Objašnjavajući pre oko mesec i po dana zašto je dobro da se ukine sezonsko pomeranje vremena u martu i novembru, predsednik Ruske Federacije Dmitrij Medvedev rekao je da to donosi ekonomske uštede, a da se svake jeseni i zime oštećuje bioritam ljudi i životinja. "Zamislite samo sirote krave i druge životinje koje ne razumeju zašto treba da jedu ili da budu pomužene ranije ili kasnije", rekao je tada Medvedev.

Poput krava, mačke i psi koji imaju stalan ritam određenih aktivnosti, takođe "znaju koliko je sati". Na primer, ako mačka uvek jede u devet ujutru, ona će se nekoliko minuta ranije pojaviti ispred svog tanjira i zuriti u njega, očekujući obrok. To je dovoljan dokaz da životinje imaju nekakav unutrašnji sat. Ali, s obzirom na to da je časovnik čovekov izum, logično je da je ovakvo ponašanje mačke samo reakcija na dešavanja u sredini u kojoj ona živi.

Zapravo, naučnici tvrde da mačka oseća kada treba da potraži hranu zahvaljujući oscilacijama u bioritmu – promenama u nivou hormona, telesne temperature i moždanih aktivnosti. Organizam mačke iz naše priče ne meri vreme od poslednjeg obroka, ali je utreniran tako da u devet ujutru umire od gladi. Na isti način objašnjava se i kako pas tačno zna kad treba da sedne pored ulaznih vrata i sačeka gazdu koji se vraća sa posla.

Inače, sam protok vremena čak i kratkoročno ima vrlo intenzivan uticaj na životinje. Naučnici su, proučavajući kako životinjski mozak radi i utvrdili eksperimentom da on ne pamti prošle događaje. Pas koji je juče učio da vrati bačenu lopticu, danas će znati šta s njom treba da uradi, ali neće se sećati da je to uvežbavao. On nema epizodno pamćenje.

Zbog toga se smatra da su životinje zarobljene u sadašnjosti. Vilijam Roberts u knjizi Proces životinjske memorije piše da je to zato što životinje ne mogu mentalno da putuju kroz vreme kao ljudi.

Ali, kako onda lešinari znaju da moraju na brzaka da pojedu plen koji su ukrali, pre nego što se "vlasnik" vrati?

U jednom od eksperimenata koji potvrđuju teoriju da životinje ne razmišljaju o drugim vremenima, istraživači su majmunima nudili da biraju hoće li uzeti jednu bananu ili dve. Pošto su bili gladni, majmuni su uzimali dve. Ali, kada bi im ponudili pet banana, ili deset banana, majmuni su po pravilu uzimali pet, valjda zato što im je bilo lakše da ih drže. Nisu mislili o tome da bi mogli da ostave neku za kasnije. Slično se zaključuje iz eksperimenata sa pacovima ili golubovima: oni su birali malo parče hrane odmah, radije nego veliko parče koje će ostati za malo kasnije. Ipak, nije uvek tako. Postoji i veliki broj životinjskih vrsta koje su naizgled sposobne da planiraju. Veverice, na primer, skupljaju lešnike koji će im potrajati čitavu zimu, ali to ne rade zato što su shvatile da lešnika kasnije neće biti, već instinktivno.