Posle svega što se poslednjih meseci, a posebno proteklih dana, događalo u fudbalskoj organizaciji ostaje da se vidi da li će šteta po jugoslovenski fudbal i reprezentaciju biti manja od ovih koji o(p)staju na vlasti nego što bi bila od onih koji su hteli da na vlast dođu. Jadan je naš fudbal kad je došao u situaciju ne da bira već da zavisi i da gleda od čega će i od koga imati manje štete.

Sukob koji u organizaciji poodavno tinja razbuktao se poslednjih dana do maksimuma i ko uspe da pohvata sve konce u ratu interesa zaslužuje divljenje. Doskora je bilo nekako lakše, sve se svodilo na nerazumevanje dva republička saveza koja čine FSJ. FS Srbije nije podržavao kandidata FS-a Crne Gore Duška Bjelicu za predsednika zato što, prema zvaničnom objašnjenju, nema težinu i autoritet da predvodi FSJ i predstavlja ga u svetu. Nezvanično, i politički momenat bio je u igri jer je Bjelica eksponent politike koju već nekoliko godina prema FSJ-u i svemu što dolazi iz Beograda vodi Novak Jovanović, predsednik FS-a Crne Gore. Sada je, međutim, malo teže snaći se jer se fudbalska Srbija, po starom dobrom sistemu "dva Srbina, tri partije", podelila na "reformiste" i "konzervativce", na "vasovićevce" i "antivasovićevce", a možda nije daleko od istine ocena nekih analitičara da je u pozadini svega sukob na relaciji Crvena zvezda – Partizan.

SUKOB "VEČITIH": Po toj teoriji, Velibora Vasovića gura Crvena zvezda dok Partizan neće ni da čuje. FSJ je, ili ono što je ostalo od njega, uz Partizan jer u Vasoviću vidi neprijatelja koji nije birao reči da napadne sve što je dolazilo iz FSJ-a (što je njegovo pravo), ali koji ne bira sredstva da sedne u fotelje onih koje hoće da smeni (što, kao manir, ne može da naiđe na simpatije većeg dela javnosti). Ako je teza tačna, onda je Vaske još jednom uspeo da zavadi večite rivale, baš kao kad je svojevremeno prešao iz Partizana u Crvenu zvezdu da bi se posle samo godinu dana kasnije vratio i domaću karijeru završio u "crno-belom" dresu. Posle se opet šetao, kao trener i tehnički direktor, između Stadiona JNA (ondašnjeg) i Marakane, bez mnogo uspeha. Koliko je Vasović kao igrač bio avangarda, što ga je na kraju krajeva i odvelo u Ajaks gde je bio kapiten i jednom Krojfu, toliko je Vasović kao trener bio mediokritet.

Kakav je Vasović sportski radnik malo ko zna jer nije bilo prilike da se pokaže. Sva njegova aktivnost poslednjih godina svela se na napade na FSJ u svojstvu samoproklamovanog Udruženja za zaštitu jugoslovenskog fudbala koje pomalo podseća na čuveni Patriotski savez Beograda u prethodnom režimu.

Vasović se, međutim, pokazao kao nestrpljiv. Da je bio malo mudriji i strpljiviji, svoje aspiracije ostvario bi bez većih problema.

Ali, u svojoj opsesiji da "sruši Miljanića i Bulatovića" nije bežao od tribina JUL-a (njegove pristalice kažu – ni od DS-a ili DSS-a) sa kojih je vatreno zagovarao njihov odlazak. Pratioci zbivanja našli su mu još jedan "gaf": na otvaranju prolećne sezone u martu 1999, uoči bombardovanja, izrazio je u Sport kafeu zahvalnost vrhovnom komandantu i sugerisao prisutnima da "svi treba da zahvalimo Slobodanu Miloševiću što uopšte i sedimo ovde" (prema "Blicu" od 20. maja). Šta Vasović misli o Slobodanu Miloševiću njegovo je pravo i njegova privatna stvar, ali sa takvim "backgroundom" taj isti Vasović pojavio se u FSJ-u 6. oktobra i pokušao da najuri napolje "ostatke bivše vlasti". Zamislimo da se 6. oktobra negde pojavio Vuk Drašković i nekome rekao: "Napolje, ja sam (bio) opozicija…"

Osim što je akt sam po sebi bio nemoralan, potpuno je ignorisana činjenica da je FSJ valjda zahvaljujući i Miljaniću i Bulatoviću ostao jedini sportski savez u koji bivši režim nije mogao da uđe.

Pošto nije mogao po sistemu "nogom u vrata", Vasović je krenuo redovnim putem i dogurao do kandidata za gen. sekretara, što je u varijanti onih koji ga guraju bilo isto što i mesto predsednika. Naime, u kadrovskoj kombinatorici smišljena je sledeća šema: o.k., FS Srbije će dati pristanak za Duška Bjelicu da formalno bude predsednik, ali Savez će praktično biti u rukama Vasovića jer je kancelarija u Beogradu a predsednik u Podgorici. U stvari, bila bi to kopija sadašnje varijante u kojoj je FSJ u rukama Bulatovića, pošto se Miljanić retko pojavljuje, ali s tom razlikom što Bulatović bar konsultuje i obaveštava Miljanića o svojim potezima dok bi Vaske jednostavno trebalo da "proguta" ionako odsutnog i neubedljivog Bjelicu.

PREVARENI CRNOGORCI: S tom idejom petočlana delegacija FS-a Srbije otišla je na Cetinje (sa čijim ovlašćenjem?) i sklopila pakt sa crnogorskom stranom. Pečat na dogovor trebalo je da bude stavljen 22. maja u Beogradu na izbornoj Skupštini FSJ-a. U međuvremenu, iskrsli su problemi pravne prirode, razvila se polemika da li su predlozi FSS-a statutarno valjani, imaju li potrebnu većinu, mogu li da glasaju članovi koji su pod disciplinskom kaznom… Bilo kako bilo, crnogorska delegacija je gotovo u punom sastavu (nedostajao je samo predsednik Novak Jovanović koji se, izgleda, zarekao da više ne kroči u Beograd) navučena da dođe u Beograd, a onda je izigrana na krajnje primitivan način: prvo su joj otkazane sobe u hotelu, a zatim Skupština nije održana jer podeljena Srbija nije došla u dovoljnom broju da bi se dobio kvorum…

I šta sad? Svaki dogovor sa crnogorskom stranom sada je još teži, ako ne i nemoguć, mada ni crnogorska računica sa stalnom opstrukcijom i insistiranjem na Bjelici nije previše produktivna i samo ide naruku sadašnjoj "vlasti" na Terazijama. Za FS Crne Gore "FSJ ne postoji od 23. februara", ali teorija je jedno a praksa drugo. FSJ je pravno uporište našao u ustavu zemlje, i nastavio da radi kao da se ništa nije desilo. Odbor za hitna pitanja i dalje vedri i oblači, postavlja i smenjuje selektore i selektorske komisije, svi su i dalje na svojim mestima i položajima, ali bez svoje krivice. Da je bilo normalnih odnosa između FS-a Crne Gore i FS-a Srbije (ako neko pita kako je moguće tražiti normalne odnose u fudbalu kad ne postoje na nivou države, odgovor je neka pogledaju, recimo, Košarkaški savez čiji je predsednik Crnogorac) Miljanić bi 23. februara dobio naslednika a ovaj bi izabrao gen. sekretara, i taj sigurno ne bi bio Bulatović. Dakle, oni su ostali silom prilika što, naravno, ne znači da su u proteklom periodu bili neutralni i čekali dogovor republičkih saveza. Nema sumnje da je sadašnje rukovodstvo FSJ na poziciji "antivasović" i nema sumnje da nije bez uticaja na zbivanja, ali ostaje činjenica da su bili spremni da odu.

U međuvremenu, oglasili su se i reprezentativci, pre svih Dragan Stojković, Dejan Savićević i Predrag Mijatović. Njihov glas i stav nije bio bez uticaja na poslednja zbivanja. Ako ih još posluži sreća, Deju na klupi a Piksija i Peđu na terenu, da iz Moskve i sa Farskih Ostrva donesu četiri ili možda svih šest bodova, nema te sile koja će ih izbaciti iz buduće raspodele funkcija u savezima Srbije i Jugoslavije (ako je bude) i reprezentaciji.

U celoj stvari jedino dobro je što su pale mnoge ostavke, neke iz principa neke iznuđene. Časni ljudi koji nisu hteli da budu deo igre u borbi za vlast časno će otići i vratiti se kad se strasti smire; od povlačenja mutikaša i prevrtljivaca, ako zaista odu, neće biti nikakve štete. Naprotiv.

Najgore od svega je što reprezentacija za deset dana igra utakmicu u kojoj možda može da se uključi u trku za drugim mestom u grupi i da san o odlasku na SP u Japan i Koreju produži bar do jeseni. Ali, o tome malo ko misli… Borba za fotelje bila je važnija od svega. Ako ovakvo stanje potraje, neko će morati da lupi šakom o sto i zavede red.