Među dobitnicima prestižne nagrade Zlatna značka Kulturno-prosvetne zajednice Srbije, našao se i pesnik Ljubomir Pjevčević iz Valjeva. Validnost nagradi, pored pesnikovog dela, njegovog velikog i raznorodnog opusa, daje i to što je na čelu ove kulturne institucije baš pesnik Ljubivoje Ršumović, a predsednik žirija za dodelu nagrade bio je baš aforističar i književnik i pomoćnik ministra za dijasporu i funkcioner Srpskog pokreta obnove, baš Aleksandar Čotrić. Žiriju, pretpostaviti je, nije bilo teško da odluči da, pored drugih, nagradu dodeli i Pjevčeviću, jer u programskim ciljevima KPZ-a Srbije piše da se ova institucija bavi afirmacijom kulturnih vrednosti koje predstavljaju trajna kulturna dobra, kao i da dodeljuje nagrade i druga javna priznanja pojedincima i kolektivima koji postižu najbolje rezultate u kulturi i obrazovanju.

PETAO ŠTO BUDI: Nema šta, lep povod za predstavljanje laureata, kaže se, široj publici. Dakle, pesnik nas prima u svom domu, po stolu rasprostro fotografije, Pesnik sa predsednikom Tadićem, predsednik baš milo gleda, Pesnik sa kraljevskim parom, Karađorđevići baš nasmešeni, Pesnik u društvu raznih umetnika, Ivane Žigon i sl., Pesnik u nastupu, Pesnik prima nagradu… Pesnik govori impresije, i ostalo, sa dodele nagrade. Nagrada se godinama dodeljuje, u žiriju desetak eminentnih ljudi, predsednik Aleksandar Čotrić. Kad je primio nagradu, zahvalio se, kako, stihovima, pesnik se reče, pesnički, ko da opet prima nagradu: Srbija, to su svi njeni ljudi/ i zlatno sunce iznad plota/ i prvi petao što jutrom budi/ umorno selo od života/ Srbija, to su trube i frule/ seljačke ruke, žuljave, jake/ Srbija, to su usne što ljube/ planinske reke i brzake…

Nagrada jeste značajna, za prošlu godinu, pored njega, dobili je i Miki Jevremović, Raša Popov, dramaturg Radomir Putnik, trideset šest Srba iz sveta, ali on je već navikao na nagrade, da pomene nagradu "Hadži Ruvim", koju manastir Bogovađa dodeljuje za doprinos Srpskoj pravoslavnoj umetnosti, nagradu za poeziju Karađorđevića, ima i dva ordena, srebrni orden majora Gavrilovića, zlatnu medalju Srpskih dobrovoljaca, tu je nagrada još, bio gost u pet ambasada, dva puta u češkoj, učestvovao u više svetosavskih programa, da ne govori o humanitarnim programima sa Jelenom i Ivanom Žigon, imao dve promocije u Ruskom domu, umalo da zaboravi, dobio i nagradu Društva srpsko-ruskog prijateljstva, za doprinos razvoju kulturne i naučne saradnje dva naroda…

Nema gde nije nastupao, sve reprezentativna mesta, sve najvažnije institucije i objekti kulture, u Sava centru, u Đurinoj kući, Konaku kneginje Ljubice, u raznim galerijama, otvorio dva velika skupa srpske dijaspore, skup Društva srpskih domaćina u Koštunićima, koliko puta je bio na Dvoru, član je Odbora za promociju dvora, gost na svim kraljevskim rođendanima, slavama, prijemima, nastupao na mitinzima, pred sto hiljada ljudi na Ravnoj gori…

RAZBILA SI TANJIR: Ima šezdeset objavljenih knjiga, dve upravo treba da mu izađu, jedna povodom 150 godina rođenja Nikole Tesle, druga se zove Valjevski kraj – skriveni raj, tu će sve biti obuhvaćeno, sve planine, svi potoci, sva sela…

Počeo da piše u osnovnoj školi, nešto malo dečje poezije, u gimnaziji isto nešto malo pisao, nije bilo ni za knjigu, počeo ozbiljno da piše pre desetak godina, i eto, 60 knjiga, prvo pisao ljubavnu poeziju, posle rodoljubivu, za koju je dobio dva ordena, sad piše sve vrste poezije, i dečju, i rodoljubivu, lirsku, ljubavnu, satiričnu, za sve dobija nagrade. U knjigama ima 2500 pesama, nekoliko stotina u rukopisu, hiljadu zna napamet, na promocijama sve govori iz glave, 25.000 knjiga poklonio u raznim humanitarnim akcijama.

Iznosi tačno 15 knjiga, više se ne može ni poneti, sve tvrd povez, naslovnice u boji, sve izdanje pesnika, kao što je rekao, sve vrste poezije, ajde nešto i da citiramo: Sinoć me vino popilo/ u čašu ceo stao sam/ Tvoju sam ljubav izdao/ O kako nisko pao sam! U istoj knjizi i pesma Najviša srpska planina, evo strofe, poslednje, Ovo je Ravna Gora/ najviša planina srpska/ a na njoj spomenik Čiči/ i crkva što se diže/ tu Sunce toplije greje/ tu cveće lepše miriše/ tu duša slobodno diše/ i Gospod Bog je bliže. Evo ljubavne: Ljubav — to je kad se dvoje vole/ opijeni božanstvenim pićem/ I kad neko pobegne iz škole/ da se sretne sa voljenim bićem. Ima još: Bez ljubavi trava stala bi da raste/ osušile šume, presahnuo vir/ i nikad ne bi vratile se laste/ bez ljubavi rat bi pobedio mir. Ajde još jedna strofa: Ljubiću tebe kad jutro sviće/ Ljubavi bilo je, ljubavi biće/ Ali, nijedna nije ko ti/ Na tvome jastuku sunašce spi. Evo još samo jedna: Do zadnjeg časa, do zadnjeg trena/ i kapi krvi biću tvoj/ Ljubavi moja, za sva vremena/ ljubavi moja, živote moj.

Ima i, što kažu, ozbiljnih tema, Srbija, Karađorđevići, brojne istorijske ličnosti, evo o Živojinu Mišiću: Struganik, selo je malo/ ne više od sto kuća/ seljaci s ponosom kažu/ Ovde je rođen naš Žuća, evo o proti Matiji: Po Brankovini rodnoj/ viori crna mantija/ dok konja kroz selo jaše/ Aleksin prota Mateja. Ima knjiga u kojima su pesme svim princezama, kraljicama, kneginjama naših dinastija, evo početka pesme kraljici Aleksandri Karađorđević: Jecao je pesmu ranjeni buzuki/ Razbila si tanjir/ iz koga si jela/ I dok si na stolu/ igrala sirtaki/ treptao je svaki/ deo tvoga tela. Nema o kome pesnik nije zapevao: Munja nebo prolomila/ I Lika se sva zatresla/ U Smiljanu kraj Gospića/ Rodio se mali Tesla, evo i strofe iz knjige o Svetom Savi: Langos, Atos i Kasandra/ sećaju se Aleksandra/ a još više Svetog Save/ i danas ga Grci slave…

TAJ IMANIŽIZAM: Kako dolazi do teme, kad je neka značajna godišnjica obavezno se upozna, eto skoro bila promocija knjige o Tesli, saznao da je Tesla imao brata Danu, koji je nastradao tako što ga je ubio konj, kad se otac prota vraćao iz službe, to su bile velike šume tad u Lici, to je bilo životinja, od medveda, vukova, nečeg što nema sad, oca su napali vukovi, konj je pobegao i došao kući uznemiren, Dane mu je prišao i konj ga je udario, i na licu mesta ubio, i Tesli je celog života ostala rana… Uzor su mu ljudi koji su životom i delom zadužili Srbiju i bili ukras Srbije, i Dučić, i Rakić, Šantić, Crnjanski, Andrić, to su bili ambasadori, to su uzori, on je na toj liniji. Ovo sad, dok se ne potpiše, ne znaš ko je napisao, da li Rumun, Kinez, Turčin, Srbin, naročito kad se to nabaca, kako padnu reči to je pesma. Njegov pravac je taj imanižizam, to je slikarstvo u poeziji…

Kakav mu je status u branši, sa 60 knjiga dva puta pisao molbu za prijem u Udruženje književnika, potrebne dve knjige i jedna nagrada, a on prvi put kad je konkurisao imao 20, drugi put 40 knjiga, deset nagrada, dva odlikovanja, i oba puta ništa, nisu mu ni odgovorili, i šta sad, više ne konkuriše, šta ima neko sa jednom, dve knjige, da prima njega sa 60, to je 30 puta više od uslova, član je Kraljevskog književnog kluba, Udruženja srpskih pisaca u otadžbini i rasejanju, to je dovoljno, pa on nastupa pred trista ljudi, tu je gitara, klavir, glumci, pa Tamo daleko, Kreće se lađa francuska, gde god je nastupio puno, prepuno. Skoro bio u Ministarstvu za dijasporu, najbolji ljudi su otišli odavde, stvorili najbolja dela i umrli u tuđini, sveti Sava, Vuk Karadžić, Tesla, Pupin, vladika Nikolaj, svi su oni bili potcenjeni… On pokušava da bude kompletno pesnik, 24 sata, i tako se ponaša, i prema prirodi, i prema životinjama, ljudima, ne na silu da napiše jednu knjigu, sa ovoliko knjiga u ravni je sa ljudima koji su stvarno pesnici, i životom i delom, od glave do pete, kao Desanka i Dobrica, pa samo nekoliko pesnika, i od živih i od mrtvih, ima više pesama od njega, nastupao pred ženama ambasadora, pred kraljevskim parom, pred sto, pred dvesta hiljada ljudi…

Iznos i diplomu Kulturno-prosvetne zajednice, KPZ Srbije dodeljuje Zlatnu značku Ljubomiru Pjevčeviću, za nesebičan, predan i dugogodišnji rad i stvaralački doprinos u širenju kulture, Beograd, potpisi, levo Čotrić, desno Ršumović. Pokazuje i pozivnicu, na ime, za slavu Karađorđevića, bilo tri hiljade zvanica, sve ambasadori, političari… Trebao da ide u Pariz, na predstavljanje srpske kulture, za Božić u Rumuniju, ali problemi sa vizom, ove godine će sigurno ići tamo gde su naši ljudi, eto u Kanadi ima jak časopis "Poet", tamo piše, Ljubomir Pjevčević, jedan od najvećih živih rodoljubivih pesnika, baš jedan lep članak. Početkom nedelje ide na Dvor, kod predsednika Saveta krune, posle u Batajnicu, ima neki program za pilote što voze migove, ima pesmu za tu priliku: Na jata gavrana vranih/ uzleću beli ptići/ jer svoj Beograd ljube/ krilati Obilići/ Jer oni su voleli nebo/ oni su voleli krila/ al’ iznad svega tebe, Srbijo majko mila, pojašnjava, beli tići su beli orlovi, na jato gavrana vrani’, posvećeno braniocima Beograda 1941.