je čvrst koliko se može zamisliti i primetno je da on predstavlja generaciju osnivača, prekaljenih industrijalaca koji ne prezaju ni od koga. Njegov sin, koji sad vodi korporaciju, gladan je novca i bez imalo saosećanja ili obzira, predstavlja generaciju rođenih u bogatstvu koji ne prezaju ni od čega. I na kraju, Žeraldo-Žorž je finalni proizvod, labilna i previše emotivna ličnost koja samo želi da udovolji drugima, i predstavlja generaciju koja ništa sama ne može da stvori. Tri generacije – tri tipa ličnosti. I svet koji su stvorili prvi, eksploatišu ga drugi, dok treći u njemu ne mogu da se snađu, niti da se nose sa nasleđem prethodnih generacija.
Leon pred stoti rođendan napušta starački dom i vraća se u porodicu. Da li da je odmeri i proceni je li dostojna da preuzme svet ili samo da utopi svoju dosadu u alkoholu i “čudnim cigarama” koje puši, dok istovremeno kinji sve svoje bližnje, posebno sina, dobro odmerenim cinizmom iskovanom u životnom iskustvu. Jer on je jedini koji je tu nešto zaista i izgradio sopstvenim rukama. Dok ga većina doživljava kao opijenu spodobu, maskotu korporacije, jedino Žeraldo-Žorž iz nekog razloga stiče starčevu naklonost i dobija poseban tretman. Leon, naime, želi da kod unuka iskali ono što kod sina nije uspeo – čoveka.
Šamar koji Šome i De Kresi upućuju kapitalističkom društvu maskiran je u situacionu komediju posvećenu Leonu U-Vardijugu i njegovoj žalosnoj porodici. Ali to maskiranje namerno nije toliko vešto niti indirektno. Autori su svesno ogolili metaforu svog stripa tako da je čitaoci lako rastumače. Lako je videti koliko je dekadencija rapidno razjela tri generacije poput kancera. U rasponu od samo nekoliko decenija, od prvog industrijalca iskaljenog poput gvožđa (Leona) dolazi se do patetične prikaze jednog bednika (Žeraldo-Žorža) nesposobnog da pojmi svet ali prinuđenog da se uhvati u koštac sa njim. On za to nije sposoban i jasno je da će svaki njegov pokušaj da kontroliše svet oko sebe biti osuđen na neuspeh. Leon je taj koji sipa cinične uvrede na račun svoje porodice, navikao da se pesnicama probija kroz svet i da ga oblikuje po svojoj potrebi, opravdano doživljava sebe kao najsposobnijeg izdanka veličanstvene prošlosti. Ciničan u svakoj pori, već pri prvom susretu očarava britkim smislom za trenutak, kada razmaženog potomka koji se pozerski ugleda na američku kulturu i nosi patike na čičak jer je tako u modi (a slutimo da ne ume da veže pertle), postavlja na svoje mesto kad mu kaže kako je u njegovim godinama, kad ne bi imao novca, prodavao pertle.
Već Leonov sin odaje utisak zvečarke, ima odbojnu pojavu i oholo ponašanje, potisnutih emocija prema svemu osim prema novcu. Jedinu trunku strahopoštovanja ima prema ocu, ali je vešto maskira i strahuje da bi Leonovo ponašanje moglo da naškodi ugledu porodice toliko da mu pokvari posao sa Japancima.
No, unuk Žeraldo-Žorž je sposoban za jedno: da obmane sebe, a i svoju okolinu, kako on ipak ume nešto da radi. Međutim, to je samo obmana i on je, zapravo, svoja najveća žrtva. Hronika njegovog posrnuća je najmoćnija tvorevina ovog stripa. Šome i De Kresi nisu prezali ni od čega da bi prikazali sve teskobne detalje njegovog moralnog i psihičkog posrnuća, želeći da nagoveste kolike su razmere dekadencije koje je društvo sposobno da dosegne ako se nastavi smerom zacrtanim te 1993. godine. Detalji Žeraldo-Žoržovog posrnuća svakako nisu prijatni za čitanje i ponekad su mučni, ali to je i suština onoga što su autori želeli da prikažu. Imajući u vidu dokle je svet dogurao tokom trideset godina otkad je Leon od Gudre premijerno objavljen, može se primetiti samo jedno: da Šome i De Kresi čak i nisu bili dovoljno maštoviti jer je svet mnogo dekadentniji nego što su oni predvideli.
