Hajde sada da vidimo ko će biti nosilac srpske zastave na otvaranju letnjih Olimpijskih igara u Londonu: najbolji srpski sportista svih vremena Novak Đoković ili najdugotrajniji srpski sportista Dragutin Topić. Ovaj drugi, posle pilotâ i Vuka Jeremića, jeste Srbin koji je najviše vremena provodio u vazduhu poslednje dve i po decenije i u tom letenju uspeo je da uradi nešto što je pre njega uspelo samo šestoro atletičara u istoriji sporta: da se plasira za letnje Olimpijske igre šesti put zaredom. Topić je u martu ove godine proslavio 41. rođendan. Time je ušao u posebnu kategoriju sportista koji su neobično cenjeni u svetu jer je bukvalno zaslužio penziju takmičeći se. Kao u američkom sportu: oni koji dugo godina nastupaju bivaju cenjeni bez obzira na to da li su rekorderi po nekom parametru.

Topić je na Prvenstvu Srbije prošlog vikenda uspeo da preskoči olimpijsku normu, mada se za to nije pripremao niti mu je to bio cilj jer poslednjih godina radi kao trener.

"Takmičenje je prvo kasnilo, pa su mi naknadno javili da su skokovi, ipak, počeli na vreme. Morao sam brzo u auto i onako sa beogradskih ulica, pravo u patike, šorts i dres i na zaletište. Taj skok od 2,28 metara kojim sam ispunio B olimpijsku normu bio je skoro rutinski", ispričao je novinarima po završetku takmičenja.

Rekao je još da nema nikakvih ambicija na takmičenju u Londonu i da će nastupati više kao rekreativac. Njegov rezultat i reakcija na ovaj vanserijski događaj potvrđuju na neki način ono što se uzima kao moto modernih Igara: "Nije važno pobediti, važno je učestvovati."

Opet o zastavi i karijeri. I Novak i Dragutin se takmiče u sportovima u kojima je svaki uspeh plod individualnog a ne sistemskog postignuća. I jednom i drugom su obećavali koješta, i na jednom i na drugom su planirali da zasnuju atletiku odnosno tenis pa se ništa od toga nije dogodilo. Novak se na vreme odselio, takmiči se uspešno u sportu koji donosi ogromne zarade i rešio se bede postkarijernog pregovaranja sa birokratijom oko toga šta bi mogao da radi u tenisu i na koji način bi mogao da "pomogne". S druge strane, Topić je sportista koji je na početku karijere postigao najveći uspeh, kada je kao junior 1990. godine najpre u Bugarskoj postao prvak sveta preskočivši 237 centimetara (što je još uvek svetski rekord u tom uzrastu), a potom je u Splitu, na poslednjem velikom takmičenju čiji je domaćin bila "ona Jugoslavija", zaprepastio sve osvojivši zlatnu medalju. Rekorder je Srbije sa preskočenih 238 cm, i sa tom visinom je na listi između desetog i sedamnaestog mesta na svetu svih vremena. Svetski rekord u ovoj disciplini pripada Kubancu Havijeru Sotomajoru koji je preskočio 245 cm.

Tada je izgledalo da je atletika na ovim prostorima dobila nešto što nikada nije imala i da Dragutina tek očekuju veliki uspesi. Međutim, ispostaviće se da je ono što je izgledalo kao veličanstven ulazak na veliku scenu svetske atletike, zapravo i najveći događaj u karijeri ovog sportiste. Iako je narednih godina bio "jedan od najboljih skakača uvis u svetu", Topić nikada više nije uspeo da na taj način osvoji neko veliko takmičenje. Od trenutka kada je postao najbolji u Evropi, sa devetnaest godina, bio je obožavan i voljen gotovo čitavu deceniju, o njegovu popularnost su mnogi želeli da se ogrebu i jedno vreme bio je maskota Jugoslovenske levice. I njega su vodali po novoizgrađenim objektima i uručivali mu ključeve od stana, i njemu su obećavali da neće morati da se potuca po regionu i Evropi u potrazi za mestom za trening, ali se ništa od toga naravno nije ostvarilo i on je ostao jedan jedini skakač uvis sa ovih prostora. Kao i mnoge njegove kolege atletičare, pratila ga je fama da se dopinguje i zbog toga ga je u jednom trenutku suspendovala svetska atletska organizacija, ali ništa nije moglo da ga spreči da se pojavi na svakoj Olimpijadi od one u Barseloni 1992. godine, kada je nastupao u ekipi takmičara koja je predstavljala ono što je bilo ostalo od Jugoslavije – pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta.

Treba reći i da nije imao sreće da se rodi na pravom mestu jer onda kada je trebalo da dâ najviše bio je predstavnik države koja je bila izolovana, koja je bila u ratu, u kojoj se sve raspadalo i zaista je teško bilo očekivati da će neko da gradi atletske dvorane dok se na ulicama ljudi tuku za parče hleba. Tako se dogodilo da Topić, umesto da možda postane jedan od najboljih u ovom sportu, bude samo najdugovečniji, što izgleda kao neka vrsta pesničke pravde, ali teško je verovati da se jedan vrhunski sportista sa tim može pomiriti.

Ipak, posle svega Topić će ovog leta izaći na Olimpijski stadion u Londonu i upisati na svoj konto ono što mnogo veći sportisti od njega nisu uspeli. On će u 42. godini izaći na borilište na kome će protivnici biti mladići kojima on može da bude biološki otac, što je kuriozitet po sebi. Topić, najpoznatiji atletičar uz Marlen Oti i Mariju Mutolu kome je ovo pošlo za rukom, svrstaće se takođe u retke sportiste sa ovih prostora koji su uspeli da budu učesnici toliko olimpijskih igara. Samo su Jasna Šekarić i Zoran Primorac dostigli rezultat od šest učešća na OI, dok je Ilije Lupulesku nastupao pet puta. Za njega je zanimljivo da je poslednji put 2004. godine bio član američke stonoteniserske ekipe, a pre toga je nastupao za Jugoslavije. Primorac je jednom nastupao pod zastavom Jugoslavije a pet puta kao reprezentativac Hrvatske.

Srpska delegacija sada broji 85 članova, a ako odbojkaši i odbojkašice uspeju da se kvalifikuju biće više od 100 sportista koji će nastupati ispod srpske zastave u Londonu, što za ovako malu i siromašnu državu nije loš rezultat. U takvom timu Topić, koji je u međuvremenu više trener nego takmičar, mogao bi više i od koga da uputi ostatak družine u tajne Igara: kako se dobro zabaviti u olimpijskom selu i možda kući poneti neku medalju. Njegova biografija svedoči da je ponekad dobro ne izgoreti na početku i da nikada ne znaš šta je ono što će biti tvoj najveći trenutak u karijeri. Da je važno dobro trenirati i nadati se da će te povrede mimoići. Da je važno ne opterećivati se rezultatom, nego se skoncentrisati na sopstvene mogućnosti. Da ne treba mnogo razmišljati o onima koji te tapšu po ramenu kada pobediš i kojih nema kada te suspenduju. Da je trajanje takođe pobeda.