Američka spisateljka Laura Hilenbrand naučila je da jaše sa pet godina ali njena ljubav prema konjima nije bila "motor" za pisanje knjige koja je u poslednjoj godini XX veka godina napravila bum u Americi. Istražujući neku drugu temu, slučajno je 1996. naletela na istinutu priču o jednom konju koji je u godinama velike ekonomske krize uzbuđivao celu državu. Instinktom vrsnog novinskog reportera, Laura Hilenbrand je osetila da se u priči krije materijal za dobru knjigu, ali priznaje da, kada je četiri godine kasnije sa gotovim rukopisom zakucala na vrata izdavača, nije očekivala ništa posebno:

"Da mi je tada neko rekao da ću prodati 5000 primeraka direktno iz prtljažnika mojih kola, odmah bih pristala. Ja sam samo želela da ispričam tu priču", rekla je Laura.

Pet dana po objavljivanju knjiga je već bila na osmom mestu bestseler liste, a dve nedelje po izlasku na prvom mestu liste "Njujork tajmsa" i tamo ostala 42 nedelje. Na kraju godine "Njujork tajms", "Vašington post", "Tajm", "Pipl", "USA Todej" i "Ekonimist" proglasilu su Sibiskuit, američka legenda (Seabiscuit, an American Legend) knjigom godine. Logičan nastavak priče bila je ekranizacija koju je Gari Ros kao scenarist i reditelj, uz pomoć sjajne glumačke ekipe (Tobi Magvajer, Džef Bridžis, Kris Kuper) pretvorio u dobar, poučan i nadasve gledljiv film koji ovih dana konkuriše za najvišu filmsku nagradu Oskar u više kategorija.

Redovi koji slede nisu "prepričavanje filma", već prepričavanje istinitih događaja kojih se Gari Ros kao scenarist i reditelj prilično držao dozvoljavajući sebi, u ime umetničkih sloboda, samo minimalna odstupanja.

Tri čoveka i konj

Priča o konju "neprevodivog imena" Seabiscuit ("brodski dvopek" po Morton-Benson rečniku) počinje 1937, u osmoj godini velike ekonomske krize izazvane krahom berze i totalnim ekonomskim kolapsom 1929. Ta godina bila je ključna i za sudbinu trojice ljudi koji će se nekoliko godina kasnije okupiti oko Sibiskuita. Čarls Hauard, koga u filmu igra Džef Bridžis, je bicikl-mehaničar koji je na vreme, još početkom veka, shvatio da je budućnost u atomobilima. Iz San Franciska se preselio u Detroit, centar rastuće moto-industrije, i tamo napravio pare. Deo imetka uložio je u konje i konstrukciju hipodroma "Santa Anita", iako je u to vreme čitava "konjička industrija" bila koncentrisana uglavnom na istoku zemlje. Drugi čovek iz priče je Tomi Smit (Kris Kuper na filmu), budući trener Sibiskuita. Bio je jedan od poslednjih pravih kauboja, zaljubljen u prirodu, sa ogromnom ljubavlju prema konjima među kojima je rastao. Kažu da ih je poznavao bolje nego iko, komunicirao je s njima na neki samo njemu znan, mističan način. Neki kažu da je tajne o konjima naučio od pravih Indijanaca. Već sa 13 godina krotio je mustange, sa 23 je počeo da trenira konje za rodeo a ubrzo i za trke. Kada se sreo sa Čarlijem Hauardom, imao je već 60 godina. Treći čovek je džokej Džoni "Red" Polard. Naučio je da jaše na maloj očevoj farmi, ali kada je 1929. sve propalo a familija bila prinuđena da se seli i u potrazi za parčetom hleba potuca putevima Amerike, bio je, kao najstarije dete, jednostavno dat prvom ko je hteo da mu pruži bilo šta u zamenu za brigu o konjima. Džoni je tada postao "Red" zbog crvene boje svoje kose. U borbi za preživljavanje postao je "bokser", na improvizovanim "ringovima" u raznim štalama tukao se s jačima od sebe i u jednoj od takvih borbi (prema filmu) ostao slep na desno oko (po knjizi, udario ga je kopitom neki konj). Ali, taj hendikep nije bio vidljiv za druge ljude jer je oko izgledalo normalno, samo je on znao da ne vidi… Posle mnogo potucanja i zlopaćenja 1936. našao se u Detroitu, baš u vreme kad su Hauard i Smit, koji se u međuvremenu zaposlio kod Hauarda, tražili džokeja.

Od "rage" do šampiona

Kada je Tom Smit prvi put video Sibiskuita, nepogrešivim instinktom znalca bio je siguran da je reč o budućem šampionu uprkos spoljašnjem izgledu. Konj je tada imao tri godine, bio je prilično zapušten, s vidljivom ranom na levom kolenu, sa "kratkim" i asimetričnim nogama, mršav, sa očima i njuškom koji su mu davali izgled "buntovnika". Uprkos takvom izgledu, Smit je savetovao Hauarda da kupi "ragu" i ovaj ga je poslušao plativši za nepoznatog konja 7500 dolara. Smit je proveo dane i dane "prevaspitavajući" konja. Promenio mu je sve, od načina ishrane do okruženja. Doveo mu je četiri druga konja od kojih će jedan, Pampkin, kasnije stalno putovati s njim i ostati uz njega sve do smrti. Montirao mu je i specijalnu zaštitnu masku za oči koja mu je dozvoljavala de gleda samo ispred sebe.

U prvoj trci bio je četvrti, u drugoj treći, dok je u naredne četiri završio na prvom mestu! Zvezda je bila rođena. Na svom "Hendikepu Santa Anita", 23. februara 1937, Sibiskuit je izgubio dobijenu trku za neki milimetar zato što džokej Red Polard nije video, zbog svog defektnog oka, da sa desne strane pristiže konj po imenu Rosemont… Bez obzira na taj poraz, slava Sibiskuita širila se Amerikom, za kratko vreme prokrstario je 50.000 milja donevši svom gazdi lepu zaradu, ali najpopularniji konj Amerike tih godina bio je War Admiral, pobednik konjičkog Gran slema. Veliki dvoboj bio je na vidiku….Dok su vlasnici konja pregovarali a američka javnost s nestrpljenjem čekala trku, Red Polard je doživeo težak incident. Jašući drugog konja, za uslugu nekom prijatelju iz dana zajedničke bede, doživeo je težak pad, konj ga je vukao više desetina metara a posle intervencije lekara dijagnoza je bila jasna: moći će da hoda ćopajući, ali nikada više neće smeti da jaše jer mu je noga naprosto bila smrskana. …Posle mnogo pregovora "trka veka" zakazana je za 1. novembar 1938. Na preporuku Reda Polarda za džokeja je izabran Džordž Vulf, prijatelj iz detinjstva, težak šećeraš. Vulf je proveo sate i sate u bolnici slušajući od Reda sve moguće detalje o naravi i navikama konja koga treba da jaše.

Na dan velike trke na hipodrom se sjatilo 40.000 ljudi, iako je kapacitet bio za 16.000! Radio NBC direktno je prenosio trku a kažu da je među slušaocima bio i američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt. Na kladionicama je Admiral stajao dvostruko bolje. Među dogovorenim uslovima trke bio je start na zvuk gonga, a ne iz klasične strat-mašine. Znajući da je Sibiskuit nenaviknut na takav start, Tom Smit je izmislio specijalni trening: uz pomoć gonga na baterije i korbača, konj je brzo naučio šta se od njega traži… Početak trke pripao je Sibiskuitu, ali je na 800 metara od cilja vođstvo, po dogovoru sa Smitom i Redom Polardom, prepušteno Admiralu da bi potom u nezadrživom finišu Sibiskuit dobio trku za četiri dužine tela. Sledećeg dana Džordž Vulf je došao u bolničku sobu Reda Polarda i pružio mu koverat sa 1500 dolara, deset odsto od svoje nagrade…

Dvostruki povratak

Ubrzo posle najvećeg uspeha Sibiskuit je teško povredio ligamente u odavno načetom kolenu. Veterinar je čak predlagao injekciju da mu "olakša muke", ali Čarls Hauard nije heto ni da čuje. Kada se iz bolnice, kao težak invalid, vratio Red Polard, počelo je druženje i međusobno "lečenje" dvojice rekonvalescenata. Red je sebi napravio specijalnu čizmu koja mu je omogućavala da bar malo vremena provede u sedlu, a Sibiskuit je malo-pomalo počinjao normalno da hoda da bi posle jednog bljeska munje poskočio kao na startu trke… Bilo je jasno da se vraća. Red je sledio njegov primer. Došla je 1940. i trka na "domaćem" terenu, na hipodromu "Santa Anita". Bilo je jasno da će Sibiskuit trčati, ali niko nije očekivao da će džokej biti Red Polard. Iako su lekari bili protiv, Red je ubedio Aguarda i Smita da on to može… Na hipodromu je bilo 78.000 ljudi koji su pobedu velikih povratnika, konja i džokeja, dočekali u pravom delirijumu…

Kao i u svakoj priči sa hepiendom, Sibiskuit se ubrzo povukao ostavivši za sobom 33 pobede i 16 različitih rekorda na hipodromima širom Amerike. Svom vlasniku doneo je 438.000 dolara. Uginuo je 1947, sa 14 godina, od srčanog udara. Hauard ga je sahranio na svom ranču a na grobu zasadio veliko drvo. Red Polard se ubrzo prijavio u vojsku kao dobrovoljac, ali su ga odbili zbog invaliditeta. Nastavio je da jaše sve do 1955, ali sreća mu više nikada nije bila saveznik. Završio je glancajući čizme drugim džokejima. Kada je napunio 70 godina, zaćutao je zauvek i nije progovorio do smrti 1981, nikada niko nije saznao zašto. Tom Smit je nekoliko godina važio za najboljeg trenera u Americi, ali su ga 1945. optužili da je koristio neki nedozvoljeni sprej. Bio je suspendovan i nikad se nije oporavio. Umro je 1957. a u "Hall of Fame" ušao je 40 godina posle smrti. Četvrti čovek iz priče, drugi džokej Džordž Vulf, umro je 1946. sa samo 36 godina od posledica dijabetesa koji nikada nije mogao da kontroliše.

Sibiskuit, an American legend.