Novo, nedavno promovisano, izdanje monografije Beograd šezdesetih dvadesetog veka ponovljeno je s dobrim razlogom. Njeno prvo objavljivanje 2003. godine bilo je deo neuobičajenog eksperimenta Muzeja grada Beograda: trebalo je realizovati izložbu kojom će se proveriti muzeološki potencijali vremenski bliskog perioda istorije, konkretno – šezdesetih. Ispostavilo se da je eksperiment više nego uspeo, izložba je bila prava senzacija, a monografija je prodata pre nego što je izložba zatvorena.

Bili su to, maločas pomenuti, dobri razlozi da Muzej grada Beograda monografiju Darka Ćirića i Lidije Petrović Ćirić objavi opet, ovog puta u dopunjenom i dorađenom izdanju, ali i da izlaganjem atraktivnih i karakterističnih detalja iz šezdesetih u Klubu RTS-a podseti na svoju poznatu izložbu, kao i da zainteresuje nove generacije za taj čuveni period.

Zbog čega su baš šezdesete godine dvadesetog veka onaj trenutak koji privlači toliku pažnju – pita u početnom tekstu monografije Darko Ćirić, a mogući odgovor nalazi u činjenici da su to bile jedne od civilizacijski najplodnijih godina u dugoj istoriji ljudskog društva, da su ikone savremenog sveta smeštene baš u taj period, i da, ukratko, po okončanju te decenije svet jednostavno više nije bio isti. Evo nekoliko primera koji dokazuju ovu njegovu ocenu.

 

Beograd je tada postajao metropola – prioritet je dat nizu atraktivnih zdanja kao dokaz da društvo ulazi u doba višeg standarda. Prva konferencija Nesvrstanih zemalja septembra 1961. godine bila je razlog da se završe pristanišna zgrada i piste međunarodnog aerodroma u Surčinu i Palata federacije na Novom Beogradu. Sledili su ih Beogradski sajam, Muzej savremene umetnosti, Atelje 212, Sportski centar "25. maj", hotel "Slavija", opština Vračar, TV toranj na Avali, zgrade CK, Doma pionira, "Politike", Energoinvesta, izgrađeno je dva puta više stanova nego tokom prethodnih 15 godina – samo na Novom Beogradu ih je bilo 25.000. Sve je kulminiralo izgradnjom auto-puta i mosta Gazela, i pre svega majstorstvom gradonačelnika Branka Pešića da za kratko vreme promeni izgled Beograda. "Arhitektonsko-urbanistička scena Beograda šezdesetih godina XX veka bila je rezultat jednog poletnog vremena koje je brzo bacilo u zaborav prethodne teškoće i lutanja posleratne obnove i izgradnje. Bio je to najpre plod kratkotrajnog perioda materijalnog prosperiteta i sretnog spoja inicijativa kulturnih i umetničkih krugova, kao i podrške političkih garnitura koje su se tih godina nalazile na odgovornim funkcijama u gradu i državi", napisao je arhitekta urbanista Dragomir Dik Manojlović.

U deceniji u kojoj je Beograd postao milionski grad, konstatuje dramski

pisac Slobodan Selenić u iscrpnom tekstu o snabdevanju Beograda prehrambenim proizvodima, vlast je određivala preduzeća zadužena za opskrbu građana glavnim prehrambenim proizvodima. Tako su, na primer, pekarska preduzeća "Klas", "Soko", "Beograd" i "Sloboda" sredinom decenije gradu davala dnevno oko 210.000 kilograma hleba. Cene prehrambenih proizvoda zavisile su od raznih faktora. Priliv stanovništva i pokušaj da se zaštiti standard građana uticali da Beograd bude jeftiniji od drugih jugoslovenskih gradova. Cena putera je, na primer, tokom 1962. godine bila niža i do 300 dinara!

Šezdesete su bum televizije. Prve pokretne slike Beograđani su videli 9. jula 1959. na televizorima na prozoru Tehničke škole i u izlozima Telekomunikacija i Radiotona, februara 1961. godine Televizija Beograd je sa Jastrepca snimala pomračenje Sunca u okviru prvog kombinovanog prenosa u svetu, a već "pred kraj šezdesetih međunarodna saradnja u vidu direktnih TV prenosa dostigla je maksimalan obim", zabeležile su Mira Otašević i Bojana Andrić.

Tada je kultura smatrana za jedan od vrhunskih simbola nadgradnje društva. Kako je to izgledalo u praksi, ilustruje plakat kojim su najavljene izložbe od juna do septembra 1967: u Muzeju savremene umetnosti retrospektiva Pikasove grafike, u Muzeju grada izložba Beograd u XIX veku, na Sajmu je bilo Treće jugoslovensko trijenale likovne umetnosti, a u Narodnom muzeju – izložba Lice Meksika. Lidija Merenik kaže kako je u umetnosti "jedina pojava koja je autentični i logični proizvod duha šezdesetih, pop umetnost". Po ideološkom i sociološkom ključu, "pop" slikarstvo beogradske scene "moglo je samo na prvi pogled da deluje lakomisleno, iako je igra očigledno bila jedan od njegovih najvažnijih pokretača i da samo površnom pogledu odaje utisak da nema kritičkog stava".

Mesta za izlazak bilo je za sve ukuse, s tim što je "Klub književnika" bio za svačiji. Klub sa Ivom, Budom i najukusnijom kuhinjom – opisuje ga Mirko Miloradović, u to vreme novinar, a kasnije pisac. "Tu su dolazili svi, gosti iz državnih sekretarijata za spoljne i unutrašnje poslove, ambasadori, direktori najvećih novinskih kuća, selektori državne reprezentacije, a najčešće pisci, slikari, novinari, filmadžije, glumci. Dolazili su da vide druge i i da budu viđeni, da čuju nešto što niko ne zna – od vica do državne tajne. I uvek je bila gužva, ali niko zbog toga ne bi otišao."

Sve modne trendove koji su pristizali u Beograd, doduše sa zakašnjenjem, žene su prihvatale, prilagođavale svojoj figuri i novčaniku. Tako su, zabeležila je Lidija Petrović Ćirić, na Drugi Beogradski sajam mode došli Dior, Balmen, Lanvin, Balensiaga i druge u svetu poznate modne kuće. Nakon nekoliko godina ispostavilo se da i mi možemo u našim izlozima da imamo ono što je trenutno moderno u svetu: revija crno-belih haljina održana je u Savremenom domu na Terazijama 10. juna 1966. godine. Bilo je to zajedničko delo umetnika, trgovine i industrije: slikarke tekstila Dese Tošić Đurović, kostimografa Božane Jovanović, Robnih kuća "Beograd" i Vojvođanskog tekstilnog kombinata iz Novog Sada. Nas su svetskoj modnoj sceni predstavile ekskluzivne kolekcije Aleksandra Joksimovića, a zatim i drugih modnih legendi: Mirjane Marić, Čedomira Čedomira, Miodraga Igića.

Šezdesete u Beogradu su i mini suknja i uske farmerke, i hipi pokret, i obuzetost Bitefom i pločama, i zlatno doba kinematografije, igranke, top liste Luksemburga, prvi muzički sastavi, klub "Euridika", "Zlatni dečaci", "Crni biseri", diskać kod Laze Šećera, ali i Luj Armstrong, Oskar Peterson, Ela Ficdžerald i Sara Von. I sve to izmiče kontroli do tada neprikosnovenih "kultur tregera" i "dušebrižnika" da se više nikad ne zauzda. Šezdesete, kao što je upozorio Milan Vlajčić opisujući tadašnji film, mogu da odvuku u najslađu bolest na svetu – nostalgiju, zato što je nekritička. "Opasnost od nostalgije počinje tek onda kada se iz ove ugodnosti ličnog sećanja (neobaveznog, jer svako ima svoj mali, privatni felinijevski amarkord), krene u svedočenje o jednom vremenu koje drugi, mlađi nisu osetili na svojoj koži ili duši." Knjiga u slikama Darka i Lidije Ćirić Beograd šezdesetih XX veka je upravo takvo svedočenje.