Stara je istina, veli narod, da Drina daje, ali i uzima. Mada je ova izreka izborila status istine iz drugih razloga, potvrđuje se i u ovom vremenu, u okolnostima kada je šverc glavna preokupacija žitelja njenih obala. Sad davanje i uzimanje imaju drugo značenje. Naime, kad je Drina razdvojila "svoj" narod tako što je postala međudržavna granica, narod to nije priznao, istina iz prozaičnih razloga – zbog šverca i lake zarade. Mukali su Drinom bikovi, blejali ovnovi, ne zna se koliko je preko nje prebačeno benzina, kafe, šećera, cigareta, ljudi… u jednom ili drugom pravcu, naročito prema ušću, gde je tok mirniji, obale pristupačnije. Tako je i danas, policajac na Pavlovića mostu, upitan šta se švercuje, odgovara – sve je aktuelno, sve je na vodi. Mada policija i vojska, kažu sa srbijanske strane, redovno obavljaju svoje dužnosti, kad šverc postane izbor i navika prepreka nema, pogotovu kad su veći poslovi u pitanju, patrola redovno zakasni, stigne kad je posao završen. Zato se stalno dešava da se "ganjaju" i privode meštani uz Drinu, koji bi takođe da se ovajde, jer je cena svega preko reke bolja. Tako i dolazi do bliskih susreta naroda i čuvara granice, a kako narod drži da ima pravo na takvu "egzistenciju", dolazi do incidenata, upotrebe vatrenog oružja. Pa se nedavno, u ranim jutarnjim satima 2. juna, dogodilo da "Srbin udari na Srbina". U Crnobarskom salašu, nekoliko kilometara od ušća Drine u Savu, pripadnik granične jedinice Vojske Jugoslavije pucao je u meštanina Milana Lackovića, koji je na drugu obalu nameravao da prebaci kartone sa kobasicama. Lacković, koji je pogođen u grudi dok je bio u kolima, zbog komplikacija nakon operacije u Šabačkoj bolnici hospitalizovan je u Beogradu, Crnobarci su blokirali puteve, vojska izdala saopštenje, meštani opet udarili u blokadu, drugi put zbog "tendecioznog" saopštenja vojske.

MZ NE DAJE IZJAVE: Kako smo saznali, revoltirani meštani su, odmah nakon incidenta, blokirali centar sela, da bi nakon razgovora sa pripadnicima vojske "raspustili" blokadu. Od Badovinaca, koji su neposredno do Pavlovića mosta, desetak kilometara nizvodno, Crnobarski salaš, nedaleko je i Crna bara, ušće Drine. Utorak, oko podne, četvrti dan od incidenta. Širok, asfaltiran šor, otvorena prodavnica, centar sela blokirali automobili, kamioni, traktori. Ovi ispred prodavnice legitimišu novinara, da vide s kim imaju posla, gledaju preko piva, nema šta da kažu, rekli su šta su imali, ali niko to ne verma, gledaju u jednog što je zauzeo astal. Jeste, on je predsednik mesne zajednice, Rade Teodorović, u subotu su blokirali, pa odblokirali, sad su opet blokirali, nema više šta da kaže, zbog lošeg izveštavanja televizije mesna zajednica više neće davati izjave. Nije valjda dotle došlo, jeste, ipak, odobrovoljava se, RTS je jednostrana, pustili saopštenje vojske, a nisu drugu stranu, tu je dosta neistine, rekli kako je Lacković odgovoran, nije tačno, da je vojnik udaren, da je u padu pucao, isto nije tačno, može da se vidi kuda je prošao metak, zato se mesna zajednica ograđuje od davanja bilo kakvih izjava, pa nastavlja, jer vide da mediji nisu nikakvi, isti k’o pre, neće da se nadmeću sa njima, treba pomoći čoveku, on je u teškom stanju… Blokirali sinoć, odmah posle Dnevnika, prijavili policiji, niko nije dolazio …

Na raskrsnici, u centru sela, oko kola i mehanizacije, mnoštvo, uglavnom mlađih ljudi. Priča jedan sitan, u kožnoj jakni, to jutro, kad se desio nemio događaj, bio u neposrednoj blizini Lackovića koji je došao na reku sa tim kartonima kobasice, čim je došao stao, ugasio motor, onda izletela vojska, dotrčala dva vojnika, repetirala puške, galameći, vičući, stoj, izlazi napolje, jedan stao ispred auta, drugi udarao u vozačeva vrata, derući se, vičući, napolje, napolje… Lackoviću se ne otvaraju vrata iznutra, već spolja, pokušao da ih smiri, obuzda, da stanu malo, da će izaći, u tom trenutku vojnik ispred kola je pucao, metak ga je pogodio u predelu grudi, pokazuje šoferšajbnu crvenog "keca" kuda je prošao metak. Tada je, nastavlja priču, Lacković izašao iz kola i napao ih zašto pucaju, onda je pao, vojnici su ga gurkali nogama, kad su videli šta je s njim izvadili tri kartona kobasice sa prednjeg sedišta, ubacili ga u kola i odvezli u Badovince, Dom zdravlja nije radio, izbacili ga k’o vreću i otišli, našao se neki civil koji ga je prebacio u Bogatić, odatle su ga prebacili u Šabac, pa u Beograd, pucati u čoveka koji sedi za volanom, bez povoda, bez ičega, to je to… Da nije on bio u čamcu koji je trebalo da prebaci kobasicu, jeste, on je Novica Subotić, nije tačno da je Lacković vitlao autom, kako je vojska saopštila, da je udario kolima vojnika, da je ovaj pucao dok je padao, to uopšte nije tačno, auto nije radio…

Pokušavamo da pređemo na temu šverca, šta ide, kako se po tom pitanju "razumeju" sa vojskom i policijom. Uključuju se ostali meštani, šta vojska tu radi, govore, to niko ne zna, više maltretiraju narod nego što čuvaju granicu, ovde se svi znaju u brk, a dođe vojnik, ko zna odakle, i potegne da puca zbog neke sitnice, da je bio i tenk u autu ne možeš pucati, a kamoli zbog kobasice, bilo je tu, ranije, pucnjave i zbog malo paprike. Prave im sačekuše k’o da su teroristi, treba razlikovati šta je šverc, ljudi se samo snalaze, nemaština naterala, svoje proizvode teraju preko da prodaju. Što se tiče policije, njeno ponašanje korektno, nikakvih ekscesa, realni odnosi prema ljudima… Zar nema šverca stoke, kafe, cigareta, na veće količine, ne znaju oni, možda je toga bilo ranije, sad ljudi nose svoje proizvode, ne kažu da nema šverca, ima ga, ali to nije neki šverc, nije šverc ako nabereš 20 džačića paprike i pođeš da prodaš… Javlja se jedan matori, policija mu oduzela dve prikolice kupusa, u redu, ali ono kad je bio u kolibi, pa samo dođe vojska i kaže, opkoljen si, nasloniše mu dve cevi na vrat, ’vako, pretresoše, i odoše, da je im’o oružje ne bi otrpio, opšta nepravilnost, razume, ako si kriv, teraj, a ne da puca…

PRAVILO SLUŽBE: Odlazimo sa Subotićem do reke gde je došlo do incidenta. Do vode nekoliko kilometara, tucanik, šuma, putevi izukrštani, srećemo i policijsku kampanjolu. Put silazi do same reke, tu je i Subotićev čamac. Staje, pokazuje, tu kola, Lacković došao u rikverc, ponovo rekonstruiše događaj, kad su se vojnici sjurili ka kolima, rek’o, stani, izaću, onaj puco, on bio na vodi, nije izlazio, kad su ga oterali uzeo tri kartona kobasice što su ostala, posle otiš’o u selo da proveri šta je bilo, u suštini to je bilo 200 kg kobasice, one jevtine, srpske, ničiji život nije vredan 200 kila kobasice… Sad vojska predstavlja da su oni neka mafija, nije tačno, nemaština. Kad je dolazila vojska, po događaju, neki kapetan ih potcenjiv’o, tražili nekog odgovornijeg, doš’o komandant pogranične jedinice major Zoran Francišković, sve izobećav’o, da će helikopterom prebaciti Lackovića na VMA, da će ga obilaziti, obeć’o i da će se učiniti koraci u ponašanju vojske prema građanima, da se zna kad mogu da pucaju, jeste pravilo službe, ali i u pravilu službe ima pravilo službe da ne možeš ubiti nenaoružanog čoveka zbog 200 kila kobasice, i kad se puca zna se kako se puca… Dogovorili se, odblokirali put, ništa nisu ispoštovali, onda vojska saopštila da je Lacković vitlao autom, nije tačno… Niko nije dolazio da ih bilo šta pita, ime vojnika neće da saopšte, samovoljno su otišli u Bogatić i dali izjavu, prisustvovali su i neki vojni organi koji su uzeli te izjave…

Ne zna on ništa o velikom švercu, o tolerisanju, dogovaranju, možda toga ima, čuo je da jači šverceri idu na ušće, to su veliki čamci, mnogo veći od ovih manjih koje oni koriste za svoje potrebe, za svoje, domaće, proizvode. Niko ne beži od kazne, prekršio si propis, plati, a ne da pucaju, blokada ostaje, ima da se čuje i njihova istina, ako treba blokiraće i Pavlovića most.

Odemo i do Bogatića, načelnik stanice policije veli nisu nadležni, sve preuzela vojska. Odemo i do vojske, kasarna bataljona granične jedinice u Loznici. Vojnik na kapiji predusretljiv, obaveštava, vraća se, komandant jedinice, major Francišković, od danas na odmoru, drugi oficiri poručili da nisu nadležni, ne smeju da pisnu.