Ako na Guglu ukucate "egzorcizam", preplaviće vas bezbroj članaka, uključivši one kako da sami izvedete obred, snimci i fotografije, sajtovi raznih američkih organizacija i grupa za podršku. Sudeći po pažnji koja se egzorcizmu poklanja poslednjih godina u Sjedinjenim Američkim Državama, on doživljava pravi bum. Industrija zabave oberučke prihvata – i proizvodi – ovakvu situaciju, u njoj nalazeći još jednu ideju koja se dobro prodaje. Međutim, nije sve ostalo na laičkom pogledu, popularnim šou-programima gde pojedinci tvrde da isteruju đavola preko ekrana ili telefona i na gostovanjima kod Opre Vinfri. Naime, zaintrigirali su se i naučnici; najglasniji su Mišel Kuneo, profesor sociologije i antropologije na Njujorškom univerzitetu, i čuveni psihijatar Skot Pek. Autor Puta kojim se ređe ide izdao je knjigu Ljudi zla, prodatu u milionskim tiražima, u kojoj daje primere iz svoje prakse i tvrdi da je sam prisustvovao činu egzorcizma, opisujući detaljno kako je to izgledalo. Kuneo, međutim, ima više zazora i upozorava na mogućnost da je takva opsednutost opsednućem način da se prebaci odgovornost sa sebe. "Nisam ja kriv, đavo me je naterao." S druge strane, on ne odriče realnost fenomena, naprotiv, smatra da je jako bitno proučavati ga dublje.

DALEKO JE AMERIKA: U Srbiji stvari stoje znatno drugačije. Osim kada se govori o pomenutim filmskim ostvarenjima, ova tema nije na dnevnom redu. Čak, po rečima patera Ivana Vinkova, jedinog zvaničnog egzorciste u Srbiji, "mi smo u jednoj situaciji u kojoj duhovno stanje nije na zavidnoj visini i ti možeš pričati o seksu na sve strane i niko se neće šokirati, a ako počneš pričati o đavolu, ti si zaostao ili si smešten u kategorije ljudi koji nisu baš neke razvijene svesti".

Pater Vinkov je župni vikar u isusovačkoj crkvi Svetog Petra u Beogradu, autor je knjige "Egzorcizam i opsednuće", magistrirao je na tu temu i jedini u Srbiji ima dozvolu od Ordinarija da obavlja egzorcizam. Dolaze, kažu, kod njega ljudi iz Nemačke i Hrvatske ne bi li im pomogao. A ako postoje ikakve predrasude ili šabloni kako se ponaša i kako živi neko ko se bavi time, pater Vinkov ih sve razbija. Počeo je da studira mašinstvo u Novom Sadu, da bi se nakon druge godine studija zaposlio u Kikindi. Kaže kako su ga prirodne nauke oduvek zanimale i kako je, kao mali, noći provodio gledajući kroz teleskop. Završio je muzičku školu, voli da svira klavir i da slika. Bavi se umetničkom, konceptualnom fotografijom. Žao mu je što sada nema dovoljno vremena da se posveti borilačkim veštinama koje je trenirao jedanaest godina. Na pitanje kako bi opisao duhovnu situaciju u Srbiji odgovara: "Totalitarizmi dvadesetog stoleća stvorili su duhovni vakuum i njihovim raspadom on se počeo popunjavati drugim stvarima, svašta se pokušalo akumulirati. Često se čovek ponaša kao krava, mada neću da vređam ni kravu ni nas. Ona jede svaku travu, a onda dođe do deteline i napuše se i umre u vlastitoj muci. Tako i čovek, misleći da može sve isprobavati, na šta god naiđe, naiđe na stvari koje su povezane sa zlim i onda trpi. A danas su u modi stvari koje su nekad bile sramne. Kada sam ja bio mali, biti veštica je bilo sramota, danas je to in, ima knjiga Budite i vi veštice."

EGZORCISTI I POSEDNUTI: U Katoličkoj crkvi egzorcisti su biskupi ili oni na koje oni prenesu tu vlast. To ne može biti bilo ko. Potrebno je da sveštenik bude posvećen, čovek duboke vere i znanja, spreman na odricanje, na molitvu i strogi post. Naš sagovornik ističe da je najvažnija Božja sila i zato se ne plaši za sebe. "Ne plašim se. Kako Bog dopusti, tako će bit. Jednom za vreme egzorcizma me je počelo nešto probadati. Onda sam demona upitao ´Šta biste vi meni uradili?´ ´Rastrzao bih te´, kaže mi. ´Pa zašto me ne rastrgnete?´ A demon mi odgovara: ´Ne da On. On je taj koji vodi. Mi smo posrednici da se sila Božja umeša u okršaj.'"

Pre nego što čin oslobađanja započne, Katolička crkva traži mišljenje psihijatra i doktora o obolelom. Tek ako oni ništa ne mogu da otkriju, egzorcista kreće na posao. Simptomi su nereagovanje na lekove, nesrazmerno velika fizička snaga, otpor prema religijskim i sakralnim simbolima, sve do natprirodnih sposobnosti. Spisak je dugačak, ali oni koji se bave time upozoravaju da se mora biti obazriv. Ponekad je presudni deo dijagnostičkog procesa sam pokušaj oslobađanja. Ono što pater Vinkov ističe je da neko može imati averziju prema bogu i odatle proističe kriva slika, "ali posednuti vrlo dobro zna sve o Bogu". Statistički, broj autentičnih opsednuća kreće se od jedan do tri na hiljadu onih koji veruju da je to izvor njihovih muka. Što je čovek skloniji zlu, to je, po pateru Vinkovu, veća mogućnost posednuća. Ali ni tu stvari nisu jednostavne. Potrebno je da osoba, na određeni način, da pristanak.

Kako objašnjava Ivan Vinkov, to je kao kada pada kiša, ako je krov probijen dovoljna je mala kiša da se pokisne. "U duhovnom svetu niko nema pravo nad tobom ako mu ti ne daš vlast nad sobom. Pa tako ljudi odu kod nekih gatara, vračara. Žene lako padaju na to, kako će se udati, šta će biti sa njom i tako dalje. Ona misli da ide čoveku po pomoć, a ona ide onome kome se taj čovek podložio i zato sada neko ima pravo nad njom. A muškarci padaju na pitanje energije. Misle kako je sve samo energija. Ali sam primetio da je veći problem kod žena." Naš sagovornik napominje kako se posednutost možda neće odmah javiti zato što u duhovnom svetu ne postoji vreme i prostor kao kod nas, tamo je večito sada. Najgore je, po njemu, kada se te stvari počnu manifestovati pred kraj života jer malo je onih koji će tada da poveruju da je zaista reč o demonskom uplivu: "Svi će reć – šta će stari, skrenuo jadan, dementan."

Da bi se "ispravnije orijentisala" i sredila problematiku egzorcizma u sopstvenim redovima, Katolička crkva je 1999. godine izdala novi obrednik egzorcizma.

NEPOMENIK: Pravoslavna crkva, međutim, ne zna za poseban čin egzorcizma, ali ima egzorcistčke molitve i one su opšteg tipa. Pozivaju se na ime Božije, na određene odlomke u Svetom pismu, ali nije to obred kao u katoličanstvu. Uvodni deo krštenja sastoji se od nekoliko elemenata od kojih jedan čine četiri egzorcističke molitve. O odnosu Pravoslavne crkve prema egzorcizmu razgovaramo sa protojerejem stavroforom Vladimirom Vukašinovićem, profesorom Teološkog fakulteta u Beogradu i namesnikom Beogradske eparhije. "To govori da Pravoslavna crkva razlikuje dve vrste kontakta se nečistim demonskim duhovima, jedna je ona u klasičnom smislu reči, a druga je ono uverenje da, na izvestan način, pred krštenje u svakom ljudskom biću postoji određena vrsta pasivnog prisustva, pre nečistog nego inficiranog."

Crkva je nekada imala u uvodnom delu svoje liturgije i molitve za pokajnike i energumene, tehnički izraz za one koji su bili mučeni od strane zlih duhova. Pravoslavna crkva nema institucionalizovane egzorciste, oni bivaju "postavljeni od Boga, imaju harizmu, posebnu duhovnu snagu". Objašnjavajući ovo, otac Vukašinović kaže: "Viševekovna ´nespremnost´ Pravoslavne crkve da institucionalizuje i čin i službu egzorciste je višeuzročna. Potiče iz odbijanja pravoslavnog duhovnog iskustva da otelotvori demonska bića kroz bavljenje, pominjanje. Mi nemamo nijedan doktorat o tome. Priznajući postojanje, mi ne pišemo knjige. I narodna mudrost zove đavola nepomenik. Spominjanje je oprisutnjenje, neko će to nazvati sujeverjem, ali nije to. Reč daje telo." Otac Vladimir dodaje da Pravoslavna crkva nikada nije prolazila kroz neku fazu negiranja već, "kako kaže Jovan Lestvičnik – ne treba bežati od senke, treba trčati ka suncu". Naš sagovornik smatra da je svako fokusiranje na strast pojačavanje strasti. Stalna usmerenost na probleme i grehove vodiće ka sistemu takve vrste. "Važno je ispuniti život Bogom, Njegovo prisustvo je najefektnije."

ĐAVO I OVLAŠĆENA LICA: I otac Vlada Vukašinović i pater Ivan Vinkov naglašavaju da je akter svega Bog kroz crkvu. Smatraju da laički egzorcizam ne može zaista postojati. Ili slikovitije, po rečima profesora Vukašinovića: "Nije to stvar nekog nadahnutog entuzijastičkog oduševljenika koji će da voli ceo svet i koji će da rešava probleme. Akter je On kroz Crkvu."

Međutim, neki smatraju da stvari ne stoje tako. Jedan od njih je Luka Petović, bivši pomorski kapetan na prekookeanskim brodovim Jugookeanije. Sada je glavni u pokretu za zaštitu i povraćaj imovine te, nekada čuvene, firme. Živi u Prčanju, tri kilometra od Kotora, u velikoj kući na nekoliko metara od mora. Komšije kažu da je načitan, on za sebe da se trudi da ne razgovara sa ljudima o stvarima koje oni ne mogu da shvate. Luka Petović tvrdi da se bavi egzorcizmom. On misli da je za to potrebna bezuslovna ljubav i vera, stalno razvijanje sopstvenih sposobnosti, profinjenje čula i kontrola misli i puno energije. Kaže da je mnogo radio da bi postao takav. Citira Berđajeva o dvosmislenosti današnjeg zla, kako je ono danas neuhvatljivo i teško za prepoznavanje. "Postoje vremena kolektivne opsednutosti, kada se prihvata sve ono što ne valja. Ljudi na pogrešne načine pokušavaju da nadomeste duhovno siromaštvo. Očajni, nezaštićeni i, prosto, dođe do toga. Zlo je bolest i treba imati milosti. Ja mislim da sam ja jedini koji se na ovaj način u Crnoj Gori bavi egzorcizmom."

Svi naši sagovornici ističu koliko je bitno imati pristanak onoga nad kim se obavlja egzorcizam. Pater Vinkov kaže da posednuta osoba svojom voljom doprinosi da se stvari brzo rešavaju. Bitno je da neko postane svestan. Po rečima oca Vlade Vukašinovića, nijedno zlo nije razvedeno od Zloga. Zli je otac i autor svakog zla, s tim što ljudi u većini slučajeva sarađuju spolja, a posednuće je aktivno saživljavanje u nivou celog postojanja, a ne na nivou pojedinih dela.

POGLED NA ZLO U SEBI: To možda otvara i psihološko pitanje koliko je čovek spreman da se suoči sa lošim u sebi i kako uopšte samo posednuće može biti posmatrano iz ugla psihologa. Branislava Čolak, koautorka knjige Kako otkriti zlo u sebi i drugima, direktorka za komunikacije kompanije Nju moment i autorka više stručnih i popularnih članaka na temu čovekovog agresivnog ponašanja, smatra da ljude odlikuje hronična nespremnost da prihvate loše u sebi i da je to izvor najvećih problema. Takođe, veruje da su okolnosti one koje čine da se čovek ponaša na određeni način. "Ljudi su mahom nesvesni činjenice da nije istina da su neki ljudi rođenjem predodređeni da budu zli, a drugi dobri, pod čime vrlo često tu podrazumevaju sebe i svoje bližnje. Svi mi u sebi imamo potencijala i možemo u zavisnosti od okolnosti biti u stanju da učinimo nešto nažao drugom ljudskom biću." Naša sagovornica smatra da je obnovljeno interesovanje za egzorcizam u nekim delovima sveta u stvari rezultat lošeg kvaliteta života. "Nezadovoljavajuća materijalna situacija, nedovoljna obrazovanost, rušenje i narušavanje ugleda porodice kao institucije, težnja ka materijalizmu, sve veća usamljenost, sve to dovodi do cvetanja takvih stvari." Po njoj, time što nešto označimo zlim i nebliskim nama, skidamo odgovornost sa sebe, nama sličnih i društva u celini. Branislava Čolak kaže da nije kompetentna da apriori odbacuje mogućnost posednuća. U Rusiji, na primer, rade psihijatri koji redovno sarađuju sa egzorcistima. Gospođica Čolak veruje da postoje njene kolege u Srbiji koje bi bile voljne da se upuste u to. U prilog tome, jedan čuveni beogradski psihijatar se obraćao za pomoć ocu Vladi Vukašinoviću sumnjajući da je njegov pacijent posednut.

Profesor dr Radovan Bigović je napisao da "čovek ima mogućnost da bude sličan Bogu, ali i gori od Đavola. Ljubav ga vuče i otvara prema drugom, egoizam i strah ga zatvaraju u samodovoljnu monadu". A pater Vinkov, opisujući nečastivog, kaže da on ima tri velike slabosti: ekstremnu narciosidnost i egoizam, ne shvata fenomen ljubavi i zato mu je žrtva strana i ne podnosi pravu nauku.

U šta god verovali ili ne verovali, oprez nije na odmet. Makar zbog toga što ni ovaj svet niti same sebe ne poznajemo onoliko koliko mislimo da poznajemo.