Imala je skoro sve. Talenat, desetine filmskih uloga, četiri Oskara, zvanično najlepše jagodice na svetu, noge koje su perfektno izgledale u pantalonama, prelepu ljubavnu priču dugu skoro tri decenije. Još jednom dokazujući da umiru čak i takvi, preminula je u 96. godini, na svom imanju u Konektikatu.

Rođena u imućnoj i uglednoj porodici, obrazovana, Ketrin Hepbern je glumačku karijeru započela 1928. godine, nastupajući najpre u lokalnim pozorištima, a zatim i na Brodveju. Već 1932. dobija prvu filmsku ulogu, a samo godinu dana kasnije i prvi Oskar za glavnu žensku rolu u Jutarnjoj slavi. U šezdeset godina dugoj karijeri, za nagradu Američke filmske akademije biće nominovana čak 12 puta (taj rekord oborila je samo Meril Strip sa jednom nominacijom više), a među dobitnicima se našla 1967. za film Pogodi ko dolazi na večeru, 1968. za Zimu jednog lava i 1981. za Letnjikovac. Istovremeno, naći će se na vrhu liste: glumica koje se najčešće pojavljuju u ljubavnim filmovima (2002), žena koje se smatraju "ikonama stila", kao i na prvom mestu "ženskih legendi ekrana" koje je birao Američki filmski institut. Nesumnjivo impresivna, statistika, ipak, nije u stanju da objasni kako je moguće da jedna žena (bilo pred kamerama ili u privatnom životu) izrazi najdublju emociju svojim nozdrvama, da samo jednim zamahom kose kaže sve što ni hiljadu reči ne bi moglo da kaže i kako je moguće da ista ta, i inače prelepa žena, bude najlepša kad je raščupana, nemarno odevena i bez šminke – kakva je bila u nezaboravnoj Afričkoj kraljici (1951) sa Hemfri Bogartom. "Ona ima lice koje pripada moru i vetru, sa nozdrvama velikim kao u trkačkog konja i zubima za koje jednostavno znate da svakog dana zagrizu jabuku." Na prvi pogled nimalo laskav opis koji je dao fotograf Sesil Biton, možda, ipak, najbolje opisuje Ketrin. Nepretenciozna u glumačkom nastupu ("Gluma je najjednostavniji talenat i ne preterano uglađen način za zarađivanje novca. Napokon, Širli Templ je to mogla da radi sa svoje četiri godine"), jasnih misli ("Život je težak. Konačno, upravo nas život i ubija"), zračila je pre svega jednostavnošću. Samo takva, sa "licem koje pripada moru i vetru", mogla je i da se usprotivi puritanskoj Americi: najpre time što je "žene obukla u pantalone" (mada će sama tvrditi da je osnovni razlog što ne nosi suknje to što mrzi haltere), a zatim i spremnošću da prizna i sačuva svoju ljubavnu priču sa glumcem Spenserom Trejsijem. Oženjen katolkinjom, Trejsi nije želeo da se razvede, ali je 26-ogodišnja romansa sa Ketrin ušla u anale najlepših. "Ja sam u perfektnoj vezi sa muškarcem među muškarcima. On je moja stena i moja zaštita. Nikada nisam zažalila što sam s njim", rekla je jednom prilikom, dovoljno iskreno i jednostavno da time nije uspela da se zameri ni feministkinjama, ni crkvi, ni Amerikancima, inače spremnim da zbog sličnih stvari budu nemilosrdni.

Iako je u retkim intervjuima tvrdila da je sebe poslednji put videla na platnu kada joj je bilo 39 godina ili da ne gleda svoje najstarije filmove, Ketrin je ostala hrabra i kad je u pitanju ono pred čime druge žene obično pokleknu, dokazujući da i starost može da podrazumeva lepotu, nije se stidela da na velikom ekranu pokaže svoje drhtave ruke, staračke pege ili sedu kosu.

Talenat i slavu imaju retki, lepota (relativna kakva već jeste) i ljubav javljaju se i sačuvaju još ređe. Hrabrost da se svi ti darovi istovremeno ponesu, dignute glave, s elegancijom i jednostavnošću nalik božanskoj, osobina je besmrtnih. Bez obzira na umiranje.