Kragujevačko-šabačka pozorišna predstava Trpele o ženama žrtvama nasilja koje su ubile svoje zlostavljače, imala je beogradsku premijeru baš u danima i nedeljama kada svedočimo nasilju svakodnevno, kada i u javnosti svako malo isplivavaju slučajevi nasilja prema ženama, vršnjačkog nasilja čak i kada je reč o maloj deci, nasilja srednjoškolaca prema profesorki, nasilja prema životinjama, na ulicama i kod kuće, u školama i institucijama.

Nastala je na osnovu autentičnih ispovesti žena-žrtava nasilja, a intervjue sa njima obavio je Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Govori o sistemu koji normalizuje nasilje prema ženama, o gluvim i slepim institucijama, o mahom nezainteresovanim prolaznicima, koji mogu biti i prijatelji i komšije ali neće zastati da nešto učine, o teškoći da se iz nasilja pobegne.

Trpele su premijerno izvedene u Kraljevu početkom maja prošle godine po tekstu Bobana Skerlića i Milene Depolo, u režiji Aleksandre Kovačević. Na 58. Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije “Joakim Vujić”, osvojile su Nagradu okruglog stola kritike za najbolju predstavu i Nagradu za glumačko ostvarenje ansamblu predstave. Inače, predstava Trpele u režiji Bobana Skerlića, u Beogradskom dramskom pozorištu izvodi se od 2013. godina i jedna je od najuspešnijih predstava BDP-a.

Aplauz na sceni beogradskog Bitef Teatra je trajao dugo i izgledalo je kao da su prisutni, i ansambl i publika, uhvaćeni u snažnom kovitlacu emocija. Kažu poznavaoci da je duboko, pravo pozorišno iskustvo ono koje čini (kao) da pozorište prestaje, koje te tera da razmišljaš u drugim kategorijama, koje hoće da preobražava čoveka. Kada samo pozorište nestane i povuče se, ono je tada najvrednije.

Sa Aleksandrom Kovačević, režiserkom predstave, razgovaramo upravo o životu i pozorištu i njihovom preplitanju, o tome kako je predstava nastajala, kako reaguje publika, o ovdašnjem društvu i odnosu prema nasilju, ali i tome šta umetnost sve može.

VREME: Kako je tekao proces nastajanja predstave? Šta je tako snažna predstava od vas tražila i šta vam je pružila?

ALEKSANDRA KOVAČEVIĆ: Prvo i osnovno – treba uloviti ideju. Ozbiljnu, smislenu, motivišuću. Ideju koja ima snagu da pokrene komplikovani mehanizam pozorišne kreacije. Tu početnu ideju, da režiram Trpele u koprodukciji Šabačkog i Kraljevačkog pozorišta ulovila je Minja Bogavac i na tome sam joj beskrajno zahvalna. Tako sam se upoznala sa tekstom, tačnije, tako me je tekst uzeo pod svoje. Onda se, uprkos raznim nedaćama, pokrenuo i pozorišni mehanizam, poput spasa, Deus ex machina i više ništa nije moglo da ga zaustavi.

Morale smo sa scene da izgovorimo istinu.

Takav je glumački ansambl Trpela – sedam hrabrih, jakih i osetljivih žena.

Takav je bio i autorski tim – pametan i beskompromisan. Prošli smo zajedno bolan i lep proces. Bolan zbog teme kojom smo se bavili, a lep zbog jedinstva, uzajamne podrške i kolektivnog duha koji je vladao u ansamblu. Znali smo sve vreme koliko je značajno da ispričamo ovu priču i da je za to potrebna hrabrost. Suočili smo se sa ličnim, porodičnim i kolektivnim pamćenjem i shvatili da u Srbiji ne postoji žena koja se na neki način posredno ili neposredno nije susrela sa mizoginijom i nasiljem. U istinitim pričama žena koje su ubile svoje nasilnike krila se priča o vekovnoj obespravljenosti, eksploataciji i potlačivanju “drugog pola”. Morali smo tu istinu da podelimo sa publikom.

Predstava se gradila lagano, pronalazeći sopstveni izraz, odbacujući sa sebe sve suvišno, insistirajući na snazi svedene istine. Ponekada mi je izgledalo da ćemo se utopiti u reci sopstvenih suza ili da će nas progutati nespoznatljiva patnja naših junakinja, ali to se nije dogodilo. Trpele su postale naša snaga i naša katarza, naše jedinstveno “Ne!” svakom obliku nasilja i mizoginije.

Skoro da ste se odrekli rekvizita, a onih nekoliko na sceni upotrebili ste mnogostruko, poseban je i način na koji ste prikazali nasilje. Sa čim ste se sve rvali, i u tehničkom smislu, ali i u sebi?

Kada sam pročitala tekst, plakala sam, raspala sam se iznutra. Dopustila sam sebi da budem nema, da ne razumem, da ne znam. Da budem svaka od junakinja Trpela i svaka od nemih žrtava. Odatle sam krenula dalje, svesna veličine tragedije i važnosti teme kojom se bavimo.

U svom dosadašnjem radu bavila sam se sličnim temama (mizoginijom, silovanjem, represijom i slično) ali nikada do sada tragičnim sudbinama realnih junakinja, žrtava, čije nas životne priče podsećaju na mnoge prestravljene, ućutkane, zaboravljene žene oko nas. Ogromna je odgovornost baviti se ovako živom i istovremeno večito aktuelnom temom – ženska istorija je istorija obespravljenosti i ugnjetavanja. Zato sam se odlučila da predstavu postavim kao savremenu tragediju, vodeći se principom manje je više. Svedeni prostor za koji smo se odlučili negde je između zatvorskog i grobljanskog u kome se sveće pale kako pokojnicima, tako i sopstvenim životima. Scena i kostim su sivi, monohromni i svedeni, hor je uveden kao posebna, aktivna junakinja, dok je upotreba rekvizita u verističkom smislu ukinuta – sivi čaršav je slavski sto, ćebe, prozor, krpa, pokrivač, zavesa; lopta postaje nerođeno dete, seksualni čin ili niz brutalnih udaraca dok crveno pletivo postaje žensko tragično pismo, krv, smrt, nit koja vezuje aktere zločina…

Interesantno je da predstava koja se bavi nasiljem nema nijednu scenu realističnog nasilja.

Da, šamari, tuče i silovanje su prikazani bez dodira. Posebna pažnja je posvećena scenskom pokretu koji, uz akcentovane muzičke teme, svetlosne punktove i jarku glumačku ekspresiju gradi emotivno snažan scenski izraz, istovremeno lišen svake patetike. Predstava je veoma precizna i od početka smo znali da mora da funkcioniše kao savršen mehanizam ili kao velika slagalica u kojoj je svaki element podjednako važan.

Šta je za vas u odnosu publike prema predstavi najupečatljivije?

Gde god da se igraju, Trpele izazivaju more suza, katarzičan doživljaj i ovacije. Zanimljivo je posmatrati publiku kako, gotovo ne dišući, gleda predstavu i to bez kašljanja, kijanja, meškoljenja i mobilnih telefona. Publika obožava Trpele, a ume da se ponekad i nasmeje jer, nema tragedije bez zrna komedije. Kao nikada do sada ima potrebu da sa nama podeli svoje doživljaje i iskustva. Tako smo saznali za mnoga tragična lična iskustva slična onim naših junakinja. Mnogi se vraćaju predstavi dovodeći svoju decu, rođake, prijatelje sa željom da ih predstava poduči i da im pomogne. Organizovane su i predstave za radnike Centra za socijalni rad, kao i za učenike srednjih škola. Reakcije su bile podjednako burne. Pozorište je lek za bolesno društvo.

Tekst nastao na ispovesti žena koje su ubile svoje zlostavljače govori o krivici sistema koji ih ne čuje, koji im se podsmeva, koji je ravnodušan, bilo da se radi o policiji ili sudstvu, ali i kolegama i, uz koji izuzetak, komšijama. Smatrate li da je od trenutka kada je tekst nastao, pre više od deset godina, do danas nešto drugačije?

Nažalost, ne. Živimo u društvu u kome se zakoni ne sprovode ili se selektivno sprovode, a nasilje, mizoginija i seksizam se podrazumevaju kao deo patrijarhalnog opšteprihvaćenog obrasca. Baveći se sličnim temama i posle rada na Trpelama shvatila sam da su u pravu oni koji sugerišu da ovu predstavu treba igrati uvek i svuda, i da je nikada ne treba skinuti sa repertoara.

Kako se krnji takav sistem? Gde vidite danas najvažnije tačke otpora, nepristajanja, promene?

Vladajuća ideologija dominantnog sveta – da nema više ideologija – pomoću medija i savremene tehnologije ima mogućnost ogromnog upravljanja i kontrole javnim prostorom, scenom. Kada i dopuste da se neka poruka smisla, glas vapijućeg ili otpor čuju, u isto vreme budu preplavljeni, ućutkani i ugušeni hiljadama informacija o sadržaju sa zabavom ili netačnim i zastrašujućim istinama. Upravo tu vidim mesto umetnosti, da razotkrije kako se ti odnosi strukturišu, da pruži otpor sistemu i otkrije mogućnosti drugačijeg sveta. Sveta sa više milosti, ljubavi, i svetlosti.

Koja je uloga pozorišta, i umetnosti uopšte, u razbijanju ideje nasilja kao nečeg normalnog? I uopšte, kolika je (ne)moć umetnosti, koje su njene granice i dometi?

Mislim da je moć umetnosti ogromna. Da nas nisu posetili Bruk, Linč ili Bergman, ovaj svet ne bi izgledao isto. Možda ga ne bi ni bilo. Umetnost drži ovaj svet u ravnoteži.