Naš Kragujevac je imao reku. Reka je ponekad ličila na sebe, ponekad na smešni potočić nazvan imenom jedne praistorijske reke, a nekoliko puta se pretvarala u strašnu bujicu, koja je ozbiljno poplavila grad i nanela grdnu štetu.

Kragujevac nije nastao zbog reke kako to obično biva. Miloš Obrenović je za svoju prestonicu odabrao polusrušeno vojno utvrđenje da ne bi na njegova kneževska posla i zamešateljstva mogli da motre Turci Beograđani, od kojih je iskamčio slobodu za svoju kneževinu. Za njim je došao narod i počeo da gradi grad.

Pred Drugi svetski rat imao je nekoliko desetina kafana, nekoliko hotela, jednu javnu kuću, jedan bioskop, jedno pozorište, nekoliko fabrika, mnogo zanatskih i trgovačkih radnji i nekoliko fudbalskih igrališta; dva parka – veliki kad se krene za Milanovac i mali kod pijace, u kom je podignut spomenik svim poginulima u ustancima za slobodu i ratovima koje je naša zemlja morala da ratuje. Imali smo u gradu i bazen za plivanje i tenisko igralište. To su napravili neki francuski inženjeri koji su obučavali radnike u fabrici municije. Ali to je posle rata zatrpano i nema ga više. Grad je imao i dve crkve – Staru, koju je podigao onaj knez, baš u inat Turcima, i Novu, čiji se prvi graditelj obesio na gradilištu zbog nekakve pronevere i lopovluka, a zidanje crkve je nastavio i završio neko drugi. Grad je imao i dve bolnice – civilnu i vojnu. Bolnica je bila puna čuvenih lekara koji su svoje diplome sticali na poznatim univerzitetima širom Evrope. Mnogi od njih su se zaljubili tokom studiranja i doveli strankinje u naš grad, a domaće stanovništvo je govorilo da su potpuno blesave kad su došle u ovu našu zabit!

ZAŠTO KRASIĆ NIJE NOSIO MASKU

Jedan poznati doktor je studirao u Grenoblu i oženio se Francuskinjom. Ona je dugo poživela i srpski jezik do kraja života govorila kao Francuskinja. U kući je sa mužem razgovarala na francuskom zato što je on to mnogo voleo. Kad se gospodin doktor šlogirao u dubokoj starosti i kad su ga mlađe kolege povratile iz šloga, mogao je da govori samo na francuskom – srpski jezik je zaboravio potpuno. Stariji ljudi iz grada, koji su nedeljom pre podne išli u kafane da popiju kafu, pročitaju štampu i porazgovaraju između sebe, govorili su: Blago njemu, ne mora više da sluša svakojake gluposti!

Najcenjeniji lekari su bili hirurzi. Valjda zato što je naš narod u to vreme bio pitom i strašno se plašio noža. Znali su oni za komite i njihov komitski zanat, ali ih nisu mnogo marili. Nisu voleli da sa toliko para u šlajpiku probleme rešavaju noževima. Ipak, za dobro zdravlje se svašta mora pretrpeti, pa su, eto, najviše poštovali hirurge. Najbolji hirurg je bio dr Sreten Krasić. Svi su ga se bojali, pa kako je imao kuću u glavnoj ulici, građani su kad priđu blizu Krasićeve kuće prelazili na drugu stranu ulice. Krasić je operisao po čitav dan. Kod njega se dolazilo na lečenje čak iz Beograda. Za vreme tih silnih operacija nikad nije nosio hiruršku masku. Čak i kad su ga jednom, posle Drugog svetskog rata, drugovi novinari slikali za vreme operacije da to objave u novinama, on nije hteo da stavi masku. Niko se nikad nije usudio da pita doktora Krasića što ne stavlja masku, pa je to ostala tajna. Ali se zato dugi niz godina, čak i nakon Krasićeve smrti, kad neko treba da se operiše, govorilo među svetom: Nema bre operacije dok te ne operiše Krasić!

U vojnoj bolnici je glavni hirurg bio dr Bogdan Vorkapić. Bio je neverovatno fin, uljudan i lepo vaspitan u ophođenju sa svetom, što su naši ljudi pripisivali mestu njegovog rođenja – dr Vorkapić se rodio i jedno vreme školovao u Petrinji. Bogdana Vorkapića, sanitetskog potpukovnika Vojske Demokratske Federativne Jugoslavije, mučio je bruh još od pre rata. Posle rata, kad je njegov posao počeo da jenjava jer je bilo sve manje vojnika i oficira koji su ranjavani diljem naše zemlje u borbama sa zaostalim bandama domaćih izdajnika, dr Vorkapić je odlučio da se operiše. Izbor je pao na njegovog kolegu, najintimnijeg prijatelja, koji je takođe bio čuveni hirurg. Operacijom su bili zadovoljni obojica – i lekar i pacijent. Prvi dan po operaciji prošao je kako treba, a narednog jutra, kad je vojni hirurg došao da obiđe pacijenta i prijatelja, ovaj mu ispriča kako je protekle noći usnio jedan čudan i zastrašujući san i da taj san smatra lošim predskazanjem. Bogdan Vorkapić je ispripovedao svom kolegi kako je sanjao da evo, baš kao sad, leži operisan u krevetu, a da mu na vrata u sobu, bez kucanja, ulazi jedan ljudski skelet. Bogdan je ustao sa kreveta, a skelet mu je brzo prišao, zagrlio ga tako snažno da ga je sve zabolelo i da se od tog bola i užasa probudio. Kolega i prijatelj se na to nasmejao i rekao dr Vorkapiću da su oni čuveni lekari i da ne smeju da veruju u takva primitivna predskazanja i praznoverje kao takvo. Nasmejao se, rekao medicinskoj sestri da izmeri temperaturu pacijentu i otišao da obiđe ostale bolesnike. Doktor Bogdan Vorkapić je vidno neraspoložen zamolio medicinsku sestru da mu pre doručka donese malo čaja od kamilice, a onda je, kažu očevici, jedan sat pre ručka izdahnuo. Građanima civilima je bilo mnogo žao kad su čuli da je vojni hirurg potpukovnik dr Vorkapić preminuo. Govorili su da je ipak on vojni hirurg i školovan čovek i da nije smeo da veruje u svoje snove!

PRIČA O DULETU PACOVU

Za vreme Drugog rata u Kragujevac su ušli pripadnici nemačkog Vermahta. Okupacija je u naš grad zakasnila jedan dan. Nemačka XI oklopna divizija krenula rano izjutra, 10. aprila 1941. iz Jagodine, s namerom da nas do ručka okupira. Telefonske i druge veze su bile uništene, novine nisu izlazile. U gradu se znalo za bombardovanje Beograda, ali, reklo bi se današnjim jezikom, o svemu drugom vladala je informativna blokada. Zabrinute gradske vlasti naoružaju jednu vatrogasnu četu i pošalju je ka Sabanti u izviđanje. Vatrogasci sa onim svojim plehanim šlemovima i nekakvim tandžarama o ramenu, išli putem, išli, prošli Sabantu i išli dalje, kad, kod sela Bunare nalete na Nemce. Pripucaju oni jedni na druge. Bogami, potrajalo je to pucanje do sutradan. Tek kad je Nemcima stiglo pojačanje, naši hrabri vatrogasci su se povukli. Tako su Nemci zakasnili jedan dan da okupiraju naš Kragujevac. Okupacija je bila teška i tragična. Prve jeseni u našem gradu Nemci su za odmazdu streljali preko dve hiljade i trista muškaraca. U hapšenju tolikog sveta naročito se istakao Marisav Petrović, predratni učitelj, a u ratu komandant zloglasne vojne formacije Zbor Dimitrija Ljotića. Zato su za njih dvojicu posle rata stariji ljudi govorili: Marisav i Ljotić, pizda im materina, a pre rata nisu mogli da održe nijedan miting u našem gradu. Uvek bismo ih najurili ko kučiće!

Naš mali Kragujevac imao je, kao i svaka čaršija, svoje oriđinale. Najpoznatiji likovi sa predratnom reputacijom bili su Done Krrr i Ruža Krrr, koji nisu bili ni u kakvom srodstvu. Svakako treba zabeležiti i Jovu Cijulijuprrra i Bangeju. Mlađe generacije su zauvek upamtile Duleta Pacova, zapravo Dušana Tomića, nekada briljantnog đaka gimnazije i nesvršenog studenta inženjerskih nauka. Ima mnogo priča o Duletu, koje će buduće generacije pričati i prepričavati iako neće imati pojma kako je junak tih anegdota izgledao. Ovde ćemo obratiti pažnju samo na jednu, jer ona govori da zla bolest, koja je Dušanu Tomiću dodelila status autsajdera, nije oštetila njegovu inteligenciju. Elem, dolazila je ledena zima a Dušan nije imao čime da u kući ublaži studen. Uzeo je svoju vojnu knjižicu, bacio je u Lepenicu, a zatim otišao u Vojni odsek i prijavio da je dotičnu bukvicu predao nekom činovniku Američke ambasade. Treba istaći da se srećna okolnost Dušanovog plana sastojala u lenjosti vojne administracije, koja ga još uvek nije bila skinula sa spiska vojnih obveznika. U bukvici su u za to predviđenim rubrikama bili jasno zabeleženi Tomićev ratni raspored i specijalnost, za koju je osposobljen za službu u JNA. Sve čitko i overeno primerenim brojem pečata i potpisa. Tomića su predali vojnoj policiji, ovi ga prosledili na odeljenje psihijatrije na Vojnomedicinskoj akademiji gde ga je dočekao neki pametan psihijatar. Čoveku je odmah bilo jasno o čemu se radi: u mladosti je čitao O’Henrijeve priče. Nahranio je Duleta, obukao ga i negovao, a kad je proleće ušlo u reš fazu, vratio nam ga nazad. Dule je celu stvar ispričao gostima kafane "Balkan" i sve propratio samozadovoljnim osmehom i usklikom "Skveee!". Imao je Dule Pacov neke karakteristične usklike i izreke. Jedna, koja je najviše zapamćena glasila je: "Vikni Radnički!" Radnički je bilo ime lokalnog fudbalskog kluba a imalo je više značenja: "Ne brini ništa", "Nemoj da me zajebavaš" ili "Šta se tu može". Kad se pronela vest po čaršiji da je Dule Pacov otišao Bogu na istinu, prisutni gosti renomirane gradske kafane "Balkan" svi do jednog, u horu, uzviknuli su: "Jebiga, viknuo Dule ‘Radnički’!"

Švalerisanje je bilo uobičajena aktivnost u našem Kragujevcu. Sam čin švaleracije je krajnje jednostavan i svima poznat, ali je on dovodio do svakojakih situacija. Na primer, jednu poznatu građanku je za vreme odnosa sa još poznatijim građaninom u šumi na periferiji grada upečila zmija za dupe, pa je partner morao da je vodi u bolnicu da primi protivserum. Srednje medicinsko osoblje je ovaj, za sve osim za aktere, krajnje veseo događaj raspričalo po gradu brzinom munje.

A ujed zmije se komentarisao sasvim glasno i bez ustezanja: Ijuuu, jebu se po grmlju u šumarcima! Kao da su klinci! Sačuvaj bože i sakloni!

Ovu razglednicu predajem radoznalom duhu čitalaštva uz važnu napomenu drevnih pripovedača, kojih je oduvek u našem gradu bilo i previše: Pošto sam kupio, po to vam i prodajem!