Kada Milovan Đilas u januaru 1989. godine počinje da vodi Dnevnik, on ima skoro osamdeset godina, a dugogodišnja robija, ilegalni i revolucionarni rad ostavili su tragove na njegovom zdravlju. Stari revolucionar i disident koji je toliko puta bio u dramatičnim burama istorije oseća da Jugoslaviji predstoje krupni događaji. Ako u njima ne može neposredno da učestvuje, zašto da ne beleži misli i razgovore, da kroz njih iznutra preživljava istoriju koja se ubrzava i odvija pred savremenicima? Možda je to i njegova poslednja avantura, možda pišući Dnevnik kreće u još jednu potragu za sobom, svojom prošlošću i mestom u istoriji? I možda se tek kroz pisani trag, kroz literaturu, dolazi do viših istina? Nije li uvek želeo da bude “pisac i borac”? Pisati i boriti se bila su dva lica njegovog života.

I njegova lična situacija je temeljno izmenjena. Jugoslovenske vlasti su mu dve godine ranije vratile pasoš i on ubrzo odlazi u Rim, Beč, Sjedinjene Države, drži predavanja, čuvajući intelektualnu vitalnost i veliki ugled koji je kao disident u svetu izborio. Godinu dana kasnije u Beogradu je najzad objavljena i njegova prva knjiga još od 1952. godine. Posle Njegoša, slediće i druge, a Đilas koji je bio hapšen 1984, čije je knjige objavljene na strani još 1986. plenila jugoslovenska policija, ući će u javni život, govoriti na televiziji i tribinama. Na taj način biće otvoreno pitanje njegovog uključivanja u domaći intelektualni život. Ali će u tome Đilas naići i na ne manje prepreke i osporavanja koja će njegovo ime pratiti do danas. U njemu kao da je ostalo nešto od neprilagođenog, iskorenjenog i neshvaćenog stranca, po modelu književnosti velikog 19. veka ili egzistencijalističkih romana 20. stoleća.

Šta sve možemo da pročitamo na stranicama Dnevnika? Kao u dobrom avanturističkom romanu, smenjuju se reljefno oslikani i rukom veštog pisca osenčeni živopisni likovi i dramatične situacije, životno iskustvo i znanje podignuti na visinu apstrakcije i suptilnog rezonovanja. Kao i svaki drugi njegov rukopis, i Dnevnik otkriva duhovnu fizionomiju autora, njegov pogled na svet. Đilas pre svega voli život, radoznao je, zanimaju ga ljudi i razgovori koji su i za Njegoša bili “duši poslastica”. U njemu živi i stari romantik koji je opsednut velikim temama i strastima, koji ne teži životu u miru i spokoju, već se vodi nagonom stalnog samopotvrđivanja, ali i čovek moderne, egzistencijalističke poetike kao filozofije slobode za kojeg egzistencija, ono što uvek i iznova činimo, što daje punoću životu, prethodi svemu, prethodi suštini. On je nošen individualizmom i nekonformizmom kao načinom autentičnog života koji kroz stalnu akciju, preispitivanja, pesimizam i tragično osećanje života pretvara u optimizam volje, besmisao u smisao. Dnevnik je tako i njegova poslednja borba u kojoj on svodi račune svog burnog veka.

Dnevnik je i hronika ubrzanog propadanja jedne zemlje i sunovrata jednog društva. On je i subjektivna istorija, pisana u prvom licu i pretopljena kroz vlastito iskustvo i imaginaciju. Pred enigmom vremena i istorije, u njoj se susreću intelektualci i političari, diplomate i novinari, mudri i naivni, ambiciozni i oprezni, nagli i suzdržani, lukavi i dobronamerni. Đilas u tim godinama može da viđa znatno širi krug ljudi nego što je to bio slučaj u ranijim decenijama. Iznenađuje njegova aktivnost: on je uvek u pokretu, spreman za razgovor, da napiše članak ili dâ intervju. Njegovi stari sagovornici Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković i Dobrica Ćosić i dalje imaju gotovo privilegovano mesto u Palmotićevoj 8. Đilas voli da se druži i sa prijateljima iz mladosti kao što je pesnik Tanasije Mladenović, ima mnogo simpatija za učenost i marljivost Latinke Perović, čije ga analize moderne srpske istorije ostavljaju zamišljenim; diskutuje i sa idejno bliskim intelektualcima u politici Kočom Popovićem, Markom Nikezićem, Vladimirom Velebitom, Mirkom Tepavcem; privlači ga misaonost Nikole Miloševića, otvorenost i nesebičnost Zorana Gavrilovića, stvaralačka bujnost Živojina Pavlovića, pitomost Slobodana Inića.

U Dnevniku možemo da pratimo korene jugoslovenske krize, traganje za alternativama, analizu politika njenih glavnih protagonista. Kritičar Miloševićeve politike kao uskogrude, neelastične, bez uporišta u Jugoslaviji i svetu, Đilas je od početka vidi kao veliku zabludu sa kobnim posledicama. Dnevnik je i knjiga o srpskim intelektualcima i njihovim iluzijama, dilemama, ambicijama, porazima. Đilasovo držanje prema nastupajućem nacionalnom pokretu u Srbiji nije ambivalentno. On vidi veliko breme odgovornosti koje taj pokret na sebe preuzima, njegovu političku i društvenu moć, a iako je u bliskoj vezi sa istaknutim intelektualnim predstavnicima tog pokreta, on ostaje po strani, neko čije mišljenje se više traži nego što se sluša, čiji je glas možda mudri glas prošlosti, ali prošlosti već daleke i tuđe. Srpskom pitanju želeo je da priđe na racionalan i demokratski način. Đilasove simpatije su na strani očuvanja Jugoslavije i neophodnih reformi. Svestan važnosti i težine nacionalnog pitanja, on ne može da ga stavi ispred demokratskog. Osim toga, duge godine izolacije su učinile da se Đilas ne samo posveti vlastitom radu, mišljenju, analizama, nego i da odlično upozna Zapad preko kojeg je delovao, s kojim je komunicirao i gde je objavljivao svoje knjige i članke. Štaviše, Đilas je nesumnjivo bio najuglednija ličnost sa jugoslovenskog prostora u zapadnom javnom i intelektualnom mnjenju. U tome je bila Đilasova velika prednost nad predstavnicima srpske nacionalne inteligencije, ali je i ona ostala neiskorišćena, a njegova upozorenja bez posledica.

U ratnim godinama u ključnim pitanjima sporazumevao se sa liberalnim, antiratnim, opozicionim krugovima, težeći neposrednom, individualnom angažmanu. Da li je on priželjkivao neku ulogu? S obzirom na njegove godine, prošlost i iskustvo, to je malo verovatno, ali takođe nije verovatno ni da bi čovek njegove duhovne konstitucije, u stalnom pokretu i razmišljanju, odbio ulogu posrednika ili pregovarača, naročito u međunarodnom formatu, za okončanje jugoslovenske krize, da mu je ona bila ponuđena. Čest sagovornik stranih diplomata, što pak nije bio slučaj u njegovim disidentskim godinama, Đilas je ostajao angažovani posmatrač, ali neretko i kritičar politike velikih sila. Zabrinut još osamdesetih godina hoće li Zapad biti na visini svog istorijskog trijumfa, on je sve više uviđao da će balkansko ratište biti polazna tačka ka jednoj novoj geopolitičkoj slici sveta.

Dnevnik Milovana Đilasa predstavlja i rekvijem za jednu revoluciju. Događaj od nesumnjive istorijske važnosti, ali koji za njega ima i intimni, emocionalni značaj u kojem se ogleda njegova mladost i u kojem je on igrao tako vidnu ulogu, ubrzano nestaje krajem osamdesetih godina. Osećajući, pre svega u intelektualnoj eliti, duh restauracije koji u revoluciji vidi grešku, iskliznuće, aberaciju, koji bi da vrati točak istorije i koji nije bez revanšističkih ambicija, Đilas strahuje da bi to moglo da ima kobne posledice. Njegovo ratno iskustvo je isuviše bogato da poveruje u laku ostvarivost takvih planova.

Pre izbijanja rata u Jugoslaviji, on iznosi jednu optimističku procenu po kojoj će od revolucije u Jugoslaviji preživeti samo federalizam, socijalna i ženska prava, kao i da to u celini uzev nije malo. Iako će ga raspad zemlje i nesagledive društvene i ekonomske posledice demantovati, on nastoji da bude istoričan i revoluciju posmatra kao deo nacionalne prošlosti, prošlosti često krvave, mučne i kompromitovane, ali koja svojim tokom nosi i pozitivna otvaranja, društvenu emancipaciju, ekonomski razvoj, opismenjavanje i kulturni uspon.

Nije li Đilas još početkom pedesetih godina upozoravao da se revolucija ne može spasti svojom prošlošću, već da mora tražiti nove oblike i jezik? Kao disident, on će se zalagati za postepene demokratske promene koje bi složeno jugoslovensko društvo približavale modernom, razvijenom svetu, izbegavajući pritom zamke nacionalnih sukoba i netrpeljivosti.

Celog svog veka, Đilas je ostao čovek levice, okrenut malom, običnom čoveku, mogućnostima humanizovanja njegovog života i širenja vidova njegove egzistencije. Njegova politička filozofija najbliža je idealima današnje radikalne levice (radical left). Na umu je imao još jednu duhovnu posledicu. Odbacujući revoluciju, jugoslovenski narodi, a njega je u prvom redu zanimala sudbina srpskog, kidali su veze i sa jugoslovenstvom kojem je ta revolucija svojevremeno udahnula novi život. Štaviše, time se odbacivala i evropska moderna u čijim prosvetiteljskim korenima su ležali i ideali etničke i kulturne bliskosti jugoslovenskih naroda, ali i socijalni, slobodarski i egalitarni ideali modernih političkih i društvenih revolucija. Radikalno odbacivanje revolucije neretko je tako značilo svojevrsno bekstvo iz istorije, kidanje istorijskih tokova, beg u predmodernu svest, okretanje tradiciji koja više nije u dijalogu sa savremenošću, a to je jugoslovenski prostor za dugi niz godina i decenija vodilo u neizvesnost i pasivnu egzistenciju na rubu evropskog kontinenta.

Milovan Đilas je na Filozofsko-književnoj školi u Kruševcu prelomne 1991. godine održao predavanje pod naslovom “Epska i lirska tradicija u Srba”. I sam zatočnik epskog duha u našoj nacionalnoj tradiciji – njenoj borbenosti, ratništvu, bunama i revolucijama, Đilas se u svom intelektualnom razvoju, naročito kao disident, pomerao ka onoj drugoj liniji, individualističkoj, građanskoj i demokratskoj, zalažući se za pomirenje tradicionalnog i modernog, nacionalnog i evropskog, romantizma i liberalizma. “Čovek, pa i nacija u širem smislu”, kaže on, “egzistira kroz tri činioca: tradiciju, sadašnjost i jednu viziju budućnosti. Bilo kojeg od ovih delova da se odrekne ili da ga napusti, čovek napušta svoju celovitost, političku, duhovnu…(A)ko mi nađemo u sebi snage da idemo putem građanskih sloboda, putem građanina kao primarnog faktora u društvu, mi ćemo rešiti i nacionalni problem. Ako idemo samo nacionalnim putem zapostavljajući ovaj drugi, građanski element – građanske slobode, izgubićemo se i kao nacija i kao građani i zalutati na jedno bespuće čije posledice niko ne može predvideti.”

Orijentisan ka budućnosti, Đilas je nacionalne mitove i predanja prihvatao kao tradiciju i literaturu, ali ne i kao politiku. Idući u susret događajima, nastojeći da ih anticipira, Đilas u aprilu 1992. beleži ove reči upozorenja: “Srbima se može desiti, ako ne dođe do liberalnog razvitka, ili ako bi taj razvitak u Evropi bio poremećen, da ostanu na decenije, ako ne i na stoleća, rastureni, izloženi iseljavanju i odnarođivanju – tragedija ne manja od kosovske…”

Dok čitamo ovaj uzbudljivi Dnevnik, osećamo teskobu. Ne možemo da se oslobodimo neprijatnog utiska da su nam radnja i uloge, a ponajviše kraj, isuviše dobro poznati. Pred nama je rolerkoster naših života. I narator kao da bi želeo da, poput deteta koje prisustvuje predstavi, glumcima šapne gde ih vreba opasnost. Ali priča ima svoj tok, svoju logiku, a junaci svoju slobodu i narator to dobro zna. Ostaje, dakle, samo priča, jedino ona nešto znači u beznađu raspada i rata. I uverenje starog romantičara da je, uprkos svemu, lepota u tome što se “volelo, borilo, živelo”.

Jesen Đilasovog života teče i u senci bolnog odlaska životne saputnice Štefice. Kraj Đilasovog Dnevnika tako na još jedan, neočekivani način otkriva njegovu privatnu, intimnu stranu, a onaj lucidni, refleksivni i ironični Đilas pokazuje nam se kao neutešni čovek koji se preselio u svet uspomena i misli, svestan da s njegovim životom nestaje i jedna epoha. Kada zaklopimo korice knjige, međutim, ostaje i nada da je barem pomalo u pravu bio i slavni istoričar Johan Hojzinga kada je rekao da je “istorija duhovni oblik u kojem jedna kultura polaže račune o svojoj prošlosti”.

U tom svetlu, knjiga Milovana Đilasa može se čitati i kao istorija koja dolazi s onu stranu groba. Ona je kritički bilans jednog doba, prekretno delo koje podseća na izgubljenu i zaboravljenu viziju budućnosti.