Prošle nedelje su Ivana Vuleta i Novak Đoković ostvarili fantastične pobede: Ivana je postala svetska šampionka u skoku u dalj i na otvorenom na Svetskom prvenstvu koje se održava u Budimpešti, a Novak je osvojio svoj 39. Masters u Sinsinatiju u najdramatičnijem i najdužem meču u istoriji ovog teniskog turnira koji se održava još od 1899. godine. Iako su osvojili pregršt medalja na najvećim takmičenjima i oborili mnoge rekorde, najbolja srpska atletičarka svih vremena i najbolji svetski teniser svih vremena još nisu stavili tačku na svoju karijeru, iako su u četvrtoj deceniji života.

“36 je novih 26 i dobar je osećaj”, rekao je Đoković na Vimbldonu ovog leta komentarišući svoje godine, a Ivana je posle osvajanja svetskog “zlata” sa 33 godine, sažela svoj dugogodišnji predani rad: “Ovo je samo potvrda da je iskustvo moj najveći saveznik. Nisam imala sumnju da sam spremna za to, samo sam čekala priliku da se sve poklopi.”

Za ovakve sportske podvige i u “poznim” godinama života, svakako je potrebno nekoliko uslova. Pre svega, neverovatan talenat, ogroman rad, bezgranična ljubav prema poslu kojim se bave i, ne manje važan, sticaj srećnih okolnosti. U savremenom profesionalnom sportu sve ovo podrazumeva i vrhunski stručni tim.

Kada je atletika u pitanju, istorija “kraljice sportova” puna je heroina koje su oborile mnoge, ne samo sportske granice. Evo nekih od njih.

Prve posleratne Olimpijske igre održane u Londonu 1948. godine obeležila je Fani Blankers Kun, holandska atletičarka koja je, iako svetska rekorderka u skoku u dalj i skoku u vis, osvojila četiri zlatne medalje u svim sprinterskim trkama jer je broj takmičarskih disciplina po tadašnjim olimpijskim pravilima bio ograničen. Ovaj najveći uspeh svoje karijere ostvarila je kao majka dvoje dece, sa trideset godina, i to nije bio kraj. Gotovo identičan rezultat postigla je i dve godine kasnije na Evropskom prvenstvu u Briselu. Imala je 34 godine kada je poslednji put nastupila na jednom velikom takmičenju – na Igrama u Helsinkiju, 1952. godine. Sa četiri olimpijska “zlata”, pet titula evropske prvakinje i više od dvadeset oborenih svetskih rekorda, “leteća domaćica” kako su je zvali, 1999. proglašena je za najbolju atletičarku 20. veka.

Još impresivniju karijeru imala je “kraljica staze” Marlin Oti. Ova Jamajkanka rođena je 1960. godine, a poslednji put nastupila je sa 52 godine na Prvenstvu Evrope koje je 2012. održano u Helsinkiju. Za više od trideset godina takmičenja osvojila je skoro četrdeset medalja; prve Olimpijske igre na kojima je nastupila bile su one održane u Moskvi 1980. a poslednje u Sidneju 2000. godine kada je u trci na sto metara zauzela treće mesto, a u štafeti 4×100 drugo i tako, sa ukupno devet odličja postala atletičarka sa najviše osvojenih olimpijskih medalja. Najveće uspehe postizala je posle navršene tridesete godine života: na svetskim prvenstvima 1991, 1993, 1995, a naredne godine na Igrama u Atlanti, sa 36 godina osvaja srebrne medalje na 100 i 200 metara i “bronzu” u štafeti i postaje najuspešnija sportistkinja Igara.

Drugu polovinu dvadesetog veka obeležila je još jedna sjajna atletičarka, Amerikanka Džeki Džojner Kersi. Takmičila se u sedmoboju i skoku u dalj i u svakoj od tih disciplina, na četiri olimpijade na kojima je učestvovala od 1984. do 1996. godine (Los Anđeles, Seul, Barselona i Atlanta), osvojila je po tri olimpijske medalje, a na svetskim prvenstvima u istom periodu još četiri zlatne, po dve u svakoj disciplini. Poslednja osvojena medalja bila je “bronza” u skoku u dalj na Igrama u Atlanti, u 34. godini života.

Poslednjih petnaest godina atletska zvezda je Šeli-En Frejzer-Prajs, petostruka svetska prvakinja u sprintu. Ova sićušna Jamajkanka (visoka je 152cm) prvi put je postala olimpijska šampionka na 100 metara sa 22 godine 2008. na Igrama u Pekingu, a prošle godine, sa 36 osvojila je svoje peto svetsko “zlato”. Osvajanjem još jedne zlatne olimpijske medalje 2012. godine u Londonu postala je najstarija šampionka u pojedinačnim trkačkim disciplinama. Ima ukupno deset zlatnih medalja sa svetskih prvenstava, ali ona još nije završila svoju atletsku priču. Kao aktuelna šampionka učestvuje i na ovogodišnjem Prvenstvu sveta i deli atletski stadion u Budimpešti sa našom Ivanom.

Iako je, kako kaže, prestala da broji medalje, Ivana je još sa prezimenom Španović osvojila mnoga odličja koja su joj obezbedila mesto u istoriji srpske atletike. Pre deset godina, 2013. osvojila je treće mesto na Svetskom šampionatu u Moskvi, što je bila i prva medalja za Srbiju na svetskim prvenstvima. Dve godine kasnije osvojila je evropski šampionat u dvorani, a 2018. i 2022. i svetsko dvoransko prvenstvo. Najveći uspeh ostvarila je na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru 2016. – bronzana medalja i novi nacionalni rekord na otvorenom (7,08 m). Mada je očekivala bolji plasman, Ivanin uspeh na olimpijadi ne meri se bojom medalje koju je osvojila, već godinama koliko se na nju čekalo. A čekalo se dugo! Tokom više od sto godina kontinuiranog učešća na olimpijskim igrama, za naš nacionalni olimpijski komitet te 2016. godine osvojena je tek treća medalja u atletici. Prvu je 1948. u Londonu osvojio Ivan Gubijan u bacanju kladiva kome je pripala srebrna medalja, baš kao i maratoncu Franji Mihaliću osam godina kasnije.

Čitavih šezdeset godina nakon toga na olimpijsko pobedničko postolje u Rio de Žaneiru stala je Ivana Španović koja je u skoku u dalj osvojila “bronzu”.

Osvajanjem zlatne medalje na Svetskom atletskom prvenstvu na otvorenom, Ivana Vuleta zakoračila je i u svetsku istoriju. Sa 33 godine osvojila je impresivnu kolekciju trofeja na najvećim takmičenjima i stala rame uz rame sa šampionkama poput Marlin Oti, Džeki Džojner i Šeli-En. U dobrom je društvu!