Ako u Gugl pretraživač ukucamo “great depression” kako bismo se informisali o Velikoj depresiji u Americi iz tridesetih prošlog veka i kliknemo na slike, dobićemo pregršt građe o gladnim ljudima u kolonama ispred javnih kuhinja, proteste i transparente, očajne i slomljene porodice.

foto: dorothea lange

Među prvima će uvek biti i fotografija majke sa decom koju je snimila Doroteja Lang 1936. godine, a žena na slici je Florens Oven Tompson, koja je u to vreme imala samo 32 godine. Deluje mnogo starije. Zanimljivo je da ova fotografija nema mnogo direktne veze sa Velikom depresijom. Doroteja Lang je fotografisala Tompsonovu dok je sa porodicom napuštala Oklahomu pogođenu najgorom ekološkom katastrofom u istoriji ove zemlje. Ona jeste bežala od gladi i nemaštine, ali za to nije bio direktno odgovoran novac već prašina.

Tokom Velike depresije u Americi, širom Kanzasa, Oklahome i okolnih ruralnih država, serija suša, preterana eksploatacija pašnjaka i oranica i višednevne peščane oluje stvorile su na tim područjima efekat “prašnjave činije”. Naime, preterana eksploatacija zemljišta i nekoliko godina suša pretvorile su nekada plodna područja u pustinju u kojoj su i najmanje oluje dizale u vazduh tone prašine i peska. Jednostavno, nije više bilo trave koja je sprečavala površinski sloj zemlje da se ne pretvori u more prašine. Oluje peska i prašine trajale bi danima, bile su toliko guste da zaklanjaju sunce, a svedoci su ih zvali “ponoć bez zvezda”. Žitelji su prašinu udisali, davili se u njoj i umirali, pri čemu su deca bila najviše pogođena, a loši prinosi i suša su izgladneli i osiromašili stanovnike, što je dodatno pojačalo posledice ekonomske krize. Država je slala fotografe da ovekoveče ovu katastrofu i pokušaju da preokrenu kolektivnu svest o očuvanju prirodne sredine i žitelja tih država.

Dani peska Eme de Jong u izdanju Čarobne knjige je priča o jednom takvom fotografu, kome je iskustvo u “prašnjavoj činiji” izmenilo život iz korena. Neiskustvo glavnog aktera iskoristila je da čitaocu objasni razmere ekološke katastrofe u Oklahomi. O minucioznom i adekvatno dokumentovanom aspektu ovog grafičkog romana, kao i o proučavanju arhivske građe u vezi sa ovim periodom, svedoče i fotografije vešto razmeštene između poglavlja i na kraju knjige.

Ema de Jong nije htela samo da prepriča istorijske podatke. Njen glavni lik, mladi fotograf Džon Klark, služi čitaocu kao oči i uši putem kojih spoznaje činjenice, ali i kao emotivni katalizator preko koga se otkrivaju sudbine, život i ponos ljudi na tom području. Najveća zamka ovakve tematike bila bi patetika, koju Eme de Jong uspešno izbegava i poentira u pravom trenutku tako što svog junaka, a time i čitaoca, gurne izvan zone komfora pukog posmatrača. Gorčina ostaje dugo nakon kraja romana, što je reakcija koju je Ema de Jong brižljivo gradila tokom skoro 300 stranica priče.

No, Ema de Jong nije propustila priliku da se pozabavi onim što je nazvala “potpomognutom istinom”, aktuelnom u ovo vreme tabloidizacije i lažnih vesti. Naime, Džonu Klarku je sugerisano da svoje fotografije podvrgne nameštenim scenarijima – da traži od porodice da se deca slikaju sama da bi ih predstavio kao siročiće i slično. Klarka zbog toga razdire moralni sukob, koji je dodatno naglašen reakcijama žitelja na njegove zahteve. Možda su gladni i žive u nemaštini, ali ponos je jedino što imaju.

Zapravo, radi se o referenci Eme de Jong na slučaj Artura Gotštajna, jednog od fotografa koje je državna agencija slala u područja pogođena ekološkom katastrofom. Primećeno je da na mnogim fotografijama koristi istu volujsku lobanju, koju premešta poput rekvizita. Iako je on uporno odbijao da je time hteo da postigne jači dramski naboj, to je dovelo u pitanje njegov kredibilitet, i njegova karijera se nikada nije oporavila. Iako ova tema suptilnije provejava Danima peska nego faktografija o ekološkoj katastrofi, jasno je da se radi o još jednoj dimenziji njenog ionako slojevitog grafičkog romana.

Nema sumnje da će Dani peska biti jedno od najvažnijih ostvarenja u bibliografiji Eme de Jong, pred kojom je blistava karijera strip autorke. Dotakavši se ove pomalo skrajnute teme, u do tančina razrađenoj razmeri faktografije i emotivnog, dokazala je da ima sposobnost da izbegne sve narativne zamke kojima je mogla da sklizne u banalnost. U vreme jedne planetarne zdravstvene katastrofe koja podstiče ekonomski kolaps, Ema de Jong je nacrtala i objavila fascinantan grafički roman o ekološkoj katastrofi na primeru jednog ranijeg takvog kolapsa i svima nam održala lekciju nagovestivši je draguljem s početka ove grafičke novele: “Sva ta prašina… Šta joj je uzrok? Sami su je izazvali.”