Uoči Dana primirja u Prvom svetskom ratu, a povodom njegovog obeležavanja, na vojnom groblju u Prištini pomeren je Spomenik srpskim junacima. Pomeranje ploče nije tražila kosovska vlada, što ne bi bilo iznenađujuće, već Francuska ambasada u Prištini. Naime, na fotografiji koja dokumentuje ovogodišnje obeležavanje Dana primirja u Prištini, vide se ambasadori Francuske i Nemačke, Olivije Gero i Jern Rode, a iza njih, umesto Spomen-obeležja srpskim vojnicima, stoji crna spomen-ploča na kojoj piše “Francuskim vojnicima palim na Kosovu”. Ambasade su objasnile da je spomenik premešten zato što je izazivao polemiku u kosovskim medijima, kao i da je Dan primirja takođe i dan francuskih veterana i povod da se oda počast 18 francuskih vojnika koji su poginuli tokom služenja za KFOR.

Srpska javnost je ovaj događaj, a još više sadržaj pisma, protumačila kao prekrajanje istorije, i više od hiljadu građana potpisalo je peticiju kojom se od ambasadora Francuske i Nemačke traži vraćanje Spomenika srpskim junacima na pređašnju lokaciju. Ujedno, ovo prekrajanje istorije uvećalo je decenijama aktuelno pitanje – kako se čuvaju spomenički tragovi Srba i srpske kulture na teritoriji Kosova i Metohije.

KOLIKO IMA SRPSKIH SPOMENIKA NA KIM

Koji su to tragovi, gde su locirani, koliko ih ima i u kakvom su stanju, nemoguće je saznati na jednom mestu. Moguće je da takva informacija, pouzdana, ne postoji. Da od svakodnevne priče o Kosovu kao srcu Srbije postoji samo – priča.

Na sajtu Ministarstva kulture ne postoji informacija o kulturnim spomenicima na KiM kao ni o javnim spomenicima, a na sajtu Ministarstva za rad, zapošljavanje i boračka pitanja takođe nema podataka o srpskim grobljima. Svako istraživanje o srpskim tragovima na KiM svodi se na nabrajanje uništenih, pa samim tim i na pojačavanje neprijateljstva. Nema podataka o nastojanju Beograda i Prištine da se reši problem.

Dvadesetak dana pre nego što je premešten Spomenik srpskim junacima, kroz staro pravoslavno groblje u severnom delu Kosovske Mitrovice prokopan je put, a kad su tom prilikom oskrnavljeni grobovi i time otkriveni ostaci pokojnika, mediji su podsećali javnost da je od 1999. godine do danas na Kosovu uništeno najmanje 10.000 srpskih nadgrobnih spomenika. Prema nepotpunim podacima Eparhije raško-prizrenske i OEBS-a, nalazili su se na više od 280 srpskih grobalja. Kolege portala “Jedinstvo” su ocenile da se na teritoriji Kosova i Metohije od 10.886 kvadratnih kilometara danas nema nijednog celog srpskog groblja na površini od 8000 km kvadratnih. Navode da su u Metohiji ostala čitava samo tri srpska groblja, u Crkolezu u opštini Istok, selu Banje u opštini Srbica i Goraždevcu kod Peći, da na centralnom Kosovu nema 90 kapela, da na više od 60 grobalja apsolutno nema nijednog spomenika, da je više od 800 spomenika polomljeno i uništeno na srpskom groblju u Prištini, i da srpska groblja na KiM ne može da zaštiti ni bodljikava žica koju je postavio Kfor.

Osim pomenutog popisa Eparhije raško-prizrenske, dokumentarnog filma Gordane Šubarić iz prvih godina protektorata UN na KiM, novinskim i TV izveštajima o zadušnim pomenima, izveštaja OEBS-a iz 2010. godine, naučni skupovi u SANU, najobuhvatniji podaci o srpskim grobljima su u knjizi Srpska groblja na Kosovu i Metohiji: Uništena spomenička i jezička baština Mitre Reljić, profesorke Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa sedištem u severnom delu Kosovske Mitrovice. Letos, na promociji svoje tri knjige (druge dve su o srpskom jeziku), Mitra Reljić je, najavljujući novo izdanje, medijima rekla da “u ovom izdanju nema groblja kao što su pećko, prizrensko, Đurakovca i mnogih drugih koje sam ja u međuvremenu obradila. Pet puta smo išli na pećko groblje i još ga nismo završili zato što je ogromno i zato što je sve porušeno. Dok sam spremala ovu knjigu, nisam bila u prilici da obradim đurakovačko groblje zato što je ono bilo u potpunosti zakorovljeno, tu je bukvalno svaki grob srušen. Koliko god tugujemo toliko se i radujemo da otrgnemo od zaborava još jedan spomenik.”

SRUŠENI VUK, NJEGOŠ, BORA, RAMIZ

Očekuje se da će do kraja ove godine SANU objaviti prvi tom zbornika radova sa naučnog skupa Zaštita, očuvanje i afirmacija srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu i Metohiji. Docent dr Jelena Pavličić Šarić, sekretar redakcije zbornika i autor jednog od tekstova u kome se bavila kulturnim nasleđem drugih u savremenoj albanskoj javnosti na KiM, kaže da su “mlade države i nestabilni ili nepriznati entiteti posebno svesni toga da nema suvereniteta bez istorijskog kontinuiteta, pa je zato nasleđe iz ranijih perioda inkorporirano u željenu identitetsku sliku samoproklamovane države Kosovo ili je odbačeno kao pretnja albanskom nacionalnom identitetu”.

Jelena Pavličić Šarić navodi da su među prvim spomenicima koje je nakon 1999. ugrozila albanska zajednica bili oni koji su podsećali na srpsku prošlost. “Spomenici srpskim istorijskim ličnostima i brojne biste srpskih književnika ispred škola širom Kosova i Metohije u potpunosti su uništeni. Javni spomenici Vuku Karadžiću i Petru Petroviću Njegošu u Prištini uklonjeni su i uništeni, kao i oni posvećeni caru Urošu i ideji bratstva i jedinstva u Uroševcu. Spomenici knezu Lazaru u Gnjilanu i Spomenik Milošu Obiliću u Obiliću nakon rušenja ipak su sačuvani zahvaljujući malobrojnom srpskom stanovništvu koje ih je uz pomoć KFOR-a prenelo u obližnja mesta gde su mogli da ih zaštite od albanskih ekstremista. Takođe, Spomenik Dositeju Obradoviću u Prištini srušen je, ali sačuvan, i kasnije postavljen ispred zgrade Rektorata prištinskog univerziteta sa novim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.”

U talasu razaranja javnih spomenika, navodi Jelena Pavlićić Šarić, stradao je i Spomenik Bori Vukmiroviću i Ramizu Sadikuu u Landovici, iako je podignut kao spomen na zajedničku antifašističku borbu Srba i Albanaca. “Na njegovom mestu od 1999. nalazi se spomen-groblje palih boraca takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a od 2016. godine tu je i apstraktni spomenik podignut u njihovu čast. Iz istog razloga, negiranja srpske prošlosti na datom prostoru, uklonjena je i bista Bore Vukmirovića iz Gradskog parka u Prištini, a kasnije je i Društveno-sportski centar “Boro i Ramiz” u Prištini preimenovan u Palatu omladine i sporta, ispred kog je takođe nekada stajao spomenik podignut u čast pomenutih narodnih heroja.”

Nasleđe prema kojem je 1999. godine iskazana najveća netrpeljivost jesu srpski sakralni spomenici, a prema nekim podacima, na primer prema izjavama ovdašnjih političara, na KiM ima 1300 srpskih crkava, a prema izveštaju OEBS-a ima ih 1500. Jelena Pavličić Šarić navodi da je “tada i Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu bila meta napada, ali zatim i 19. marta 2004. kada su u spoljašnjoj priprati zapaljene automobilske gume, oltarski prostor je oskrnavljen, a časna trpeza razbijena. Tada su i freske oštećene i počađavele. Tih dana je uništeno 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane. Takođe, uništeno je oko 10.000 vrednih spomenika freskoslikarstva, ikona, bogoslužbenih predmeta i relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća spaljeno je i uništeno.”

Crkva Bogorodice Ljeviške još nije obnovljena. Posle Uneskove donatorske konferencije u Parizu 2005. godine urađeni su konzervatorsko-restauratorski radovi na 350 kvadratnih metara fresaka, a ukupna površina je – 650. Avgusta 2020. agencija Tanjug je objavila da je u planu izrada idejnog rešenja za ikonostas u Crkvi Bogorodice Ljeviške, i citirala direktora Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture Priština izmeštenog u Leposaviću, zaduženog za nadzor nad radovima, Zorana Garića, da su radovi počeli u maju, akcenat bio na postavljanju konstrukcije urušenog zvona i obnovi krova kako bi se sprečilo prokišnjavanje i dalji prodor vlage u svetinju. Garić je tada rekao da su u porti crkve sanirana oštećenja na ogradnim zidovima, da je osvežena stolarija na hramu i zamenjena stakla, a da očekuje da će na jesen početi sanacija fasade u donjoj zoni.

RAD NA KOSOVU NAM JE OTEŽAN

U istoj toj vesti najavljeno je i da Republički zavod za zaštitu spomenika kulture radi na idejnom rešenju za rekonstrukciju ikonostasa. Na pitanje “Vremena” kakve su ovogodišnje njihove aktivnosti na kulturnim spomenicima na teritoriji Kosova i Metohije, dobili smo sledeči odgovor koji potpisuje Estela Radonjić Živkov:

“Tokom 2023. godine Republički zavod je na prostoru Kosova i Metohije sprovodio konzervatorske radove na manastiru Banjska i to radove na fasadama crkve. Rad na prostoru Kosova i Metohije nam je otežan. Kao primer ističemo nemogućnost da već više od dve godine ne uspevamo da realizujemo projekat na opsežnim konzervatorsko-restauratorskim radovima na Crkvi Bogorodice Ljeviške u Prizrenu koja je upisana na Uneskovu listu svetske kulturne i prirodne baštine u okviru nominacije Srednjovekovni spomenici na Kosovu.”

Jasno je da obnova Ljeviške i ostalih kulturnoistorijskih vrednosti na Kosovu zavisi od političkih odluka između Beograda i Prištine.

Na Uneskovu listu svetske baštine u opasnosti ubeleženi su 2006. godine Crkva Bogorodice Ljeviške i manastiri Gračanica, Pećka patrijaršija i Dečani. Dečani su na toj listi bili već 2004, upravo u godini koju je obeležio martovski pogrom. Jelena Pavličić Šarić podseća da je “inicijativa za upis nekih od ovih spomenika na Uneskovu listu započeta još 1985. godine. Da se spomenici na KiM više od dve decenije kasnije upišu na Uneskovu listu doprineo je niz političkih i društvenih promena koje su usledile.”

“U periodu kad su pretnje verskom nasleđu kontinuirano trajale, Uneskov Komitet nije odmah Dečane stavio na Listu svetske baštine u opasnosti, a na tome nije ni insistirala Državna zajednica Srbija i Crna Gora koja je tada nominovala ovo kulturno dobro. Tek ubrzo nakon pogroma, odlučeno je da se putem procesa proširenja postojećeg kulturnog dobra Dečanima dodaju manastiri Gračanica, Pećka patrijaršija i Crkva Bogorodice Ljeviške, kako bi što pre dobili zaštitu. Državna zajednica Srbija i Crna Gora predala je nominacioni dosije za upis celine spomenika pod nazivom Srpski srednjovekovni spomenici na Kosovu i Metohiji, a oni su zvanično upisani na listu pod nazivom Srednjovekovni spomenici na Kosovu, Srbija. Znači, bez odrednica “srpski” i ‘Metohija’. Uprkos tome, u Srbiji je upis spomenika doživljen kao veliki ‘uspeh u zaštiti državnih i nacionalnih interesa’, dok se o razlozima za navedene promene i mogućim posledicama nije javno govorilo.”

Ta tema je aktuelizovana poslednjih godina, kad je Kosovo počelo da se bori za učlanjenje u Unesko uz pretenzije da samostalno upravlja Srednjovekovnim spomenicima na Kosovu, “iako su ih, paradoksalno, više puta napadali i skrnavili kosovski Albanci. Bojazan da će se ova težnja obistiniti pojačava činjenica da u nazivu pod kojim je ovo nasleđe upisano na Listu svetske baštine u opasnosti, nema prefiksa ‘srpski’ a ima odrednice ‘na Kosovu’”, ističe Jelena Pavličić Šarić.

Srpska pravoslavna crkva se nije složila sa pomenutim nazivom. “Ako Unesko želi da uprkos svemu dozvoli Kosovu da ‘preuzme’ srpske pravoslavne crkve, neka nas prvo velikodušno skinu sa Liste svetske baštine”, poručio je tada iguman manastira Visoki Dečani Sava Janjić.

Unesko ne može i ne treba da štiti četiri srednjovekovna spomenika na Kosovu, on svojim ugledom pomaže i čini državi da sačuva blago koje ima, ali i da pokaže da li ima napretka u tom pravcu. Jelena Pavličić Šarić navodi da, recimo, “iz zvaničnih izveštaja ove organizacije od 2007. godine do poslednjih zaključujemo da se gotovo ništa nije promenilo, te da problemi zbog kojih su pomenuti spomenici upisani na listu ostaju isti. Prema poslednjem izveštaju iz 2021. kao faktori rizika su prepoznati građanski nemiri, pravni okvir, plan upravljanja i nezadovoljavajući nivo očuvanja i održavanja spomenika. Tako definisani rizici skreću pažnju od materijalne ugroženosti ka suštinskom problemu očuvanja baštine na Kosovu i Metohiji, ali se iz njih ne vidi preciznije kako se manifestuje opasnost, kako ju je moguće pratiti, a kako sprečiti njene posledice.”

REAGOVANJE MINISTARSTVA KULTURE

Na ključno pitanje ko zaista upravlja kulturnim nasleđem Srbije na Kosovu, nema odgovora. Da Srbija nema vlast na Kosovu izjavio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić 27. maja 2019. godine, tokom sednice Skupštine Srbije o Kosovu. On je obraćajući se poslanicima rekao da Srbija nema vlast na Kosovu sem u zdravstvu i školstvu i da je potrebno prestati sa obmanjivanjem javnosti. Srbija na Kosovu nema službe bezbednosti, kao što su vojska ili policija. Ministarstvo kulture Srbije prihvatilo je 2021. izmene nacrta Zakona o kulturnom nasleđu, na zahtev SPC, tako da se posebna pažnja posveti zaštiti kulturnog nasleđa na Kosovu. Međutim, ostaje nejasno na koji će način Srbija primenjivati nov zakon. Trenutno se ne vide mogućnosti da Ministarstvo kulture Srbije štiti nasleđe na Kosovu, osim ako se sklopi neki dogovor koji će biti poštovan u praksi. Plus, od toga da li će Kosovo jednog dana biti primljeno u Unesko zavisi ko će ga čuvati (vidi “Vreme” br. 1295). Srpska pravoslavna crkva od Sabora 2021. ne pominje da je Kosovo na osnovu Ustava i Rezolucije 1244 deo Republike Srbije. Aktuelni režim nije uključio SPC u dogovore sa Prištinom.

Do daljeg srednjovekovni spomenici na Kosovu godinama su pod budnim okom obezbeđenja – Pećku patrijaršiju, manastir Gračanicu i Crkvu Bogorodice Ljeviške čuva kosovska policija, dok pred manastirom Dečani dežuraju međunarodne snage KFOR-a.

Prema setu zakona Kosova koji su 2012. usvojeni pod pritiskom međunarodne zajednice, srpski manastiri i crkve su vlasništvo Srpske pravoslavne crkve (SPC). To znači da kosovske vlasti ne mogu da sprovode nikakve aktivnosti u vezi sa spomenicima bez odobrenja SPC. Međutim, bilo je problema sa primenom zakona, a jedan od primera je sporna izgradnja regionalnog puta R-108 kroz deo zaštićene zone u blizini manastira Visoki Dečani iz 2020. godine.

Radovi u zaštićenoj zoni, koje je naložio gradonačelnik Dečana, obustavljeni su na zahtev tadašnjeg premijera Kosova Avdulaha Hotija. Nakon odluke da se promeni planirana trasa puta, tako da ne prolazi kroz zaštićenu zonu, Hotija su politički protivnici pozvali da podnese ostavku.

Kosovski političari i javnost protive se obnavljanju srpskih svetinja. Tako je, na primer, ovog oktobra portal “Koha” radove na manastiru Banjska proglasio neovlašćenim, pa je Ministarstvo kulture Srbije odmah reagovalo, kao što uvek jedino i može da se učini u ovakvim slučajevima.

Ministarstvo je upozorilo da “lažna briga za srpsku baštinu doživljava novi vrhunac u pokušaju Prištine da bezobzirno i licemerno versko nasleđe Srpske pravoslavne crkve stavi pod svoju kontrolu, u nameri da ga prisvoji”.

“Takozvana kosovska vlast ne samo da demonstrira nebrigu o srpskom kulturnom nasleđu, već i otvorenu netrpeljivost prema toj baštini, budući da od albanskog pogroma nad Srbima 2004. godine nisu ništa preduzeli na obnovi više od 50 uništenih srpskih crkava, manastira i spomenika kulture”, navodi se u saopštenju. Ministarstvo je podsetilo da su “neki i danas u ruševinama, neki ne postoje, a većina je, kao Crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, i dan-danas bez struje, sa zidnim slikama pod naslagama čađi koja je nastala kada su ekstremisti s predumišljajem palili gume u ovom spomeniku kulture”. Na kraju saopštenja se navodi da će Srbija, bez obzira na sve opstrukcije, “nastaviti da posvećeno čuva i obnavlja sve srpske svetinje diljem Kosova i Metohije, kao što to čini na celoj teritoriji Srbije”.

Ništa manja šteta od fizičkog uništavanja, kulturnom nasleđu Srbije na teritoriji KiM čini i svojatanje. Pre nepunih mesec dana, Hajrule Čekua, kosovski ministar kulture, omladine i sporta objavio je da je “napravljen obračun štete i novčana nadoknada za ono što je Srbija nanela”, a kako je naveo, radi se o oštećenim spomenicima i umetničkim delima, knjigama i artefaktima Muzeja Kosova koji su u Srbiji. Ministarstvo kulture Srbije je odmah odgovorilo da je to “falsifikovanje istorije i kreiranje neistina čiji je cilj da nasleđe koje je stvorio i do današnjih dana sačuvao srpski narod, prisvoje i prikažu kao kosovsko”.

Šta će se desiti sa kulturnim blagom Srbije kad se jednog dana završi dijalog Beograda i Prištine? Aleksandar Vučić ga ne pominje. Predsednik Srbije i patrijarh Srpske pravoslavne crkve često kontaktiraju, da li razgovaraju o statusu manastira? Javnost to ne zna. Kao ni zašto se SPC ne zalaže za svoje svetinje, barem koliko se zalaže za, na primer, ukidanje rodno osetljivog jezika?