U vreme kada sam otperjala iz roditeljskog gnezda, već sam bila smrtno zaljubljena u seckanje, mućenje, krčkanje, dinstanje, špikovanje, pohovanje. Godine provedene u studentskom domu, opremljenom jedino rešoom prečnika deset centimetara, nisu ubile tu ljubav. Znam da je teško poverovati, ali u džezvi za kafu moguće je skuvati teleću čorbu, bilo koji sos za špagete (koje se izlome na tri dela, pa se kuvaju u šerpi zapremine jedva litar, pogodnoj i za prženje minijaturnih palačinki, uštipaka i sličnog), a o raznim supama da i ne govorim.

Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam napustila studentski dom i postala podstanar. Jeste da je bilo skuplje, ali ponovo sam mogla da se družim sa ringlom i rernom, kutlačom i varjačom. Zbližavanje i upoznavanje sa aparatima trajalo je oko godinu dana. Toliko je otprilike potrebno da naučite kad da izvadite jelo iz rerne, koliko vremena treba da se ringla zagreje, i slično. Sigurna sam da na svetu ne postoje dve iste rerne. E, onda sam došla na genijalnu ideju. Kad mi već rođendan pada oko Nove godine, zašto ne bih dve žurke spojila u jednu? Zašto ne bih spremila gomilu hrane i okupila sve mile i drage?

I tako sam, sva srećna, zakoračila u pakao… Ne znam u kom je tačno trenutku pošlo naopako, ali sva je prilika – od samog početka. Prvo, ako ste dete iz provincije, a praznike provodite u Beogradu, podrazumeva se da će vam kuća biti puna sveta nekoliko dana pre praznika. Na to sam računala, ali sam previdela da u tim i takvim okolnostima treba očistiti kuću od poda do plafona. Ni danas mi nije jasno koliko nas je bilo, gde smo spavali i kako smo svi stali u tridesetak kvadrata. Ali mi je apsolutno jasno da sve što je usledilo ne bih preživela da među nama nisu bila dva superheroja. Stariji od njih dvojice ćutke je podnosio moje nervne slomove, dovlačio kese iz prodavnice i uredno pitao treba li još nešto da uradi. Mlađi je svako malo pretio da će se prvim autobusom vratiti kući, ali je baš on odigrao ulogu spasioca u najkritičnijim trenucima.

Dakle, rešila sam da organizujem proslavu Nove godine i rođendana o istom trošku, naivno misleći da je za to dovoljno da znam da kuvam. Naknadno sam se setila da bi svaka dobra domaćica u ovakvoj prilici trebalo da temeljno očisti kuću. Međutim, dobre domaćice nimalo ne haju za karijeru, inače ne bi bile tako dobre u svom poslu. Za razliku od njih, ja sam generalno čišćenje obavljala po povratku sa posla. Zimi se rano smrkava i padavine su česta pojava, pa je teško uhvatiti dobar trenutak za pranje prozora. Strpljivo sam čekala da taj trenutak dođe. I došao je, jedne noći oko ponoći, dok je napolju vejalo. Uopšte me nije bilo briga što u zgradi preko puta ljudi stoje načičkani na prozorima i pitaju se šta to radi ona ludača opasana pink keceljom, sa rukavicama i maramom u istoj boji (rešila sam da poštujem dres-kod).

Na red je došlo pajanje paučine sa plafona, što je prilično složen poduhvat, ako ste visoki tek nešto malo preko metar i po. Uzalud su se superheroji nudili da obave taj posao, nikom nisam smela ništa da prepustim. Prava domaćica drži stvari pod kontrolom. Sad sam bogatija za dva dragocena saznanja: paučina škripi pod zubima i nezgodno je kad uđe u nos. Polako sam napredovala od plafona ka podu. O, kako sam samoj sebi delovala pametno kada sam odlučila da jedan, doduše, mali tepih i dve staze gurnem u veš-mašinu. Ali, sva pamet otišla je u slivnik, jer sam zaboravila da isključim centrifugu. Epilog: na veš-mašini se zapušio filter, a superheroji i ja, na sve četiri, peglamo tepih preko kog smo rasprostrli krevetski čaršav.

Posle ovog fijaska proglasili su me neuračunljivom, ubedili da se manem čišćenja, ostatak posla obavili sami, a mene poslali u kuhinju, na poznat teren. Bacila sam se na ambiciozno sastavljanje jelovnika: ruska salata, pileća salata, rolat od spanaća, pita sa šampinjonima, svinjski but u testu i, naravno, torta. Sa pitom je išlo lako, dok se nisam setila da gosti dolaze tek za tri dana. Izdavanje komandi i naređenja bilo je jedini način komunikacije za koji sam bila sposobna tih dana. Međutim, piti nisam mogla da naredim da ostane sveža do tad. Ali, zato su superheroji umarširali u kuhinju, spakovali, na svu sreću, još uvek nepečenu pitu u zamrzivač, a mene poslali na spavanje. Ipak, provela sam besanu noć, uspaničena, jer sam se setila da termostat na rerni ne radi, da se ista često pregreva i da nema šanse da napravim tortu sa pečenim korama.

Vođena motom "zašto da bude jednostavno, kad već može komplikovano", negde u zoru smislila sam rešenje. Napraviću tortu koja se ne peče. Nikakve keks varijante i bućkuriši sa piškotama i voćem nisu dolazili u obzir. Moja naredna misija bila je: naći recept za komplikovanu tortu koja se ne peče. Setila sam se jedne. Trebalo je skuvati mleko sa šećerom i želatinom, pa sve to ostaviti preko noći da se stegne. Tu noć sam prespavala, ali mi je smesa u frižideru bila prva misao kad sam se probudila. Da li se steglo? Šta ako se nije steglo? Hoće li moj život imati smisla ako je mleko ostalo u tečnom stanju? Koji će me od superheroja ugušiti jastukom? Nisam smela da pogledam u frižider, pa sam poslala starijeg superheroja, objasnivši mu da je sve u redu ako ono u šerpi liči na pihtije. Kada se iz kuhinje začulo uspaničeno: "Dođi brzo, uopšte ne liči na pihtije!", u jednom skoku sam se našla pored frižidera. Nije podrhtavalo kao pihtije, bilo je skroz čvrsto. Baš kako treba. Sreća zbog ovog uspeha bila je kratkog veka.

Pravi horor nastao je zbog majoneza za rusku salatu. Znam, mogla sam da ga kupim. Međutim, da sam to uradila, jedna baba bi mi se prevrnula u grobu, a druga – hvala bogu, živa i zdrava – odrekla bi me se javno, ali joj ponos ne bi dozvolio da navede zašto to čini. Šta bi mi rekla majka, ne smem ni da pomislim. Verovatno bi me razbaštinila, a do kraja života nosila bih pečat posrnule ćerke koja je kupila majonez za rusku salatu ili, još gore, umutila majonez od celih jaja. U mojoj porodici promiskuitet, narkomanija, bezbožništvo i bavljenje politikom smatraju se uobičajenim ljudskim slabostima i kao takve ne treba ih osuđivati jer svi smo mi samo ljudi, podložni iskušenjima. Ali, majonez za rusku salatu mora se praviti na samo jedan način: sa najmanje četrnaest žumanaca, od toga sedam živih, a sedam barenih. Sirće ne dolazi u obzir, priznajemo samo limunov sok. Ulje se dodaje postepeno, muti se mikserom najmanje sat vremena, isključivo u jednom pravcu, a gotovo je kad prestaneš da osećaš sopstvenu podlakticu. Činija u kojoj se muti mora biti porcelanska ili keramička. Metal ne dolazi u obzir, jer će ulje isplivati na površinu. Oduzela sam se od straha. Sve moje posude su plastične, a o prirodi odnosa plastike i majoneza niko me nije učio. Uzalud su me superheroji ubeđivali da treba da budem hrabra, trebalo je prvo da isplačem more, obiđem sve prodavnice u okolini i vidim da ni u jednoj nema dovoljno velike činije, pa se tek onda odvažim da umutim majonez u plastičnoj. Porasla sam bar dva centimetra kad me je proletos pred slavu mama zvala da pita kako je ono, beše, prošao moj poduhvat sa majonezom u plastici.

Nakon uspešno obavljene operacije majonez, došao je na red konačni obračun sa tortom. U onu čvrstu smesu trebalo je dodati trista grama šlaga u prahu i mutiti. Uzela sam mikser i "povukla obarač". Masa je bila previše čvrsta. Mikser je odleteo na jednu stranu, posuda na drugu, a ja počela da vrištim. Potpuno opravdavajući svoj status, mlađi superheroj uleteo je u kuhinju, bacio se na činiju, zgrabio je s obe ruke i čvrsto držao. Sada je bilo lakše držati mikser pod kontrolom. Tokom mućenja masa narasta, to sam znala, ali da onoliko narasta – nisam. Prskalo je na sve strane. Potpuno beli i ulepljeni, mlađi superheroj i ja podelili smo masu na četiri dela, u svaki dodali šta je trebalo (bademe, seckane krem-bananice, mlevene čokoladne napolitanke, četvrti deo ostaje prazan), sipali jedan preko drugog i smestili tortu u frižider, odnosno prosekturu, kako su tih dana govorili superheroji.

Na kraju, sve je prošlo manje-više dobro. Gosti su došli na vreme, poždrali sve što sam iznela, pre toga razbucavši sav garnirung oko kog sam se onoliko trudila. Nastojala sam se da cele večeri budem vedra i nasmejana i da svakome posvetim pažnju. Pre njihovog dolaska, doživela sam još samo dva nervna sloma: jedan zato što sam mislila da je nemoguće za 45 minuta iseći pitu i izvaditi salatu iz friždera, a drugi zato što je prekrivač spao sa rukohvata fotelje dva minuta pre nego što je trebalo da stignu. Mislila sam da je sve prošlo sjajno i nije mi bilo jasno zašto su nedelju dana posle svega superheroji bili smrtno ljuti na mene. Htela sam da ponovim postupak ove godine, ali mi je blizak prijatelj zapretio da neće doći, jer mu je muka da gleda kako se pravim da sam lepo raspoložena, a zapravo strepim da li je sve u savršenom redu.