Direkcija Baleta Narodnog pozorišta u Beogradu napokon je donela dobru odluku da, u okviru projekta Mladi koreografi, podrži začetno koreografsko stvaralaštvo tri svoja, po izvođačkom ugledu, već posvedočena baletska umetnika: Igora Pastora (Sedam smrtnih grehova), Sanju Ninković (Mamac) i Dejana Kolarova (Alisa), i tako u repertoarske teme ovdašnje baletske scene uvede nešto novo – društvenu odgovornost kao odraz umetničkog aktivizma u oblasti umetničke igre.

Pojam društvene odgovornosti nije dovoljno precizno definisan i uglavnom se odnosi na poslovanje preduzeća, kompanija i poslovnih korporacija sveta. Međutim, društvena odgovornost sve češće se dovodi u vezu i sa svim pojavnim oblicima umetnosti, a najviše s onima koje imaju scenski (pozorišni) ekvivalent, sa dramom i umetničkom igrom. Koncept, putem koga se u umetničku igru uvode društveni ciljevi, prevashodno u oblasti savremene igre (zbog njene fleksibilnosti i primenljivosti nasuprot čvrstim kanonima baletske klasične tehnike), predstavlja socijalnu konekciju ove kulturne delatnosti sa interesima celokupne zajednice.

Uvođenje društvene odgovornosti u oblast umetničke igre tako postaje imperativ modernog društva, koji nameće odgovorno ponašanje plesnih umetnika, prvenstveno koreografa, a zatim i igrača, koji time u plesnu umetnost uvode novu poželjnu tendenciju. Nju bismo mogli imenovati i kao etički prihvatljivu komunikaciju sa publikom, a što bi, kao kontinuirani proces, moglo doneti brojne koristi za obe uključene strane.

Pojavu socijalnih performansi u oblasti umetničke igre savremenog stila možemo razumeti i kao novi etički zahtev koji će stajati nasuprot bajkovitim prikazima kojima prisustvujemo u velikim tradicionalnim baletskim naslovima i u kojima dobro uvek pobedi zlo.

Majkl M. Hopkins, profesor inovativnog menadžmenta na Univerzitetu u Saseksu, definisao je društvenu odgovornost kao “pažnju s kojom se na etičan i društveno odgovoran način odnosimo prema interesno uticajnim skupinama koje se nalaze izvan ili unutar organizacija”. U našem slučaju, to se može odnositi na grupe plesnih umetnika okupljenih u već pomenutim predstavama, i na njihovo scensko dejstvo na sve odnose koje uspostavljaju sa publikom.

U granicama takve društveno umetničke stvarnosti i zahteva, sva tri koreografa pronalaze teme za svoje predstave – Pastor u uzrocima zanemarivanja pravih vrednosti i u gubljenju iskonske čistote ljudskog bića koje i nesvesno tako lako srlja u greh, sitnosopstvenički natovaren sopstvenim ambicijama i interesima; Kolarov (“Vreme” br. 1611) u voljnoj mogućnosti da ponekad iskoračimo iz tog zadatog rama progresiranja, da razumemo kako imamo moć i da je moramo upotrebiti da bismo se osećali dobro i bili srećni, a Sanja Ninković u priči o savremenom čoveku koji je lake sadržaje i površne zabave, nametnute novim pravilima ponašanja, prihvatio kao neminovnost.

Neka Mamac Sanje Ninković bude primer pojave novih tema na našoj plesnoj sceni, koja je i povod za ovaj tekst.

Istaknimo da posmatranje Mamca izaziva u publici osećanje savezništva sa scenskim akterima u razumevanju i trpljenju zajedničke muke, tog novog modela ponašanja društveno nametnutog i agresivnog.

Naime, Sanja Ninković sa svojim igračima nastoji da u Mamcu pronađe odgovore na niz pitanja – u kojoj meri je zabava u današnje vreme postala imperativ; da li je dobar selfi razlog da se osećamo srećno i ispunjeno; zašto čovek pristaje na nenadoknadive gubitke koje mu donosi njegova skraćena pažnja za pojave koje ga okružuju; da li ćemo i koliko verovati izveštačenim osmesima i lažno vedrim glasovima raznih voditelja koji su velikom barijerom (visoki zid) odvojeni od sveta osvešćenih mislećih ljudi (promišljeno scenografsko rešenje Jasne Saramandić). Na takvu podvojenost jasno će ukazati i kostim Ide Ignjatović. S jedne strane zida odeća je isprana, posivela, pohabana i iznošena, kao što su umorni i ljudi koji je nose, a s druge strane, ona je blistava, načičkana ukrasima, raskošna u svoj jačini kiča, primamljiva pod reflektorima kao svaka balska haljina ili baletski kostim.

Pohvalu za zahtevno scensko tumačenje ovako kompleksne ideje zaslužuju svi igrači, u obe podele, za nivo, kvalitet i ličnu proživljenost zadatog plesnog materijala. S pažnjom se mora istaći i fukcionalna autorska muzika Maje Ćurčić i Marka Đukića. Pozitivan utisak je i stil savremene plesne tehnike kao izražajnog sredstva koji bira koreografkinja. On neodoljivo asocira na plesnu tehniku koreografa Hofeša Šehtera (Hofesh Shechter), drustveno vrlo angažovanog koreografa Velike Britanije.

Scena u kojoj u Mamcu zavodljiva, oskudno obučena ženska osoba samozadovoljno pravi niz selfija dok se, istovremeno, iza njenih leđa, bolno ruši svet univerzalnih ljudskih vrednosti, potvrdiće suštinu Hopkinsonove tvrdnje o našoj obavezujućoj etičnoj pažnji ophođenja prema drugima. U tom smislu, još rečitije će svedočiti i scenski prizor te iste osobe koja će nastaviti da se fotografiše, ovoga puta u glamuroznoj balskoj haljini, dok sedi na gomili beživotnih ljudskih tela. Sa scene će bolno odjeknuti indiferentnost jednog dela našeg društva za sve ono što je neke životom istrošene ljude pobacalo na zemlju kao da su u pitanju beživotne krpene lutke. A svet će nastaviti da postoji i planeta će se i dalje vrteti, ali ovoga puta bez ljudi, podjednako bez svih, sa obe strane zida.

Jer, višestruke uloge pojedinaca u društvu kao društvenog aktera u okviru koga donosi odluke – ispravne ili pogrešne, neosporne su i brojne. Zavise od “mamca”.