Kada sam poslednji put bio u Transilvaniji, u julu 2000, svedočio sam kako se Rumunija još sporo i bolno oporavlja od rana Čaušeskuove vladavine. Srbija, tada još pod Miloševićem, posle decenije sankcija i neposredno nakon bombardovanja, delovala je kao nekakav napredni zapadni sused.

Prolazimo kroz gotovo pun granični prelaz i odmah primećujemo da Transilvanija danas izgleda potpuno drugačije. Počev od Žombolja, odmah iza granice, mesta su lepo uređena, gotovo sve kuće sveže okrečene a putevi novi.

Inače, tada većinski nemački Žombolj je u periodu od 1919. do 1924. bio u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, da bi 1924. bio razmenjen za nekoliko pograničnih sela sa srpskom većinom. Miloš Crnjanski je takvu odluku vlasti u Beogradu oštro kritikovao, kao nerazumnu i isključivo etnički motivisanu. Nakon Temišvara uključujemo se u savremeni auto-put koji nas vodi pravo do Sibinja (rum. Sibiu), u srcu Transilvanije. Smestili smo se u iznajmljeni salonski stan nedaleko od Železničke stanice i krenuli pešice ka centru grada.

Dok prolazimo Ulicom 9. maja (ovaj datum Rumuni slave kao Dan nezavisnosti iz 1877, Dan pobede u Drugom svetskom ratu i Dan Evrope), primećujem ono na šta mi je skrenula pažnju Silvija Davidou, ambasadorka Rumunije u Beogradu. Kao u američkom hororu “Brda imaju oči”, ovde u Sibinju se može reći da na neki pomalo uvrnut način “krovovi imaju oči”. Reč je o kućama iz 16, 17. i 18. veka čiji krovni pozori svojim morfološkim oblikom neodoljivo podsećaju na oči koje vas motre sa svih strana.

Kada bi se uklonili parkirani automobili, sve bi za nekoliko minuta moglo da se pretvori u ogroman filmski set, jer su sve kuće ostale u svom izvornom obliku, nigde se nije usadila nekakva betonska ili staklena zgradurina, nema balkona sa inoks-ogradama, nikome nije bilo dopušteno da originalno prozorsko okno zameni onim sa roletnama.

Po sunčanom oktobarskom danu sedamo u restoran tradicionalne transilvanijske kuhinje na Malom trgu (Piața Mică). Obilan ručak za šest osoba, sa popriličnim brojem krigli lokalnog “ursus” (medved) piva, koštao je 100 evra. Složili smo se da bi nas ista količina hrane i pića na sličnom mestu u Beogradu ili Novom Sadu koštala u najmanju ruku trostruko.

Sibinj danas ima 134.000 stanovnika, Rumuna je 95 odsto, Mađara 2 odsto a Nemaca oko 1 odsto. Kada je reč o istoriji 20. veka i o demografiji, Sibinj kao i celu Transilvaniju i Rumuniju nekoliko bitnih stvari razlikuje od Vojvodine i Srbije, na primer.

Prvo, za razliku od Tita, rumunski komunisti nisu proterali lokalne Nemce. Nešto malo ih se 1944. povuklo sa nemačkim trupama koje su napuštale Istočni front, a svi drugi su ostali i posle oslobođenja – prema popisu iz 1956. bilo ih je 24.656. Procenjuje se da ih sada u gradu ima oko 1000, ali su i dalje veoma uticajni. Imaju čak i svoje novine: ”Siebenbürgische Zeitung” i “Hermannstädter Zeitung”.

Druga stvar koja razlikuje Transilvaniju i Vojvodinu jeste činjenica da su ovde Drugi svetski rat preživeli gotovo svi Jevreji, dok ih je posle Holokausta kod nas ostalo manje od 10 odsto od predratnog broja. U Temišvaru ih je prema popisu 1930. bilo 7264, a 1956. tek nešto manje – 6700. Sad ih ima 111. Činjenica da su gotovo potpuno sačuvali veoma napredne zajednice kakve su nemačka i jevrejska, u dobroj meri govori o civilizacijskim razlikama između naših i njihovih vlastodržaca u proteklih osam decenija. Ako tome pridodamo činjenicu da je aktuelni predsednik Rumunije, i to u drugom mandatu (pobedio na izborima 2014. i 2019), etnički Nemac Klaus Verner Johanis, razlike među nama postaju nepremostive.

Pre toga, Johanis je 12 godina bio gradonačelnik Sibinja. Valja napomenuti da je Johanis kao Nemac bio gradonačelnik Sibinja u kojem pravoslavni Rumuni čine 95 odsto stanovništva, a i kasnije je dva puta izabran za predsednika Rumunije, u kojoj takođe pravoslavni Rumuni čine 89 odsto stanovništva. Pokušajte da zamislite da u 21. veku 12 godina za gradonačelnika Novog Sada, Sombora ili Zrenjanina bude izabiran Nemac, Hrvat ili Mađar, a da posle toga isti dva puta pobedi na izborima za predsednika Srbije! Ovakav odnos prema manjinama i njihovoj kulturnoj baštini bio je i jedan od razloga što je Sibinj dobio titulu Evropske prestonice kulture 2007.

Sibinj je veoma važan toponim i za srpsku istoriju i epsko predanje. Naime, prema mnogim srpskim epskim pesmama, iz Sibinja je vojvoda Janko Sibinjanin – “Jankul”. Bio je to Jovan – Janko – Janoš Hunjadi, mađarski plemić i vladar. Mada je i tu smatran za Mađara, on se često sa Srbima pominje: kao kum Marka Kraljevića, te ujak Banovića Strahinje, svat Stojana Popovića, svat Strahinića Bana… Spevana je i epska narodna pesma “Ženidba Sibinjanin Janka sa vilom”, u kojoj on učestvuje u boju na Kosovu i ženi se vilom. Sestra mu je kaže se Janja, a sestrić nejaki Sekula. Po mađarskom istoričaru Janošu Karačonjiju, otac Jankov bio je Srbin, Vojko (Vuk), a deda njegov zvani Srb (Srbin) dobio je kao posed grad Sibinj, između 1364. i 1399. Janko je vaspitavan kao katolik, jer po naredbi kralja Lauša I nijedan vlaški knez nije mogao dobiti plemstvo niti posed na poklon ako nije bio te veroispovesti.

Despot Đurađ Branković je u prvoj polovini 15. veka zajedno sa Sibinjanin Jankom ratovao protiv Turaka. Sultan Murat je poslao Isa-pašu da opustoši zemlje oko Beograda, ali su Đurađ i Janko ne samo porazili tursku vojsku i ubili pašu kod Smedereva, već su ušli u okupirane bugarske zemlje i osvojili grad Serdiku (Sofiju).

Pretendent za ugarski presto posle 1526. godine je pored austrijskog cara Ferdinanda bio Jovan Zapolja, vojvoda od Sibinja (Erdelja). Uz Zapolju su stali mnogi ugarski (izbegli) Srbi kao vojnici, ratujući u borbi za vlast, ali je Ferdinand nadvladao Zapolju, koji se oslonio i na Turke.

Krajem 17. veka despota Đorđa Brankovića austrijske vlasti držale su izvesno vreme zatočenog u Sibinju. Potpisivao se kao Grof Đorđe Branković izabrani despot Ilirije i rascijanske Misije. Planirao je da skupi veliku narodnu vojsku kojom bi proterao Turke iz srpskih istorijskih predela, pa je radi veće državne sigurnosti prebačen u Beč, pa u Jegru, gde je i umro posle 22 godine dugog tamničenja.

U Sibinju su stolovali i srpski pravoslavni episkopi: Sofronije Kirilović (1770–1774), Gideon Ničitić (1784–1788) i Gerasim Adamović (1789–1796).

Prema državnom šematizmu pravoslavnog klira Ugarske 1846. u gradu Sibinju je bilo 407 pravoslavnih porodica, uz još pridodatih 57 iz filijale Nependorf. Danas u Sibinju ima svega nekoliko građana srpske nacionalnosti.

Visoke trostruke bedeme Turci nikada nisu uspeli da zauzmu. Zauzeli su Budim i stigli do pred Beč, ali Sibinj nikada nisu zauzeli. U ovom gradu se nalaze prva bolnica u Rumuniji (1292), prva apoteka (1494) i najstariji muzej u državi, Brukental muzej, otvoren 1817.

Samuel fon Brukental je verovatno jedna od najznamenitijih ličnosti u istoriji ovog grada, austrijski guverner Transilvanije. Njegova palata se nalazi odmah preko puta katedrale, i u njoj je sada Brukental muzej, osnovan još krajem 18. veka. Kolekcija izložena na dva sprata broji 1200 umetničkih predmeta, među njima remek-dela flamanskog, italijanskog, francuskog, španskog, nemačkog i rumunskog slikarstva. Računajte da vam je potrebno bar tri sata da je obiđete. Prve posetioce počeo je da prima još 1790, tri godine pre Luvra.

Odmah pored Železničke stanice nalazi se i jedinstven Muzej parnih lokomotiva sa 33 lokomotive proizvedene između 1885. i 1959. Sibinj je sačuvao veliki broj istorijskih građevina: pored Brukentalske palate tu je i poznata “kula stepenica”, podignuta na temeljima najstarijih ostataka prvog utvrđenja oko crkve na kraju 12. veka. Današnja kula datira iz 1542, i ako ne patite od klaustrofobije i vrtoglavice, kada se popnete uskim i strmim stepeništem pružiće vam se savršen pogled na grad.

Dok putujemo ka Temišvaru, razmišljam kako su Rumuni, narod koji smo tako često nepravedno potcenjivali u vicevima i pošalicama, dokazali da su velika nacija koja se nakon četiri decenije ponora pod komunistima veoma brzo vratila u zajednicu evropskih društava, dok mi još uvek nikako da shvatimo gde smo to pogrešno skrenuli 1989.