Sonda Dip impakt, veličine prosečnog automobila, lansirana je s kosmodroma u Kejp Kanaveralu 12. januara ove godine. S budžetom od "svega" 330 miliona dolara, ovo je bila klasična niskobudžetna misija, jedna od onih kojima NASA promoviše svoju novu strategiju za prvu deceniju XXI veka: više ekspedicija, više raznovrsnih ciljeva, više rezultata za isti ili manji budžet. Nakon leta od oko 450 miliona kilometara, sonda se našla u blizini svog krajnjeg odredišta, komete Tempel 1 oblika vekne hleba duge 14 kilometara.

Bliski susret ne bi bio ništa novo da ovoga puta nije ubačen jedan novi element: udar u samu kometu. Jezgra (nukleusi) kometa osmatrani su i ranije, ali nikad do sada naučnici nisu imali prilike da im zavire "pod kožu" i detaljnije prouče strukturu i sastav ovih egzotičnih nebeskih tela.

U tu svrhu sonda Dip impakt opremljena je specijalnim "geološkim čekićem", pametnim projektilom teškim 370 kilograma. Ovo inteligentno đule veličine šporeta ima bakarni probojac dizajniran tako da napravi što veći krater u kometi, kameru visoke rezolucije, sistem za navigaciju i motore za autonomnu korekciju putanje. Dan pre bliskog susreta matična sonda je otpustila svoj specijani teret i postavila ga na kolizionu putanju sa kometom. U samo svitanje američkog Dana nezavisnosti, na rastojanju od 133 miliona kilometara od Zemlje, kometa je bukvalno pregazila projektil brzinom većom od 37.000 kilometara na čas, uz grandioznu eksploziju i obilje gasa i prašine izbačenih u kosmos. Sve je funkcionisalo precizno i bez greške tako da su se naučnici konačno dokopali informacija koje su odavno priželjikivali: projektil je slao fantastične slike sve do tri sekunde pred udar dok je matična sonda sa dve kamere snimala čitav događaj sa sigurnog rastojanja od oko 500 kilometara. Oblak koji je nastao tom prilikom neće se razići bar nekoliko dana, tako da je direktno osmatranje udarnog kratera veoma otežano, ali se spekuliše da bi on mogao biti dubok kao desetospratnica i širok kao fudbalsko igralište.

Spektakl su istovremeno pratili najskuplji i najsavremeniji teleskopi kojima čovečanstvo raspolaže: svemirske opservatorije Habl i Čandra, zemaljske opservatorije u Čileu i na Havajima i mnoge druge. Oni koji su uživo pratili događaj bili su ophrvani emocijama. Profesor Ivan Vilijams, koji za Evropsku svemirsku agenciju radi na jednom sličnim projektu (Rosetta), kaže: "Bilo je to kao da komarac udari ‘boing 747’. Samo što je, ovoga puta, komarac prošao kroz vetrobran." A da je sve to jako komplikovano, najbolje je ilustrovao menadžer projekta Rik Gramijer: "Pokušali smo da sa jednog metka ispalimo drugi metak i pogodimo treći."

Komete i asteroidi su najznačajniji mali objekti Sunčevog sistema. U pitanju su dve potpuno različite vrste nebeskih tela, iako je malo onih koji tu razliku do kraja umeju da objasne. Asteroidi (poznati još i kao "male planete" ili "planetoidi") imaju kompaktan sastav čiju osnovu čine raznolike stene, minerali i metali, ali ne i led. Iako tipično dostižu veličinu od jedva par stotina metara, najveći od njih (Ceres) ima oko hiljadu kilometara u prečniku. Do sada je otkriveno više od 280.000 asteroida od kojih je oko 100.000 precizno ucrtano na nebeske karte.

Komete su po svom nepravilnom obliku i veličini veoma slične asteroidima, ali su uglavom sastavljene od leda. Od sredine prošlog veka, astronomi ih nazivaju i "prljavim snežnim grudvama", pre svega zbog velikih količina smrznutog metana, vode i ugljen-dioksida labavo pomešanih sa stenama i prašinom. Smatra se da su komete doživele minimalne promene u svojoj strukturi i sastavu još od vremena formiranja Sunčevog sistema pre oko 4,5 milijarde godina. Upravo zato ih naučnici pažljivo prate: njihovim proučavanjem saznaćemo mnogo o strukturi planeta u doba njihovog formiranja i dalekoj prošlosti Zemlje. Uz to, komete su možda naši praroditelji: postoje ozbiljne indicije da su komete bogate složenim organskim materijama koje su, možda, predstavljale hemijski izvor života na našoj planeti.

Kako se kometa približava Suncu, njena površina postaje sve toplija tako da zamrznuta materija počinje da isparava formirajući "komu", retki omotač oko nukleusa komete sastavljen od gasova i prašine. Pod dejstvom solarnog vetra, izbačeni materijal biva "zasukan" nasuprot Sunca formirajući karakterističan sjajan rep. Iako je jezgro komete retko kada veće od 50 kilometara, koma može da dostigne veličinu Sunca, dok se rep komete proteže milionima kilometara i tako postaje lako vidljiv sa Zemlje, ponekad i golim okom.

Upravo zato, komete su, za razliku od asteroida, poznate od pamtiveka, i pominju se u najstarijim pisanim tekstovima (sumerski Ep o Gilgamešu, na primer). Opažanje kometa, naslonjeno na praznoverje i nepoznavanje prirodnih zakona, obično se vezivalo za predskazanje velikih nesreća, ratova, epidemija i gladi. Ozbiljna izučavanja kometa započeta su tek u XVIII veku: Edmund Halej je primetio da su komete viđene 1531, 1607. i 1682. godine zapravo jedno te isto nebesko telo, uspešno predvidevši da će se ponovni susret desiti 1759. godine.

Halejeva kometa je i danas najpoznatija, u životu je možete videti samo jednom ili dvaput, ali su s vremena na vreme i druge komete privlačile pažnju svojom pojavom, redovno uz manju ili veću dozu emocija. Tako je prolazak Halejeve komete iz 1986. godine bio praćen neutemeljenim strahom da bi cijanidni gasovi iz njenog repa mogli da otruju milione ljudi. Kada se 1997. godine na nebu pojavila spektakularna kometa Hejl-Bop, 39 članovi sekte Rajska kapija izvršilo je ritualno samoubistvo u nameri da svoje oslobođene duše ukrcaju na svemirski brod koji se, navodno, krio u jezgru komete. Međutim, ovakvi događaji su više nego retki – od više hiljada do sada otkrivenih kometa, samo ih je nekoliko dospelo na novinske stupce: kometa Šumejker-Levi koja se 1994. raspala na dvadesetak fragmenata a zatim sudarila sa Jupiterom, Kohutekova kometa iz 1973. godine, kometa Vest (1976) i Hijakutake (1996).

Na kraju, imamo i niz od preko 800 nebeskih tela koja su po karakteristikama negde između asteroida i kometa, a njihov najznačajniji "rezervoar" je tzv. Kajperov pojas, misteriozna tamna oblast iza Neptunove orbite koju zbog velike udaljenosti poznajemo vrlo površno. Dva najveća transneptunska objekta otkrivena su relativno skoro (Kvaorar 2002. godine i Sedna 2003), oba sa oko hiljadu kilometara u prečniku.

Dip impakt nije prva kosmička sonda čija je misija makar delimično okrenuta marginalnim objektima u Sunčevom sistemu. Tako je Mariner 9 još 1971. godine poslao prve snimke Fobosa i Dejmosa, minijaturnih Marsovih satelita koji po svoj prilici predstavljaju "zarobljene" asteroide. Tokom 1986. godine čitava flota kosmičkih sondi prošla je kroz rep Halejeve komete, osmotrivši njeno jezgro i emisiju gasa sa površine (evropski Đoto, sovjetska Vega 1 i Vega 2). Prve krupne snimke klasičnih asteroida (Gaspra, Daktil i Ida) načinila je sonda Galileo tokom 1991. i 1993. na svom putu ka Jupiteru. Sonda Stardust, lansirana 1999, imala je u januaru 2004. bliski susret sa kometom Vajld 2, sakupivši čestice repa koje će u kapsuli biti vraćene na Zemlju tokom 2006. Najvrednije rezultate ipak dugujemo sondi NEAR Šumejker, koja je 1997. godine ušla u orbitu oko asteroida Eros i poslala obilje izuzetnih fotografija pre nego što se meko spustila na njegovu površinu 2001. godine. Iste godine sonda Dip spejs 1 imala je bliski susret sa kometom Boreli.

Sasvim iznenađujuće, misija sonde Dip impakt doživela je zavidan publicitet i u domaćoj štampi, iako ona o kosmosu piše samo ako zataji autor horoskopa pa u novinama iskrsne praznina koju nekako valja popuniti. Pametni koliko jesmo, pripadnici naroda koji se u sve razume i od koga je nemoguće bilo šta sakriti, i ovom prilikom smo otišli korak dalje i videli ono što niko nije video. Jedan naš (ne)ugledni dnevni list na svojoj naslovnoj stranici donosi vest kako je maltene cela Amerika u panici jer, ko bajagi, niko ne zna šta iz sudara sa kometom može da proistekne: "Elektromagnetna radijacija, koja će biti izazvana eksplozijom, ukoliko je dovoljno snažna, mogla bi da otvori pukotine u svemiru, što za uzvrat može da dovede do vrtloga u fizičkom univerzumu. Efekti izazvani eksplozijom mogli bi da utiču na budućnost, pa čak i na prošlost." Sve ovo verovatno je koliko i da sretnete mravojeda kako sedi na telefonskoj žici i umače keks u struju.

Bilo je i najava da bi kometa Tempel 1 mogla, nakon "ničim izazvanog" sudara, da skrene sa svog "bezazlenog" kursa i zaputi se pravo ka našoj planeti, baš kao u holivudskim filmovima Deep Impact i Armagedon. Tako to biva kad novinar kosmos zamišlja kao golmanski peterac ili sto za karambol. Scenario je verovatan baš kao i mogućnost da se jedna muva sirćetuša popreči nasred Pančevačkog mosta i izbaci autobus GSP-a preko ograde pravo u Dunav. Svejedno, mi smo se potajno nadali da će kosmički vatromet koji su Amerikanci sami sebi priredili u čast Dana nezavisnosti završiti sveopštim smakom sveta, makar svi mi u njemu krepali. Ili bi se mi, kao pripadnici (ne)dokazanog nebeskog naroda, ipak nekako izvukli?