Evo jednog naizgled suludog pitanja. Da li je tvorac teorije evolucije Čarls Darvin (1809–1882) govorio jezikom životinja kao doktor Džon Dulitl? Ako pristanemo na to da Darvin svakako nije mogao izgovarati reči na jeziku životinja, kao Hju Loftingov poznati junak iz viktorijanske serije dečjih knjiga ili pak junak srpske bajke Nemušti jezik, možda bismo se posle iščitavanja Darvinovih tekstova o ponašanju životinja ipak složili da ga je i te kako razumeo i u najmanju ruku odlično ga čitao sa usana. No, glavna kvaka sa Darvinom i svim njegovim tezama jeste što on reči nemuštog jezika nije zapažao samo u svetu životinja, već i među ljudima.

"Primetio sam jednu mladu damu koja se jako trudila da se seti imena nekog slikara i prvo je pogledala u jedan ugao tavanice, a zatim u suprotni ugao, podižući obrvu iznad tog oka", piše Darvin 1872. godine u svojoj kultnoj knjizi Izražavanja emocija kod čoveka i životinja, koja nije toliko poznata kao Poreklo vrsta, ali je svakako, podjednako kontroverzna. Kao pionirska studija koja je pre više od veka utemeljila etologiju, nauku o ponašanju životinja, ova knjiga je krajem 2009, na samom isteku godine Darvina, prevedena i na srpski jezik.

Tako smo u izdanju beogradske kuće "Dosije" i u prevodu Nevene Mrđenović, uz bogatu opremu, više pratećih istorijskih eseja i obilje originalnih ilustracija i fotografija, dobili štivo koje je u najmanju ruku interesantno za bibliofile. "Dosije" se pritom odlučio za prevod najpotpunijeg izdanja Darvinove studije koju je 1998. u SAD pripremio Pol Ekman i to tako što je celo delo ispunio komentarima i modernim osvrtima na Darvinove teze, istovremeno dodajući sve Darvinove dopune koje su u prethodnim izdanjima ispuštene.

Naime, ovo delo slavnog prirodnjaka, prvi put objavljeno samo godinu dana nakon štampanja Porekla čoveka, ima više verzija. Kako svedoči Darvinova prepiska sa izdavačem, knjiga se na početku odlično prodavala, ali nakon što se rasprodalo devet hiljada primeraka, prodaja je sasvim opala. Pošto izdavač nije bio voljan da štampa sledeće izdanje dok ne rasproda prethodni tiraž, Darvin za života nije uspeo da napravi razne dopune i ispravke koje je planirao. Deset godina nakon Darvinove smrti, njegov sin Frensis priredio je drugo izdanje u koje je uneo neke od Darvinovih dorada, ali ne sve. I tek sto godina kasnije, Ekman je iz Darvinove zaostavštine sakupio sve izmene stvarajući delo "onakvim kakvo bi Darvin želeo da bude".

Međutim, uz sav taj Ekmanov trud, kao i brižljivost koju je srpski izdavač uložio u ovu knjigu, ipak ostaje pitanje čemu ovo delo. I zašto bi se prosečan čitalac vek i po kasnije uopšte hvatao za originalnog Darvina? Posebno sad kad je i godina Darvina prošla. Odgovor daje sam Ekman u svom pogovoru ukazujući da Izražavanje otkriva još uvek aktuelnu istorijsku i naučnu dramu oko ništa manje bolnog pitanja koliko je čovek deo prirode, a koliko je priroda deo njega.

Predstavljajući svoju dugo sakupljanu građu o ponašanju i životinja i ljudi, kroz četrnaest poglavlja ovog dela, Darvin objašnjava opšte principe izražavanja, kao i izražajna sredstva, da bi potom detaljno analizirao posebne izraze, poput pomenutog zveranja viktorijanske dame dok se sa mukom nečeg priseća.

Tako objašnjavajući da svako podigne obrve kada iznenada ugleda neki predmet ili gleda unaokolo, kako bi se oči mogle brzo i široko otvoriti, Darvin zaključuje da "osoba u pokušaju da se nečeg seti često podiže obrve kao da bi to da vidi", što je univerzalni gest kakav su naučnici posle Darvina nalazili i kod primitivnih plemena na Novoj Gvineji.

Kao jedno od njegovih mnogih objašnjenja izražavanja, ova Darvinova ideja da se jedna biološka funkcija takozvanog senzornog mehanizma kao što je vid može asocirati sa širim skupom značenja potvrđena je i u savremenim kliničkim ispitivanjima. Ona se pritom može primeniti ne samo za čulo vida, već i za druge senzorne mehanizme, poput sluha i ukusa.

Ekman posebno ukazuje na to pitanje "univerzalnosti facijalne ekspresije emocija" koje je Darvin pokrenuo, vezujući ga za evolucioni razvoj. Uprkos tome što sam veruje u netačnu tezu da se stečene osobine mogu naslediti, Darvin puno postiže samo time što dosledno sledi svoju ideju o prilagođavanju svih vrsta, pa tako i čoveka spoljnim okolnostima. I vrlo uspešno objašnjava mnoge slične radnje koje, nezavisno od navike, ljudi izvode zbog oponašanja i koje svako od nas može raspoznati.

"Možemo videti ljude koji nešto seku makazama i pokreću vilice istovremeno sa sečivom makaza. Deca koje uče da pišu često uvrću jezik dok pišu, na veoma smešan način. Kada pevač malo promukne, može se čuti kako oni koji ga slušaju pročišćavaju grlo", navodi Darvin more svojih primera i analiza, među kojima su posebno upečatljive one vezane za fotografije ekspresija lica iz okrutnih eksperimenata sa galvanskim instrumentima francuskog neurologa Dišena (Guillaume–Benjamin–Amand Duchenne, 1806–1875).

Na njima Darvin traga "za mišićem straha", ali i za drugim hardverom emocija koje posmatrači nepogrešivo prepoznaju na ovim fotografijama, a koje je Darvin shvatao univerzalno prisutnim jer su nastali evolucijom. Ne treba zanemariti ni mogućnost da i mi sami danas oponašamo tu Darvinovu veštinu prepoznavanja jezika prirode kod ove knjige. To je bez sumnje njen nezamenljivi kvalitet, zbog čega se ona može tretirati i kao prvi, pravi rečnik nemuštog jezika. Kome su sada dodati i razni novi izrazi.

Uz sve to, u knjizi ima nešto i o onom što sigurno zanima milione vlasnika kućnih ljubimaca: da li mačke uopšte imaju emocije?