Nakon poraza od Švajcarske u poslednjem kolu i osvojenog samo jednog boda na tri utakmice u grupi, fudbalska reprezentacija se oprostila od Svetskog kupa u Kataru i tako po četvrti put zaredom – prvo 2006. kao Srbija i Crna Gora, a potom 2010, 2018. i ove godine pod imenom Srbija – nije prošla u nokaut fazu, odnosno među 16 najboljih ekipa. U generalnom plasmanu od 32 reprezentacije, Srbija je tek na 29. mestu, što je lošije od prethodna dva nastupa, kada je u oba slučaja zauzela 23. poziciju.

Po svim relevantnim procenama pre Svetskog prvenstva, ekipa selektora Dragana Stojkovića Piksija nije bila viđena među 16 najboljih, drugi krug nisu prošle ni bolje kotirane reprezentacije bivših svetskih prvaka Nemačke i Urugvaja, trećeplasirane sa prošlog Mundijala Belgije, favorizovane Danske, no, ipak ostaje žal što nije napravljen dugo očekivani iskorak u grupnoj fazi. Naime, u fudbalu uvek postoje šanse da se opovrgnu prognoze, naročito na turnirskim takmičenjima i kada razlike u kvalitetu nisu velike, što su dokazale selekcije Maroka, Japana, Južne Koreje i Australije.

Izuzmemo li duel sa Brazilom (0:2), kada su realno bili nemoćni da napadnu, reprezentativci Srbije su baš kao i u kvalifikacijama igrali ofanzivno, što uvek znači i rizično, a to se baš ovoga puta pokazalo: sa pet pogodaka su među najefikasnijim u grupnoj fazi, ubedljivo najefikasniji od timova koji su ispali, ali istovremeno su sa osam primljenih golova najslabiji u odbrani posle Kostarike, koja je primila 11. Trošili su se brzo i po pravilu padali u drugom poluvremenu – da se računa učinak samo u prvom delu utakmice, Srbija bi bila u osmini finala.

Ako je u kvalifikacijama za Katar i Ligi evropskih nacija napadačka formacija donosila bodove i ispunjavala zadovoljstvom navijače, na Svetskom kupu, na višem nivou u svakom smislu i u turnirskim uslovima, juriš se nije isplatio, a u remiju sa Kamerunom (3:3) i porazu od Švajcarske (2:3) isplivale su sve manjkavosti, timske i individualne, a otkrivene su i slabe strane selektora i njegovog stručnog štaba – na razočarenje mnogih koje su dobre igre pre Mundijala ponovo zainteresovale i zagrejale za domaći fudbal i reprezentaciju.

No, za bolje upućene u fudbalsku igru, rad Fudbalskog saveza, funkcionisanje domaćih liga i klubova i svega lošeg (kriminalnog) što ih okružuje, plasman reprezentacije na najveće svetsko takmičenje je samo po sebi veliki uspeh i od realno očekivanog nije ostvarena samo pobeda nad Kamerunom, što bi donelo malo bolji i za oko lepši plasman na konačnoj tabeli 22. Svetskog kupa.

MNOGO PEHOVA I GREŠAKA

Nakon povratka, selektor Stojković je održao konferenciju za novinare, za razliku od svojih prethodnika Radomira Antića i Mladena Krstajića, koji se nisu oglašavali nakon ispadanja u grupnoj fazi 2010. i 2018. godine, i pokušao da opravda i objasni dva poraza i jedan nerešen rezultat u Kataru.

Pred put u Katar doživeo je poraz na Skupštini FSS-a, pre toga mu nije išao naruku žreb, grupa je bila među najjačim na prvenstvu, sa furioznim Brazilom koji je i njemu i ekipi i navijačima pokazao koliko smo daleko od vrha, a nije mu se ni posrećilo da ima spremne i zdrave igrače, naročito one ponajbolje. Loš zdravstveni bilten se dobro krio do utakmice sa Brazilom, a onda je prvi put poslužio kao alibi, a sada tek saznajemo da su povrede pojedinih vedeta bile veoma ozbiljne i da su igrali pod injekcijama. Možda je Stojković, kao u postavci igre, trebalo da bude odlučan i otvoren kada je zdravstveno stanje igrača u pitanju, jer naknadno pravdanje deluje neuverljivo ma koliko bio u pravu. Sada treba da izvuče pouke, kao što treba da sagleda propuste u postavci i taktici i bolje uvidi limite igrača sa kojima raspolaže, kako bi, ukoliko nastavi sa poslom, a on je raspoložen i ugovor ga veže, barem održao rejting i renome reprezentacije iz poslednje dve godine.

A mimo sportskih pitanja, Stojković bi pre svega morao da zadrži prisebnost ako ponovo u toj ulozi odvede državnu selekciju na veliko takmičenje: da ne postiče euforiju i ne ide naruku mnogima koji postavljaju nerealne ciljeve i, posebno, da ne učestvuje ni na koji način u nacionalističkoj histeriji koja sada već redovno prati učešća naših reprezentacija na evropskim i svetskim prvenstvima. Posebno više nikada ne sme sebi dozvoli da javno psuje i vređa jer mu je to kod mnogih, daleko pre nego taktika i rezultati u Kataru, umanjilo poštovanje i podršku.

Čini se da je taj nacionalistički huk ponajviše opteretio igrače, mlade ljude još nezrele da shvate svet oko sebe i nemoćne da se odupru prepotentnim i često isčašenim zahtevima kolektiva opterećenog predrasudama i nacionalističkom mržnjom. Pre će biti da je taj teret, pojačan pozivima na osvetu zbog Kosova i drugih nacionalnih poraza, uticao više na njihov fizički pad u poslednjih pola sata svake utakmice, a ne nespremnost. Kao i drugi reprezentativni igrači, došli su u Katar usred ligaške sezone, spremni za 90 minuta punog trka u svakom meču.

Nije lako igračima da zadrže psihičku stabilnost i prisebnost kada ih navijači pritiskaju samo svojim sportskim željama i očekivanjima pred nastup na najvećoj i najgledanijoj fudbalskoj smotri, a kamoli kada im se u zadatak stavi da vode novi Kosovski boj, kao da od njihove pobede zavisi formiranje Zajednice srpskih opština, rezultat pregovora sa Evropskom unijom ili odluka o uvođenju sankcija Rusiji. Uz to, nakon prvog neuspeha krenule su glasine o seks-aferama igrača, međusobnim nesporazumima i fizičkim obračunima, što je nekako i uobičajeno u tom svetu i u ovakvim prilikama. Ipak, takve situacije mogu se lako sanirati, naročito ako su informacije zasnovane na lažima, ali mogu i te kako da zakomplikuju život kada se nakaleme na sve ove druge opterećujuće, a nepotrebne pritiske i zbrke.

ODBRANA VERE I NACIJE

U danima pred početak Mundijala, u većini medija je uz još jedan rat za Kosovo i Metohiju kreiran i nekakav rat koji očekuje “orlove” u Kataru, pojačan nakon što je FIFA pokrenula disciplinski postupak zbog zastave sa porukom “Nema predaje”, srpskom trobojkom i konturama granica Kosova koja je istaknuta u svlačionici pred utakmicu sa Brazilom. Kulminirao je pred odlučujući duel sa Švajcarskom, za koju nastupaju Granit Džaka i Đerdan Šaćiri, Albanci poreklom sa Kosova, koji su pre četiri godine svojim golovima izbacili Srbiju sa prvenstva u Rusiji.

“Srbija u Kataru brani pravoslavlje”, “Šiptari, šta vam nije jasno”, “Orlovi, prebijte Švajcarce” i slične poruke zasipale su javnost sa stranica provladinih novina i portala, a pored tih isticali su se i naslovi povodom nove “kosovske drame” u izvedbi predsednika Srbije i SNS-a Aleksandra Vučića: “Ne želimo rat, ali ne zavisi od nas”, “Šiptari odbili dogovor, žele rat”, “Teroristički ološ Kurti provocira”… A dan nakon poraza od Švajcarske i novog zaoštravanja odnosa na relaciji Beograd–Priština, Mundijal u Kataru i balkanske razmirice oko Kosova i bukvalno su se sjedinili u jednu temu, pa se nije znalo gde se završava sa uvredama Rade Trajković, a počinje sa pogrdama na račun fudbalera Džake.

Slično je viđeno i pre četiri i po godine, pre i za vreme nastupa Srbije u Rusiji, ali kao da su ovog puta nacionalistički pokliči bili još glasniji i može se reći pogubniji po reprezentaciju. Fudbalski savez je promenio grb reprezentacije pozvavši se na Nemanjiće i na “junačko oslobođenje od Otomanskog carstva”, sponzori su kreirali reklame sa reprezentativcima koje bi mogle lako da se prepakuju u pozive na ratnu mobilizaciju, mediji su pozivali na odbranu svete srpske zemlje, a političari su po običaju, počev od predsednika Srbije, takođe doprinosili jačanju nacionalističkih strasti… Otuda nije ni čudo što FSS nakon neuspeha reprezentacije očekuju i disciplinski postupci koje je FIFA pokrenula zbog skandiranja navijača Srbije u Dohi (“Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji” i slično) i neprimernog ponašanja selektora Stojkovića.

JAVNOST I DALJE UZ STOJKOVIĆA

U takvom ambijentu, nabijenom nerealnim očekivanjima i nacionalističkim strastima i opterećenom nesuglasicama i kriminalom u Savezu, Stojković i ekipa i nisu mogli više, a pitanje je da li će moći i da održe trenutni rejting nakon što se vrate u ovdašnju sumornu stvarnost.

Uprkos ispadanju u grupnoj fazi, greškama i gafovima, Stojković i dalje ima značajnu podršku u javnosti, naročito zbog činjenice ko ga kritikuje i želi njegovu smenu. Međutim, i pre polaska u Katar jasno mu je stavljeno do znanja da će neka druga ekipa, podržana očigledno i sa najvišeg mesta, preuzeti uskoro Savez, a u toj ekipi mnogi mu ne misle dobro. Ali najbitnije je da li će Stojković i dalje imati podršku sa već pomenutog najvišeg mesta, gde je i presuđeno pre 20 meseci da preuzme selekciju i dobije potpuno odrešene ruke. Sa tog mesta, paradoksalno, ali i u skladu sa praksom vođe, podstiču se i Piksijevi protivnici koji do sada nikad nisu dobili befel da idu do kraja. Aleksandar Vučić ima na stolu svakog dana ispitivanja javnosti i zna da većina poklonika fudbala, a takvih je mnogo, i dalje ima daleko veće poverenje u Stojkovića nego u njegovog glavnog kritičara Zvezdana Terzića, direktora Crvene zvezde i naprednjačkog štićenika.

Zato je izvesno da će Stojković kao selektor uvesti reprezentaciju u kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 2024. u Nemačkoj, ali je isto tako izvesno da će se pojačati kritike i podmetanja, kojima je bio izložen i kada je podigao reprezentaciju iz blata i nizao pobede.

Ako govorimo samo o igri i ambijentu u reprezentaciji, iako je to teško odvojiti od svega ostalog što okružuje fudbal kod nas, Stojković je, bez obzira na sve uočene mane u Kataru, na dobrom putu. Ako bude i dalje imao autonomiju u odlučivanju i kakav-takav mir, a uz pojačani stručni štab, realno je očekivati da odvede fudbalsku Srbiju na Evropsko prvenstvo prvi put nakon 24 godine i da je nakon isto toliko vremena konačno provede kroz grupnu fazu. Ako bude imao autonomiju u odlučivanju i kakav-takav mir, da ponovimo i zaključimo.