Fudbal je, kažu, najvažnija sporedna stvar na svetu. Kod nas, kad se stvari nameste, a nema da se ne nameste, i više od toga. Dakle, kad se namesti, kod nas je fudbal pitanje države, nacije, boga, oca i svih ostalih nebesa.

Da će tako biti slutilo se čim je mlada selekcija izborila baraž, u grupi sa istim protivnicima kao i seniori koji su se plasirali na Mundijal, za Evropsko prvenstvo, svi poželeli da protivnik bude Hrvatska. I desilo se, izvučena Hrvatska, kapiten Danko Lazović, koji je posle poslednje utakmice kvalifikacija rek’o da neće više da igra, sam se i dobrovoljno vratio u stroj. Čak, pred utakmicu, izjavio da veći motiv ne može da postoji, preko puta Hrvatska za plasman na EP. I dod’o, ne bi tako bilo da igramo sa Francuskom ili Engleskom.

GOOOL, GOOOL: I eto, subota, prošla, Marakana. Pred utakmicu navijači su, što se kaže, nadirali sa svih strana. Policija, pojačana žandarmerijom, bila tu, ali bez nekog posla, jerbo nije bilo navijača iz Hrvatske, uz fudbalsku ekspediciju sa gostima stiglo i osamnaest novinara. Dakle, Marakana skoro puna, vele 30.000 ljudi, uglavnom mlađarije. Ambijent, malo je reći svetski, veličanstven. Posle zagrevanja i podgrevanja, preko ti’ razglasi, sa tu našu navijačku muziku, posle tog voditelja, koji je preko ti’ razglasi, dav’o preko sebe, na teren istrčaše igrači. Hrvati domaćinski behu dočekani hukom Ustaše, Ustaše, domaći jurišnim pokličem Srbija, Srbija. Stadoše igrači na centar, himne, Lijepa naša se i ne ču, odnese je onaj pozdrav Ustaše, Ustaše, što se tiče himne domaćina, i ona valila, razglas nadvladalo Bože pravde.

I poče, ne bi onog ispitivanja, meračenja, krenuše Hrvati, naši uzvratiše, treći minut, centaršut Jankovića sa desne strane, skok Vučinića, jedan nula. Šta bi, Goool, cela novinarska loža na nogama, brat Srbinu trista duša, sila, Goool, hrvatski novinar do reportera "Vremena" samo što nije počeo da se presvlači u izbeglicu. Sa tribina grunu, Srbija, Srbija, sve se sastavi, ode u p.m.

Nasta zatišje, ko da je ravnoteža, Hrvati preuzeše inicijativu, tečnije igraju, ističe se Modrić, naši nikako da zadrže loptu u nogama. Povremeno publika, ko da pomaže, Ubij, zakolji, Hrvat dok postoji. Ima toga još, al’ nemoš da razumeš, sastavili se jug i sever. Sredinom prvog poluvremena, posle dobre kombinacije Brazilac Da Silva izjednačuje sa peterca. Kad se razleže, Ustaše, Ustaše, kad se diže Zapad, kad arlauknu Istok, to ne da ode u tri p.m. Do kraja poluvremena Hrvati su imali igru u nogama, naših, sportski rečeno, nigde nije bilo.

Bi pauza, za novinare zakuska, sokovi, ali tek ako ugrabiš jedan zalogaj, to sve iskusno, to sve iscrpljeno, to sve more iskusno i gladno, uzimaju cele ovale, dok si rek’o, šta bi, sve bi počišćeno.

DELIRIJUM I TREMENS: Poče, štono kažu, drugo poluvreme, plavi odmah napadoše, centarfor Mirko Vučinić, golgeter italijanskog Lećea, fintom se oslobodi suparnika, sa penala, vidi izveštača, nebu pod oblake. U sledećoj akciji Krasić ubacuje u prazan prostor, Vučinić rutinski pogađa desni ugao mreže hrvatskog golmana. I golgeter ode iza gola, ode da se baca i slavi, publika na nogama, novinari na nogama, delirijum i tremens. Trener gostiju Asanović uze nešto da protestuje, poleteše plastične flašice, sa Juga, a odakle će, krenu Ubij, zakolji, sudija pokaza crveni karton Asanoviću, novinari tačno, i o’zgo, videše da trener gostiju namerno provocira publiku, ceo stadion se sastavi, Srbija, Srbija…

Nastavi se borba, posle faula nad protivničkim igračem, te šutiranja lopte nakon sudijinog zvižduka, u šezdesetom minutu, Janković dobija drugi žuti karton, napolje. Plavi, iako sa deset igrača, nastavljaju sa napadima, Krasić proigava Vučinića na desnoj strani kaznenog prostora, ovaj pogađa suprotan ugao golmanovog gola, šta delirijum, šta pakao, nasta tornado, samo čuješ, ništa ne razumeš. Hrvati ko da su zbunjeni, Basta izgara, iznosi loptu od kornera do kornera, kapiten Lazović, a tek sedamdeset i neki minut, u kontaktu sa protivnikom izbacuje loptu u aut. Austrijski sudija Štuklik svira prekršaj, pokazuje drugi žuti karton, kraj utakmice za kapitena. Kapiten se ne miri, drkće pred pomoćnim sudijom, unosi mu se u lice, ovaj se drži za glavu, ko da je udaren. Publika opet ko da pomaže, Ubij, zakolji, Lazović odlazi u svlačionicu podignutih ruku, pazi sad, vidi sad izveštača, aplauzi i ovacije.

Naši se povukoše na svoju polovinu, Hrvati nikako da se sastave, i hrvatski novinari se nerviraju, Ajde bogati, pucaj, auu… Sudija produžava utakmicu za šest minuta, što novinari prokomentarisaše sa, Šest ti majki hrvatskih, što publika dočeka sa Ustašo, Ustašo… Plavi nekako nastaviše da izdržavaju, i Vučković, iz Partizana, dobi žuti, kraj, kraj, kraj, tri prema jedan za SCG, aplauzi itd.

Posle bila konferencija za novinare, naši, još ‘nako vrući, zahvalili izvanrednoj publici, uvereni da će, posle revanša, biti konačni pobednici, zajedno sa trenerom, prezimena Okuka, zamerili austrijskom sudiji da ih je masakrir’o, da je namerno davao igračima SCG žute kartone kako ne bi mogli da igraju u revanšu. Isključeni Janković poverio da su nešto ovako mogli i da očekuju, pošto su čuli da sudija mrzi Srbe, i golman Stojković bio emotivan, Videli ste šta nam je sudija uradio, zato nas je bog nagradio. Javio se i kapiten Lazović, nema govora oko toga da je udario sudiju, to je zaista smešno, da ga je stvarno udario ne bi sigurno više ni ustajao. Šta još, sportska štampa sve sportski prenela, sudija monstrum nas masakrir’o, ali pobedila pravda, pobedilo srce u junaka. Prvo jedanaest, pa deset, na kraju devet momaka u plavom dresu, protiv deset Hrvata, jednog Brazilca, i jednog Austrijanca… Navodno iz UEFA stigla vest da austrijske sudije, u izveštaju, nisu navele da je kapiten Lazović udario pomoćnog sudiju, samo nasrt’o, i, veli naša sportska štampa, samo naslonio čelo na sudijinu glavu. I još, u sredu 16. novembra bio revanš u Velikoj Gorici, ko je hteo zna ko se plasirao na Evropsko prvenstvo.