Ljudi s posebnim potrebama
Internet za slepe
Predstavljanje novog sajta KBC-a "Bežanijska kosa" moglo bi se smatrati dobrim marketinškim potezom koji ne bi zasluživao više od vesti u dnevnim novinama da ova beogradska klinika nije insistirala na tome da njihov sajt bude u potpunosti prilagođen slepim i slabovidim osobama. Tako je i šira javnost saznala da internet mogu da koriste i slepi
Sve je počelo komentarom koji je dr Dragomir Dimitrijević ostavio na blogu Dragana Varagića. Dimitrijević je oslepeo pre nekoliko godina. "Pre nego što sam oslepeo bavio sam se tehnologijama elektronskog plaćanja na internetu putem kartica i tim poslom sam nastavio da se bavim i kao slep", kaže Dimitrijević. "Jedno od mesta na kojem u Srbiji možete da se informišete o novostima iz moje struke je blog Dragana Varagića, konsultanta za internet. Kada sam na blogu pročitao tekst o veb-dizajnu, napisao sam komentar o tome da su naši sajtovi nedostupni za slepe iako je ‘W3 konzorcijum’, međunarodna organizacija koja definiše standarde interneta, dala parametre koji, ako se primene, olakšavaju slepima da pristupaju sajtovima."
Varagić je na blogu objavio komentar i tamo ga je pročitao Miloje Sekulić, direktor sektora za odnose sa javnošću na internetu agencije Mclann-Erickson PR. "Kada sam pročitao komentar, setio sam se događaja od pre nekoliko godina, u vreme kada sam bio urednik ‘E-magazina’, časopisa posvećenog internetu. U to vreme imao sam probleme sa kičmom i išao sam na masažu. Moj maser je bio slep a kada je čuo da sam urednik časopisa o internetu počeli smo da pričamo o tome. Bilo je očevidno da redovno koristi internet i ja sam ga upitao kako ga koristi kada je slep. Objasnio mi je da postoje alatke koje omogućavaju slepima da koriste internet. Pročitavši Dimitrijevićev komentar setio sam se razgovora sa maserom a pošto je Mclann-Erickson PR planirao izradu novog sajta ‘Bežanijske kose’, pomislio sam da je logično da novi sajt klinike bude prilagođen slepima a da će isticanje te činjenice tokom promocije sajta pomoći da javnost sazna da slepi mogu da koriste internet."
Sekulić kaže da je dr Nikola Milinić, direktor KBC-a "Bežanijska kosa", odmah prihvatio njegov predlog a veb-dizajner je odbio da uzme više novca zato što će morati da prilagodi sajt slepima rekavši da će naučiti kako se to radi i da mu je to dovoljna nagrada. Ova priča pokazuje da mi i nismo tako neosetljivi prema ljudima sa posebnim potrebama kao što se to obično misli i da je samo potrebna inicijativa da bi se nešto promenilo.
Prilagođavanje sajtova slepima i slabovidima je uobičajena praksa u svetu i nekoliko srpskih sajtova koji su prilagođeni slepima uglavnom pripadaju ograncima stranih banaka i firmi i rađeni su po standardima inostranih centrala. U SAD sajtovi svih državnih ustanova moraju biti prilagođeni slepima. Kod nas i u zemljama u okruženju ovakva obaveza još ne postoji, mada će ona u Srbiji najverovatnije biti pravno "pokrivena" tumačenjem Zakona o sprečavanju diskriminacija osoba sa invaliditetom. Naime, zakon nalaže da invalidi ne mogu biti diskriminisani u oblasti informisanja a pošto sajtovi državnih ustanova služe informisanju građana, oni moraju biti dostupni svima pa i slepima.
A kako slepi koriste internet?
Na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu je pod rukovodstvom profesora Vlade Delića proizveden Alfanum, prvi srpski sintetizator govora, tako da kod nas više ne moraju da se koriste strani sintetizatori. Sintetizator čita sajt saopštavajući glasom ono što drugi korisnici vide, ali pošto slepa ili slabovida osoba ne može da koristi miš neophodno je da sajt bude prilagođen specifičnoj navigaciji. Dragomir Dimitrijević kaže da se problem javlja i kod slika i drugih grafičkih sadržaja.
"Stara je istina da je slika vrednija od hiljadu reči, ali u našem slučaju potrebno je bar nekoliko reči da bismo shvatili šta se nalazi na slici a to se postiže tako što se ta slika opiše i kada dođemo do nje sintetizator nam pročita tekst o njoj."
Za primer Dimitrijević se poslužio sajtom "Vremena". Kada je sajt otvoren sintetizator je pročitao naslove u aktuelnom broju ali je kod slike naslovne strane rekao: "Foto – naslovna strana broja". "To što sam ja saznao da je u pitanju naslovna strana je više nego što mogu da saznam na većini drugih sajtova jer sintetizator obično samo saopšti ‘foto’ jer nema nikakvih drugih podataka. Na vašem sajtu stoji bar neki podatak, ali bilo bi dobro da je saopšteno i ko se nalazi na naslovnoj strani. Nije to neki velik trud, a nama mnogo znači."
Bioskop
Bioskop za slepe postoji pri Udruženju slepih "Homer" u Beogradu. Filmovi koji se ovde prikazuju prilagođeni su slepima tako što spiker čita opis scene a dijalozi su sinhronizovani. Branko Matić, predsednik "Homera", kaže da je Srbija pored Velike Britanije jedina zemlja u kojoj se filmovi prilagođavaju slepima. "Adaptacija filma nije lak posao. Prvo treba napraviti scenario sa opisima scena koji se moraju uklopiti u pauzu između dijaloga, a potom spiker mora da pročita opis dovoljno brzo ali i jasno. U ovom poslu nam pomažu profesionalni spikeri beogradskih radio-stanica koji ovaj posao obavljaju besplatno. Između ostalih, dijaloge nam čitaju i glumci Petar Kralj, Aljoša Vučković i Erol Kadić. Napominjem da oni ne glume već samo čitaju dijaloge jer slepi mogu da osete glumu originalnih glumaca. Verovatno im kao glumcima nije lako da suzbiju želju da odglume tekst, ali se oni ne žale i uvek se odazivaju našim pozivima", objašnjava Matić.
Do sada je adaptirano 19 filmova među kojima su i Kazablanka, Američka lepota, Amadeus, Petparačke priče, Dvadeseti vek, Pijanista i Matriks. Posle prikazivanja u Beogradu filmovi se šalju u Suboticu i Vršac gde se projekcije za slepe organizuju u pravim bioskopima.
Kao jedan od problema sa kojim se susreću pri adaptaciji filmova, Matić je naveo nedostatak onih koji će čitati dijaloge. "Svaku pa i najmanju ulogu mora da pročita drugi glas. Kada smo radili adaptaciju Bertolučijevog Dvadesetog veka ispostavilo se da se u tom filmu pojavljuje oko sto glumaca i nije bilo lako naći toliko različitih glasova. Stoga bih ovim putem zamolio one koji bi želeli da čitaju dijaloge da nam se jave." Kao jedan od filmova koji će uskoro biti adaptiran Matić ističe Rubljova. "Ja sam kao mlad video i gledao sam Rubljova. Ni do danas ga nisam zaboravio. Nažalost, ima onih koji ga nikada nisu videli i sada će to konačno moći."
Čekajući vladu
Kao početak izdavačke delatnosti za slepe u Srbiji uzima se 1917. godina jer je tada Veljko Ramadanović u Bizerti okupio oslepele ratnike, odštampao prvi bukvar za slepe i počeo da ih uči Brajevom pismu. Uprkos davnim počecima izdavaštva za slepe, status Biblioteke Saveza slepih Srbije "Dr Milan Budimir" još uvek nije rešen na zadovoljavajući način. Natalija Mijić, stručni saradnik za bibliotečku, izdavačku i kulturnu delatnost u Savezu slepih Srbije, objašnjava da se po zakonu ova biblioteka vodi kao specijalna biblioteka baš kao što je to slučaj sa bibliotekama u bolnicama koje imaju medicinsku literaturu iako njihova literatura nije specijalizovana jer se u njenom knjižnom fondu nalazi isti profil literature kao i u svakoj javnoj biblioteci. Specifičnost ove biblioteke je u tome što su njene knjige na Brajevom pismu, na nosačima zvuka ili su u elektronskom obliku. To što je u zakonskom pogledu izjednačena sa bibliotekama koje postoje u bolnicama ili zatvorima povlači za sobom posledicu da ova biblioteka ima pravo na samo dva stalno zaposlena lica, a to je premalo da bi se ona vodila na zadovoljavajući način.
Natalija Mijić kaže da su u svim zemljama u okruženju biblioteke za slepe državne ustanove i da samo u Srbiji nije tako.
Biblioteka se bavi izdavačkom delatnošću izdajući knjige na Brajevom pismu i nosačima zvuka. Knjige na Brajevom pismu štampaju se u tri primerka od kojih se jedan primerak kao obavezni daje Narodnoj biblioteci. Da bi se jedna knjiga koja u normalnom obliku ima oko sto strana odštampala na Brajevom pismu potrebno je oko 40.000 a njeno audio-snimanje košta oko 15.000 dinara. Pre četiri godine Ministarstva kulture je za potrebe biblioteke izdvajalo četiri miliona a ove godine tri miliona dinara i biblioteka opstaje tako što joj pomaže Savez slepih Srbije izdvajajući novac koji je prvobitno bio predviđen za socijalno-ekonomsko zbrinjavanje slepih.
Iako bi bilo normalno da ovakva biblioteka ima i fonoteku u kojoj bi se nalazile radio-drame, radio-reportaže, muzička dela pa i snimci onih domaćih filmova koje slepi mogu pratiti bez posebne obrade, Natalija Mijić kaže da je tako nešto u sadašnjem trenutku neizvodljivo jer nema ni dovoljno prostora u koji bi se ta građa smestila niti osoblja koje bi je obradilo i izdavalo korisnicima.
"Godinama pokušavamo da rešimo ovaj problem. Taman uspemo da nešto postignemo, ali se onda promeni vlada i sve počinje iz početka. Kada se formira nova vlada, mi ćemo joj izložiti svoj problem", kaže Natalija Mijić.
