Da je s vodom sve u redu, verovatno Ujedinjene nacije ne bi imale potrebu da joj posvete čitav jedan dan. Dan vode, 22. mart, prilika je da o toj tečnosti saznamo sve ono što nikako ne bismo želeli da znamo i ako u toj akciji ima išta dobro onda je to što dan traje samo 24 sata.

Taj dan, u Srbiji prilično skromno obeležen, i nama je nedovoljan da se svi domaći problemi vezani za vodu makar pomenu. Naši potencijali, to jest količina vode prisutne na teritoriji Srbije, ne poklapaju se baš s našim resursima, to jest količinom vode koja se nakon izvesnog tretiranja može upotrebljavati u korisne svrhe. Da nije bilo sankcija gorepomenutih Ujedinjenih nacija, situacija bi danas bila još gora, no stagnacija industrije usporila je proces zagađivanja. Ta medalja ima, nažalost, i drugu stranu. Usled opšte krize u društvu, kao posledice ekonomskog propadanja, olabavili su mehanizmi za kontrolu upotrebe i zagađenja vode, tako da smo kao građani s priličnim uspehom "nadoknadili" ono što je industrija propustila. Tako je danas kod nas najveći problem komunalno zagađenje, odnosno otpadne vode iz domaćinstava i poljoprivrede.

"Tačno je da je voda resurs koji se obnavlja, ali je bitno kako se tim resursom upravlja, šta se radi s otpadnim vodama i kako se eksploatiše postojeća voda. To mora da se radi planski, ne sme se preterano eksploatisati jer potrošena voda mora da se nadoknadi", kaže inženjer Milena Damjanović, vodeći istraživač Odseka za tehnologiju voda u Institutu "Jaroslav Černi" u Beogradu. Kao jedan od bitnih razloga što kod nas u određenim regionima u nekim razdobljima tokom godine nema dovoljno vode ona navodi i demografske promene (priliv stanovništva u gradove, priliv izbeglica i raseljenih lica u poslednjih deset godina), koje nisu praćene odgovarajućom promenom infrastrukture. Drugi problem je odsustvo svesti da se voda ne sme nekontrolisano zagađivati i da se otpadne vode moraju prečistiti pre izlivanja u reke. U suprotnom dolazimo u situaciju da i kod obilja vode nemamo dovoljno vode za piće. To dovodi do kampanjskog rešavanja problema, skupog prečišćavanja kako bi se obezbedila voda prikladana za domaćinstva, što na duži rok predstavlja ogromne izdatke. Umesto toga, smatra Milena Damjanović, bilo bi mnogo uputnije izgraditi kanalizacione i sisteme za prečišćavanje što bi problem smanjilo u startu. Takvi sistemi ne postoje u našim najvećim gradovima, Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

SKUPA VODA: "Jedna od najvećih zabluda jeste da je voda besplatna. Voda ima svoju cenu i ona nije mala", kaže Lazar Popović, šef pomenutog Odseka za tehnologiju voda. Cena jednog kubika vode kod nas iznosi oko deset dinara što je otprilike četiri puta manje od cene u zemljama u našem neposrednom okruženju, dok se u zemljama EU-a cena vode penje i do 120 dinara za kubik. "Kada je voda jeftina, ja ću da je pustim da curi", kaže inženjer Popović dodajući da naše navike da nekontrolisano odvrnemo česmu dok se umivamo ili peremo zube na primer nailaze na potpuno nerazumevanje ljudi sa Zapada (hlađenje lubenice nemojte im ni spominjati, inače propadoše sve donatorske konferencije). "Oni puste samo onoliko vode koliko im stvarno treba. Kada je cena vode pravilno definisana, štedi se i ima novca za prečišćavanje. Onda ljudi zatvaraju slavine i redovno menjaju gumice", kaže Popović.

Time se otvara još jedan problem naše vodoprivrede, a to su veliki gubici od proizvođača do potrošača. "Kod nas se smatra normalnim da je taj gubitak oko 20 odsto i tu su uračunate havarije, izlivanja kao i nemogućnost naplate. U svetu se ta cifra stalno smanuje. Ali, kod nas ima primera, Lazarevac recimo, gde su ti gubici i pedeset, šezdeset odsto", kaže Popović.

"Tačno je da se u poslednjih desetak godina osetilo poboljšanje, ali to nije poenta", komentariše Milena Damjanović odsustvo industrijskih zagađenja kod nas. "Na najvećem broju stanica za kontrolu kvaliteta kojih je u Srbiji 160 registrovani kvalitet vode ne zadovoljava ono što je propisano našim važećim zakonima."

ZA MOJU KUĆU NIJE: Najveći problem je prisustvo polimorfnih klica, odnosno mikrobiološko zagađenje, fekalno, kanalizaciono, upotrebite izraz koji god vam odgovara, ali svodi se na isto. Reč je o zagađenju koje proizvode ljudi i posledica je potpuno odsustvo brige za druge, pa na kraju krajeva i za sopstvenu okolinu. Ne poštujući osnovne fizičke principe da ono što nam dotekne mora negde i da ode, skloni smo da se maksimalno potrudimo da bismo se priključili na vodovod jer se, je l’ te, bez čiste vode ne može. Međutim, onda ne razmišljamo o kanalizaciji koja deluje kao suvišan i prevelik trošak, gledamo samo kako da otpadne vode sklonimo iz sopstvenog vidokruga. Nije retkost, pogotovu u prigradskim naseljima oko Beograda, da domaćinstvo nakon priključenja na vodovod od bunara napravi septičku jamu, smatrajući da je time sistem kanalizacije ekonomično rešilo. Ono što ne znaju ili ne žele da znaju je da su time uništili celu vodenu žilu u svom neposrednom okruženju, iz koje se najverovatnije napaja i njihov vodovod. Voda koju potom dobiju iz vodovoda ili nije sasvim ispravna ili je veoma skupa, pa se razlika pokriva iz budžeta što proizvodi manjkove na drugim stranama. Vrlo skupo, znači, a dovoljno je da se tako zagadi jedan bunar.

"Kod nas se uglavnom koriste podzemne vode jer se smatra da su prošle kroz neku prirodnu filtraciju. Ali, ako zagadite svoje podzemlje, ne preostaje vam ništa drugo do da se iselite. Tu više spasa nema, naročito ne brzo. Mi još nemamo taj problem, ali indikativna je situacija oko Morave gde su podzemne vode veoma zagađene nitritima, dok se to zagađenje u samoj reci ne registruje u značajnijoj meri. Upravo to pokazuje da zagađenje potiče od kanalizacije i poljoprivrede, od fekalija i veštačkih đubriva", kaže inženjer Popović.

Kao region koji ima velike probleme s vodom, Popović izdvaja Vojvodinu. "Tamo se uglavnom koriste podzemne vode, sa dubine od sto, dvesta metara i to je prirodna voda, ali ne zadovoljava naše propise, nije pogodna za vodosnabdevanje. Između ostalog ima i neodgovarajuću boju. E, sad, druga je stvar što ljudi tamo kažu – pa tu istu vodu su pili i moj otac i deda i svi pre njih pa smo još živi."

Inženjer Popović ne strahuje od toga da bi restartovanje industrije moglo znatnije da ugrozi domaće resurse vode, pre svega jer su u propise za privatizaciju uneseni ekološki kriterijumi, naravno pod uslovom da država kažnjava one koji pokušaju to da eskiviraju: "Najveći zagađivači kod nas bili su uglavnom gubitaši, koji ionako neće opstati. Inače, kod nas u Institut u poslednje vreme dolazi sve više privatnika koji su svesni da će morati da vode računa o otpadnim vodama ako misle da nastave da rade i oni već imaju neki koncept kako to treba da reše."

VODA IZ ČESME: Kada je u pitanju voda za piće, u narodu je prilično rašireno uverenje da ne treba piti vodu iz česme, već samo onu flaširanu. Republički zavod za zaštitu zdravlja (RZZZ) i regionalni zavodi, obavljaju redovne analize i objavljuju podatke o kvalitetu vode, šaljući povremeno i dramatična upozorenja.

"Može se reći da vodovodi velikih gradova s kompleksnim sistemima prečišćavanja koriste skoro sto posto zdravstveno ispravnu vodu po parametrima koje je prepisala svetska zdravstvena organizacija", kaže doktor Mira Komračić iz Instituta "Dr Milan Jovanović Batut", i dodaje da je moguće da se tu i tamo iz raznih razloga pojave mikroorganizmi koji nisu opasni po zdravlje. Problemi postoje u manjim gradovima, a prema nekim izveštajima iz ovog zavoda gotovo polovina vodovoda u Srbiji imala je tokom prošle godine neispravnu vodu i mogu se smatrati rizičnim.

Doktorka Komarčić navodi da se voda smatra zdravstveno ispravnom tj. pogodnom za piće ukoliko je mikrobiološki i hemijski ispravna. Takođe, voda ne sme da ima miris i boju. Što se tiče kamenca, doktorka Komarčić ne smatra da je to veliki problem, sem za kućne aparate, čak bi se moglo reći da je za neke ljude blagotvoran.

"Kamenac ćete videti na čaši. On nema štetan efekat. U mnogim slučajevima određene soli kalcijuma vežu teške metale u digestivnom traktu, onemogućujući ih da se apsorbuju u organizam i izazovu štetna dejstva. Konstatovano je da se određene masnoće dobro vezuju s kalcijumom i tako se eliminišu, što je dodatna zaštita za kardiovaskularni sistem", kaže doktorka Komarčić.

PROKUVATI PRE UPOTREBE: Po njenom mišljenju, Beograd pije ispravnu vodu, mada problemi postoje u nekim prigradskim naseljima. Negde postoje lokalni vodovodi koje zagađuju deponije i septičkie jame. Doktorka Komarčić stoga smatra da Beograđanima nisu neophodni kućni sistemi za prečišćavanje vode kakvi se u poslednje vreme sve više reklamiraju.

"Nije dobro praviti dejonizovanu i vodu potpuno očišćenu od svega pa joj posle nešto dodavati. Dugoročno to može samo da ima štete po zdravlje jer nikada nećete napraviti ono što je priroda napravila", kaže doktorka Komarčić dodajući da bi kućni prečistači mogli da se primenjuju u manjim mestima i seoskim domaćinstvima koja koriste vodu iz bunara i gde je potrebno preraditi manju količinu vode za ishranu. Navodi primer Ripnja, koji nema rešen sistem vodosnabdevanja i ima akutan problem epidemija žutice.

Savetuje se ljudima koji žive u mestu s lošim vodovodom (ili su naprosto nepoverljivi) da svu vodu koju nameravaju da koriste za ishranu prethodno prokuvaju. Takva voda se može koristiti jedan dan, možda i dva ukoliko se drži u frižideru. Treba obratiti pažnju na to u kakvoj se flaši drži i naročito kakav je zapušač. Plastični zapušači mogu da povuku organske materije i zagade i prečišćenu vodu.

Doktorka Komarčić nikako se ne slaže s onima koji misle da umesto vode iz česme treba isključivo piti flaširanu, mineralnu vodu i koji su ubeđeni da je ona zdravija i ispravnija:

"Priča o upotrebi mineralne umesto vode sa česme treba da se zaboravi, jer je mineralna voda u osnovi prirodno lekovito sredstvo. Mineralna voda nije voda za piće u onom smislu u kojem je mi ocenjujemo. Ona ima nekih komponenti koje se u vodi za piće nalaze, ali su koncentracije veće. To su natrijum-hidro-karbonatne ugljeno kisele mineralne vode u kojima su prisutni joni natrijuma i ugljen-dioksida. To je ona naša čuvena kisela voda, kako je svi zovemo i mnogo volimo da je koristimo za špricer. Svaki od tih elemenata ima svoje fiziološko dejstvo. Bikarbonatni jon je jedna vrsta moćnog tufera koji će kada ga popijete smanjiti kiselinu u želucu. Međutim, prisutni ugljen-dioksid će stimulisati porast kiseline. I šta smo uradili? Ako vam je pojačano lučenje kiseline u želucu posle ručka, onda izmućkajte tu vodu kako bi ispario ugljen-dioksid."

DOZIRATI KAO LEK: Doktorka Komarčić dodaje da osobe koje imaju visok pritisak ili probleme sa srcem ne bi trebalo da unose previše natrijuma u organizam jer se na taj način zadržava tečnost i pogoršava opšta klinička slika.

"Jedna do dve čaše mineralne vode mogu se uzeti kao osvežavajući napitak i za nadoknadu nekih minerala kojih u normalnoj ishrani nema, ali ne preko toga. U suprotnom, ako nemate zdravstvenih problema, možete da ih napravite, a ako imate, morate se konsultovati s lekarom da bi se ustanovilo koja je voda najbolja za vas kao pomoćno lekovito sredstvo."

U slučaju da neko baš insistira na flaširanoj vodi, trebalo bi da se opredeli za oligomineralne vode, one s manjom koncentracijom mineralnih materija, gotovo na granici s vodom iz vodovoda. Količina mineralnih materija naziva se suvi ostatak, koji se dobija kada voda ispari na temperaturi od 180 stepeni celzijusa. Granica za običnu vodu za piće je oko 0,5 grama suvog ostatka po litru, do jednog grama su oligomineralne vode, potom idu niskomineralizovane vode do 1,5 grama, a sve preko toga su visokomineralizovane vode. Vode sa više od nekoliko destina grama suvog ostatka po litru nazivaju se rasoli (rastvor soli) i ne koriste se za piće, već za kupanje i naparivanje.

Doktorka Komarčić preporučuje jednu čašu mineralne vode jedan sat pre obroka kako bi se smanjila kiselina u želucu. Zdrave osobe mogu da biraju onu vodu koja im odgovara po ukusu. Nije loše ni da menjaju vrstu, a dobro je da tu čašu piju polako i u malim gutljajima. Iako u narodu vlada uverenje da je prolom voda naročito dobra i da je treba piti uvek i svuda, doktorka Komarčić napominje da se radi o oligomineralnoj vodi sa jednom bitnom razlikom u odnosu na "kisele" vode, a to je što ona spada u alkalne. Stoga je mogu piti ljudi koji imaju problem s kiselinom u želucu, kao i bubrežni bolesnici kod određenih oboljenja. Doktorka Komarčić upozorava da je sve to ipak vrlo složena priča gde, naročito kod bolesnih ljudi, ne važe nikakve generalne preoruke te da se obavezno treba konsultovati s lekarom.

MINERALNI FALSIFIKATI: Miomir Vasiljević, šef laboratorije za ekotoksikološku dijagnozu RZZZ-a kaže da se na osnovu sastava mineralne vode tačno može odrediti iz kojeg je izvora. On dodaje da mineralne vode nije dozvoljeno hemijski tretirati, već se mogu koristiti isključivo fizičke metode prečišćavanja kako bi se odstranili trunje, pesak i slične nečistoće koje se nalaze u prirodnoj vodi. Poznati su mu i slučajevi falsifikovanja mineralnih voda i spominje slučaj s lažnom prolom vodom iz okoline Požarevca, a lično je video lažnu vodu "knjaz Miloš" koju je neko proizvodio i prodavao u Republici Srpskoj. Pored plagijata opasnost predstavljaju i razni divlji proizvođači koji vodu proizvode u neodgovarajućim uslovima.

"Poznavaoci mineralnih voda će za svaku priliku odabrati najpogodniju vodu koju će piti ili preporučiti drugima za piće. Dobar konobar će umeti da preporuči odgovarajuću vodu za jelo ili kao aperitiv", kaže Vasiljević i dodaje da se francuski perije u svetu smatra odličnim aperitivom. "Naša hrana je jaka, slična nemačkoj hrani, i uz nju idu teške mineralne vode jer pomažu varenju. Takođe, visokomineralizovane vode preporučuju se posle fizičkih aktivnosti kada je potrebno nadoknaditi so izgubljenu znojenjem. U popodnevnim časovima, kada se odmarate, pijte niskomineralizovane, prirodne izvorske vode."

U kontroli kvaliteta vode nema nikakvih improvizacija, kontrola je vrlo stroga i Vasiljević kaže da se puno poverenje može imati i u republički i u regionalne zavode koji kontrolišu vodu. Uostalom, isti zavodi kontrolišu vodu iz vodovoda i flaširanu vodu i besmisleno je dovoditi u pitanje njihove rezultate i preporuke u jednom slučaju (vodovod), a verovati im u drugom (flaširana voda).

Još u antičko vreme postojala je svest o tome da se "ne možete dva puta okupati u istoj reci" (parafraza Heraklita) što je sugerisalo više na nepovratnost vremenskog toka nego na tadašnju ekološku svest. Ova misao se nekako održala do današnjih dana, ali postoje velike šanse da postane sasvim besmislena u budućnosti. Naime, ako se vodi, naročito onoj otpadnoj, ne posveti više pažnje, u reci se nećemo moći okupati nijedanput.