Ovako postavljen cilj izgleda kao realan. Potrebno je biti među šest najboljih i izboriti se za mogućnost da se Srbija pojavi na najvećem i najznačajnijem takmičenju. S obzirom na to da je tim koji sa klupe vodi Ivković svrstan u širu grupu favorita za osvajanje medalja, trebalo bi da se nacija raduje ovog septembra vestima iz daleke Litvanije.

U ovoj baltičkoj državi okupile su se prvi put dvadeset četiri reprezentacije i ekipe koje dođu do kraja takmičenja moraće da odigraju 11 utakmica u 17 dana, što je intenzivnije od bilo kog drugog takmičenja u košarci.

FIBA je prošle godine po okončanju kvalifikacija odlučila da proširi listu učesnika sa 16 na 24 i mnogi su to videli kao izlazak u susret reprezentacijama kao što je Italija, koja je po broju medalja evropska sila, ali je loše igrala poslednjih godina i nije uspela da se plasira na Prvenstvo.

S druge strane, Ivkovićeva ekipa, odabrana pre tri godine, očišćena od izvikanih NBA zvezda i oslonjena na rad podmlatka FMP-a i Hemofarma, dolazi na turnir posle iznenađujućeg finala na prošlom prvenstvu 2009. godine, koje je glatko izgubila od furioznih Španaca, i posle sjanog nastupa prošle godine na Svetskom prvenstvu u Turskoj, gde je malo nedostajalo za finale sa superiornim Amerikancima.

Situacija sa ovom ekipom Srbije, koja po treći put nastupa na EP-u, u neku je ruku paradoksalna: svi i očekuju i ne očekuju najviši plasman. Srebro sa Prvenstva održanog u Poljskoj probudilo je nade da će Srbija, poput država čije uspehe voli da baštini, biti svetska košarkaška sila, ali su u isto vreme svi nekako oprezni i ne govore o Srbiji kao "zemlji košarke". Ima nekoliko elemenata koji upućuju na ovakav stav: tim ima samo jednu zvezdu, Miloša Teodosića, a i on je nekako "lokalni", evropski heroj, u timu nema izrazitog "šutera", izostanak Novice Veličkovića biće veliki nedostatak za ovu ekipu i, na kraju, drugi su veoma jaki: Španci, Litvanci, Francuzi, Turci, Grci, Hrvati, Nemci, pa i Italijani, sa kojima je Srbija igrala u prvom kolu.

Gore nabrojani timovi su u velikoj meri u situaciji u kojoj je selekcija tadašnje SCG čekala prvenstvo koje je bilo organizovano u državnoj zajednici SCG. Imaju NBA igrače koji solidno nastupaju u SAD, i svi očekuju da taj "američki kroj" donese prevagu. Međutim, to ne mora da bude slučaj jer se više puta pokazalo da je timski duh daleko važniji od imena koja čine taj tim.

Generacija koja je pretekla iz one jugoslovenske ekipe koju je takođe predvodio Ivković krajem osamdesetih i na koju se nadovezala ekipa koju je predvodio Dejan Bodiroga, ostavile su tako veliki trag u istoriji košarke van NBA standarda da je pitanje da li će se ikada pojaviti nešto slično – ne u Srbiji, nego u svim državama ne računajući SAD. Status apsolutnih favorita nosi ekipa Španije, koja će na ovom takmičenju nastupati u najjačem sastavu, ali ni oni nisu imali toliku nisku uspeha kao selekcije SFRJ, SRJ i SCG skupa od 1989. do 2002. godine: šest evropskih i tri svetske titule.

Dušan Ivković, najveća trenerska zvezda na Prvenstvu, zna sve i jasno mu je koliko može njegova ekipa. On se i ovoga puta odlučio da ima igrače koji su spremni da treniraju jako dugo, da prođu čitavu torturu višemesečnih priprema, da odsustvuju od kuće i podrede svoje vreme uspehu nacionalnog tima. Ova dimenzija se često zaboravlja kada se ocenjuje učinak timova: šta god uradili na Prvenstvu, momci koji igraju u Litvaniji već su pokazali da imaju karakter i da mogu da vide dalje od čisto ličnih interesa.

Ivković je svestan da utakmice i rezultati na pripremama ne govore puno i zna da ne bi ni valjalo da ekipa u početnoj fazi takmičenja igra najbolje. Zato nije bilo previše priče oko toga da li je mogao da bude izbegnut poraz od Hrvata u Londonu ili od Australije ili Francuske i zašto je Velika Britanija ubacila Srbiji 90 i kusur poena. On je toliko iskusan da je sigurno napravio takav plan priprema sa svojim saradnicima koji podrazumeva da tim iz utakmice u utakmicu "raste", da igra sve bolje i da dođe do onoga što je određeno kao cilj.

Prethodna dva takmičenja na kojima je nastupala ova selekcija Srbije pokazala su da tim može da pobedi svakoga ako se uloži maksimalan napor i ako Miloš Teodosić "ima dan". Od njega i od sposobnosti kapitena Nenada Krstića da kontroliše reket zavisiće dosta u napadu Srbije. Za odbrambene strategije Ivković ima mnogo specijalaca poput Ivana Paunića i Stefana Markovića. Pored njih, ovo prvenstvo bi moglo da bude promocija Milenka Tepića i Milana Mačvana, koji su se u mlađim kategorijama naosvajali zlatnih medalja na prvenstvima Evrope i sveta.

U neku ruku, kako je to nedavno i rekao Dejan Tomašević, jedan od amblema generacije koja je harala do 2002. godine, Prvenstvo u Litvaniji podseća na Svetsko prvenstvo u Atini 1998. godine na koje je tadašnja selekcija SRJ otišla bez velikih zvezda, ali se vratila sa titulom prvaka demonstrirajući snagu kolektivne igre i promovišući igrače na koje drugi nisu obratili pažnju.

Još jedan važan aspekt u vezi sa ovim prvenstvom: narod u Srbiji, tradicionalno vezan za televizijski program i uspehe sportista, biće malo više usmeren na Novaka Đokovića i njegov pokušaj da osvoji otvoreno prvenstvo SAD, jer je u međuvremenu slava košarkaša pala na niske grane, što zbog toga što se pojavio supermen poput Đokovića, što zbog toga što i onaj koji bi mogao da bude "košarkaški idol", Miloš Teodosić, gotovo da i nije bio bitan dok je igrao u Srbiji, pa omladina i nije imala prilike da uživo gleda "belog Medžika".

U jedno možemo biti sigurni: tim koji vodi Ivković neće razočarati, odnosno igraće najbolje što može. Problem je u tome što ne znamo koje su mu stvarne mogućnosti.